Трагедија „Шарли ебдо“ – танка линија између слободе говора и шовинизма

Ескалација проблема радикалног исламизма у Европи

Мало ко је у свету остао равнодушан према страховитом масакру у Паризу, током кога је група муслиманских терориста побила безмало целу редакцију сатиричног недељника „Шарли ебдо“ (Charlie Hebdo), која је у више наврата за предмет исмевања узимала пророка Мухамеда, чије су се карикатуре не једном нашле на насловници овог листа. Не рачунајући природни шок над бруталним злочином, какав нема пандана од неких далеко мрачнијих времена европске историје (на пример, од бомбардовања Србије 1999 године), у светској јавности могле су се чути две врсте реакција – општи одијум против радикалног исламизма и исламске вере уопште као „страног тела“ у европском „толерантном и отвореном“ друштву и претње слободи говора и изражавања као једној од главних вредности тог и таквог друштва, и далеко опрезније релативизације међу муслиманским светом, који је по сваку цену настојао да се огради од шокантног злочина, а да истовремено осуди праксу часописа, чија је редакција настрадала у масакру. Ове две позиције лако се могу очитовати преко две фразе, које су се најчешће могле наћи на Твитеру током претходног дана. Прва од њих, „je suis Charlie“ („ја сам Шарли“), позивала је целу цивилизовану јавност (западног) света на солидарност са побијеним сатиричарима, друга, „respect for Muslims” („поштовање за муслимане“) апеловала је на ту исту јавност да се придржава свог властитог принципа индивидуалне одговорности, и да кривицу за покољ не сваљује на исламску религију и културу као такву.

Ако се осврнемо на балканско огледало светске јавности, где се сви идеолошки токови Европе испољавају снажније, отвореније и нескривеније, злурадости и резигнације није недостајало на обе стране овог идеолошког спектра. Са једне стране српски народ је у недавној историји на далеко недвосмисленији начин био изложен тиранији екстремних исламистичких групација, од којих неке чак дан-данас несметано делују на југу и југозападу Србије, а због своје конфронтације са радикалним исламизмом је од стране тог истог „толерантног и отвореног“ европског друштва кажњен санкцијама и двократним бомбардовањем. Срби стога нису крили  резигнираност када је најзад „пукла тиква“ и на Западу, и када су се муџахединске и исламистичке ћелије, брижљиво неговане, финансиране и подбадане како би ратовале против идеолошких непријатеља Запада (некада у Авганистану, Чеченији, Босни и на Косову, данас у Либији, Египту, Сирији и Ираку) најзад окренуле против својих твораца и инспиратора. Запад је толико затварао очи пред злочинима својих „савезника“, да тешко да икога може изненадити што су се са проблемом екстремног ислама суочили тек када их је „ујео за стражњицу“.

Са друге стране, довољан је кратки поглед на коментаре париског злочина на муслиманским електронским медијима у региону, да би се видело што прећутно, што отворено одобравање злочина, који се доживљава као „природна последица“ провокације француских сатиричара. Анонимни интернет коментатори на страницама пословично екстремног сарајевског „Дневног аваза“ отворено су одобравали злочин, а новинари приштинских медија који су се сликали са натписима „je suis Charlie“ у року од једног дана почели су добијати претећа писма од својих суграђана.

Цртати Мухамеда је непристојно и неукусно

Пре него што се почне критичко разматрање идеолошког чвора који се свезао око трагедије „Шарли ебдо“, потребно је веома јасно разјаснити срж проблема који је послужио као повод (али никако и узрок) овог злочина. Наиме, основни спор између секуларне западне јавности и муслиманских религијских кругова води се око интерпретације „преступа“ који су начинили европски карикатуристи. За Запад је у питању потпуно легитимна сатира на рачун исламског екстремизма, који представља активан политички покрет на европској идеолошкој сцени, и од кога се зато очекује да усвоји „правила игре“ која на тој сцени владају. За њих је карикатура Мухамеда, баш као и карикатура Исуса Христа, св. Петра, Буде или Јахвеа, легитимно испољавање „слободе говора, мисли и изражавања“, и свако њено ограничавање представља „темељни удар на европске и западне вредности“. За муслимане, међутим, у питању је најобичније светогрђе. Није ствар чак ни у карикатури, свако ликовно представљање Пророка (или Бога) представља богохулни чин, у очима муслимана једнак, рецимо, спаљивању Библије, разбијању прозора на цркви, или вађења очију иконама.

