Тихи савезници - Саудијска Арабија и Израел никада нису били овако блиски

Израел и Саудијска Арабија никада нису били тако блиски. Политичко приближавање обе државе у њиховом притиску да се предузму оштре акције против растућег утицаја Ирана, претворило их је у савезнике. И одлука америчког председника Доналда Трампа да се повуче из нуклеарног споразума са Ираном, јесте једна од њихових главних заједничких политичких победа. И све то без да су макар успостављени директни разговори.

Зато су, пре неколико месеци, како Саудијска Арабија, тако и Израел, успоставили један сложен систем јавних сигнала, који је пратио оно што се размењује иза кулиса. Опаске, од пре неколико седмица, саудијског принца-наследника Мохамеда бин Салмана, за америчку ревију The Atlantic, биле су јасан пример тога. Одговарајући на питање, има ли јеврејски народ право на своју државу, будући краљ је утврдио – „верујем да сваки народ, на ма ком месту, има право да живи у миру у својој држави. Верујем да Палестинци и Израелци имају право на властиту земљу. Ипак, треба да дођемо до једног мировног споразума, који би осигурао стабилност свима, и нормализацију односа“.

Понудио је Израелу обнављање мировне иницијативе коју је Ријад покренуо 2002. године, по којој би, уколико би се разрешио палестинско-израелски конфликт, за узврат, дошло до нормализације односа целокупног арапског света са Израелом. То је било јавно намигивање, али су обе земље тајно размениле документа, посредством Египта, око „иранског проблема“.

Кључ за потезе бин Салмана у региону налази се у стратешкој визији коју је наметнуо Саудијској Арабији, посредством својих планова реформи краљевства. Међутим, њему је такође потребно да разреши политичка ривалства у иностранству, што је до сада и чинио примењујући чврсту руку против Ирана, Катара и Либана. У пакету приближавања са Израелом, поред њихових поклапајућих интереса око Техерана, решавање заборављеног палестинско-израелског конфликта, чини део ове стратешке визије.

Саудијска Арабија и њени савезници из Залива, Уједињени Арапски Емирати и Бахреин, подржали су одлуку Трампа да се повуче из споразума са Техераном. Међутим, иза тога, може да стоји жеља да се развије нуклеарна технологија. Земље из Залива и Египат су протекле деценије инсистирале на потреби да развију властите атомске програме, парадоксално, махајући истим разлозима као и Иран – преко потребна производња електричне енергије у цивилне сврхе. Саудијска Арабија је поново почела да јавно говори о плановима за развој нуклеарне енергије у цивилне сврхе. То је као „алтернативна енергија“, према Нураху ал Јусуфу, члану комитета за енергију савета Шуре, за „потрошњу три милиона барела нафте дневно само за производњу струје што ову земљу чини петом у свету као потрошача нафте“.

Одбацивање иранског нуклеарног програма није новост на Блиском истоку. Међутим, начин изражавања Саудијаца против њега у последње време се заоштрио. Позиција Саудијаца, коју дели и Израел, јесте да је режим ајатолаха претња. Обе владе имају исто гледиште да је Обамина администрација деловала у региону показујући слабост наспрам пораста утицаја Ирана у региону, и сада, са Трампом, који је њима ближи, време је да се то коригује. Обе су водиле са Ираном „ратове за моћ“. Такав је био рат у Либану 2006. године, у којем је Израел претрпео понижавајући пораз од Хезболаха, због чега трага за тренутком реванша. Тако је и у Јемену, где је Ријад директно интервенисао у конфликту Владе и заидске секте, на страни режима који је наследио диктатуру Али Абдулаха Салеха. Техеран је, напротив, близак побуњеницима.

Са своје стране, влада Бенјамина Нетанјахуа већ годинама врши притисак на Сједињене Државе да се збаце ајатоласи у Ирану. Прецизно, од свог доласка на положај 2009. године. И видео је прилику у споју Трампа и бин Салмана. Њима је била упућена инсценација у power pointu, коју је извео 1. маја, показујући да је обезбедио доказе како Техеран није поштовао нуклеарни споразум. Била је то, макар, софистициранија верзија од дијаграма на постеру којег је презентовао пред скупштином УН-а у септембру 2012. године, са цртежом једне бомбе. Тада је рекао да ће Техеран имати капацитет да направи нуклеарну бомбу у лето 2013. године.

Жалосно, малобројни су упозоравали да те критике долазе управо од државе Израел, која никада није потписала споразум о неширењу нуклеарног оружја, нити је показала намеру да то учини, што наравно, подразумева, да њен нуклеарни програм није подвргнут међународној инспекцији.

Раскид спорзума од стране САД, поред тога што је дао крила Израелу да настави са својом тихом интервенцијом у Сирији – опет је напаоиранске војне циљеве у Дамску – и Саудијској Арабији да продужи њено пуштање крви у Јемену, неће донети више безбедности на Блиском истоку. Баш супротно. Могао би да проузрокује опасну нуклеарну трку у региону. Уколико се уговор тотално поништи, Техеран неће видети било какво дипломатско преимућство у томе што неће развијати нуклеарно оружје, ако је то била његова намера, нешто што је увек негирао. Један извештај Комитета за спољне односе америчког Сената из 2008. године, упозоравао је да би, уколико би Иран стекао атомску бомбу, директна последица била развој те исте технологије у Саудијској Арабији. Враћамо се за деценију уназад.

El Mundo

Превео са шпанског: Небојша Вуковић

Извор: http://www.elmundo.es/internacional/2018/05/10/5af34a4646163f80548b458d.html