Ове две перспективе се суштински не могу помирити, и обе стране су апсолутно у праву – из преспективе и контекста своје сопствене културе. Један Србин може погледати било коју од карикатура из „Шарли ебдо“ и закључити да су смешне, духовите, вулгарне или неукусне, али их свакако неће доживети као скандалозно увредљиве (уосталом, свака карикатура је за понекога увредљива, то је и поента карикатуре). Али нам зато неће бити тешко да се сетимо колико је српска хришћанска заједница била резигнирана и увређена исмевањем и скрнављењем својих религијских симбола на низу „изложби савремене уметности“, чији је, заправо, једини циљ био провокација и гурање прста у око домаћем православном становништву. Наравно, секуларистички део српске јавности није разумео своје суграђане хришћане ништа мање, него што може да разуме своје суграђане муслимане по питању цртежа пророка Мухамеда. Али наша култура је, након деценија секуларизма, навикла на богохуљење и скрнављење, и односи се према њему са извесном (хришћанском) кроткошћу. Па опет, док су српски секуларисти потрчали да изјаве солидарност са политичким активистима из руске анархистичке групе „Пуси рајот“, ухапшеним у московском Храму Христа Спаситеља, за православне Србе није било никакве сумње да је „уметнички перформанс“ чланица групе представљао најобичније оскврнуће храма, те да су оне више него примерено кажњене руским судом за нарушавање религијских слобода већинске православне заједнице.

Прича са цртежима Мухамеда је у основи потпуно иста прича. Од нас нико не тражи да „разумемо“ и „одобравамо“ муслиманско инсистирање на томе да се њихов Пророк не сме ликовно приказивати, то је део њихове културе и веровања и то је нешто што се мора поштовати, уколико заиста претендујемо да будемо „толерантно и отворено друштво“, које „нема ништа против“ да у њему живе и муслимани. Истини за вољу, пророк Мухамед лично тешко да политички угрожава било кога у Европи – пребогати и бахати шеици, недотупавни екстремисти и религијски фанатици су више него довољни да се докаже слобода говора и спремност на рушење табуа, а да се истовремено оставе на миру муслиманске светиње. То не значи да било који увређени припадник муслиманске заједнице има право да се физички разрачунава са оваквим „преступницима“, поготово када они не припадају његовој властитој култури. То чак не значи ни да муслимани (или било која мањинска заједница – били то муслимани, хришћани, Цигани, хомосексуалци итд.) имају право да „приватизују јавност“ и захтевају од целокупног друштва да се прилагођава њиховим хировима. Али у једном истински цивилизованом друштву поштовање према туђим вредностима биће ствар укуса, културе и кућног (или грађанског) васпитања. Карикатуре пророка Мухамеда у „Шарли ебдо“, баш као „молебан Богородици“ групе „Пуси рајот“, или фамозни „Христ на штиклама“, над којим се пре нешто више од две године скандализовала београдска јавност, представљају пре свега примере некултуре, шунда и неукуса, који јефтиним провокацијама настоји да добије поене у одређеним идеолошким круговима. То суштински није питање закона (мада се у свакој држави законодавство дотиче ових питања), већ управо грађанске културе, општег образовања, и наравно – толеранције.

Свако има право да буде непристојан и безобразан

Након што је то речено, треба јасно нагласити још једну ствар – у цивилизованом друштву чињеница да је неко непристојан, бахат, безобразан или нетолерантан не даје никоме за право да се са њим физички разрачунава. У идеалним условима, ово су питања која чак не би требало да се тичу законског уређења државе и друштва – то је питање „како васпитавамо своју децу“, шта ће да читају, шта ће да им се допада, с ким ће да се друже, како ће да се „понашају“. Друштво које мора законом да регулише ствари које су ствар кућног васпитања је или дубоко декадентно, или тоталитарно (искуство нам указује да су савремена западна друштва, укључујући и наше, „помало од оба“), а друштво у коме ред по овим питањима заводе наоружани терористи јесте друштво на граници анархије и самоуништења. Ово су наизглед баналне тврдње, али је проблем кога се оне дотичу није ни најмање наиван. Јер ми данас живимо у свету у коме јавно мњење функционише по принципу „линч-руље“ којим диригују таблоидизовани и компромитовани медији, који су одавно изгубили сваку везу са пристојношћу, грађанским васпитањем и толеранцијом. Из године у годину све се већи број људи подиже на медијски стуб срама због све баналнијих, све профанијих и све интимнијих питања, а интернет је позиве на линч, насиље и физичко разрачунавање са неистомишљеницима безмало претворио у свакодневицу.

Питање елементарне толеранције не тиче се више само конфликта између левице и деснице, либертаријанаца и интервенциониста, четника и партизана, већ залази у питања као што су „сексуална оријентација“ (права „сексуалних мањина“), „дијета“ („права животиња“ и вегетаријанство) или омиљена музика („урбани“ против „народњака“), а да екстремистичка реторика ни најмање не посустаје ни у случају ових „ефемерних“ тема. А само друштво у свом „разрачунавању са нетолеранцијом“ неретко заузима отворено фашистичке позиције, у којима се сваки облик политичке некоректности дочекује са отвореним шиканирањем и крајње шовинистичким позивима на линч.

При томе оваквим харангама против „непоћудних“, веома налик на француске екстремне исламисте, по правилу руководе мањинске групе идеолошких екстремиста, без стварне подршке у народу, али са огромним одјеком у медијима. Сасвим недавно смо имали прилике да видимо како се још једно питање кућног васпитања, наиме тема о телесном кажњавању деце претвара у прави медијски рат, који се завршио са највулгарнијим оптужбама, увредама, па чак и директним претњама „политички некоректним“ учесницима у дијалогу. Уосталом, по питању покоља сатиричара „Шарли ебдо“ можемо видети сличну масовну кампању, овај пут (за промену) усмерену према муслиманима и њиховим апологетама, где су претњама и увредама неистомишљеника изложени сви они који неће да изнад главе окаче натпис „je suis Charlie“, било да сматрају да се протестанти нефер односе према муслиманима, или једноставно не воле да марширају у строју и узвикују пароле.

Лицемерни однос Запада према исламистима и њиховим жртвама

Наравно, однос Запада према целој теми „радикалног ислама“ дубоко је и суштински лицемеран, и то по више основа. Перцептивној свести савременог друштва које живи и памти „од данас до сутра“ беспредметно је истицати како су западне државе и обавештајне службе отворено кокетирале са муџахединским покретима, када их је требало нахушкати против „осовине зла“, тада оличене у СССР, а који је у то време далеко озбиљније и са далеко више успеха настојао да еманципује и секуларизује муслимане у Авганистану него што то полази за руком савременој Француској, Британији или САД. Или када их је требало искористити као оружје против непоћудних Срба, који су претили да, након растурања Југославије, остану какав-такав политички фактор на Балкану. Узалудно је наглашавати да се Запад није опаметио, нити освестио ни после 11. септембра – шовинистички испади против муслимана и терористичка тактика америчке војске у Авганистану и Ираку довели су до тога да су екстремистичке исламске организације почеле да ничу као печурке после кише. И све то није спречило „цивилизоване и секуларне западне земље“ да подрже исламске радикале у Магребу како би извојевали јефтине политичке поене против неомиљених локалних вођа (Гадафија, Мубарака и Асада), да би се и то завршило потпуним фијаском – потпуним уништењем до јуче просперитетне и богате либијске државе, катастрофалним немирима и крвопролићем у Египту (где су, срећом, локални центри моћи успели да стабилизују ситуацију и уклоне са власти активисте „Арапског пролећа“, којима је толико клицао Запад), и ужасним грађанским ратом у Срији, чија је нус-појава и „колатерална штета“ незапамћени зулум над једном од најстаријих хришћанских заједница на свету.

Историја се, дакако, поновила као фарса – док је муџахединским „борцима за слободу“ из Авганистана и Босне требала деценија да се претворе у озлоглашену „Ал Каиду“, мирољубива и толерантна „сиријска опозиција“ је за само годину дана постала крвожедна „Исламска држава“ (ISIL), која се, уместо против Асадове војске, која се показала као „тврд орах“, окренула против ратом и „демократизацијом“ ослабљених ирачких снага, и фактички за америчке и европске паре изградила нови „тамни вилајет“ на блиском истоку, где се систематски уништава хришћанско и умерено муслиманско становништво (на шта нико не обраћа пажњу), и повремено одсече глава неком залуталом западном новинару (на шта по правилу сви обрате пажњу, доказујући по ко зна који пут да су „неке невине жртве невиније од других“).

Управо ово и представља најгори облик западног лицемерја у односу према исламским радикалима. Неко може и да разуме политичке игре које доводе до гласних повика и грдњи против „теократије“ у Ирану и „исламског екстремизма“ у Палестини или Либану, а до „громогласног ћутања“ када је у питању средњевековно тумачење (и примењивање) шеријата у Саудијској Арабији и њеним нафтом богатим земљама-сателитима. Међутим, управо у односу према жртвама Запад показује у којој мери његови званично прокламовани идеали „универзалних људских права“ заправо нису ни најмање универзални.

Када исламски екстремисти узму за таоца читаву једну цивилизовану и умерену државу против Либије или Сирије, када у тим државама спроводе покоље и етничка чишћења, када пале, протерују и намећу своја изопачена тумачења Курана и шеријата, то је трагедија за коју искључиву одговорност сносе „недемократски режими“ у тим државама. А када се догоди покољ у „Шарли ебдо“, никоме не пада на памет да каже да је у питању „трагична, али разумљива реакција на француске репресалије против муслиманског становништва“, иако су те репресалије кудикамо веће него што би теоретски могле да буду у Гадафијевој Либији, или Асадовој Сирији, где је до рата владао у арапском свету завидан ниво међуконфесионалног поштовања и толеранције. Брутално убиство Муамера Гадафија пред камерама дочекано је у најбољем случају са коментарима да је то „додуше трагично, али да је сам Гадафи себе довео у ту ситуацију“.

Западни амбасадори и невладине организације су успели да убеде добар део српске јавности да је за незапамћени ратни злочин бомбардовања цивилног здања РТС у центру Београда 1999. год. „криви Милошевић и главни уредник РТС“.Да ли можемо замислити да неко у Француској (а да није припадник маргинализовано муслиманске заједнице) тако нешто изговори за редакцију „Шарли ебдоа“, и да за догађај оптужи уредника листа, или председника Оланда? Када су исламски терористи почели да убијају на стотине хришћана у Сирији и Ираку, да уништавају њихове светиње и обележавају њихове домове у најбољем духу Хитлерових SAодреда, реакције западне јавности нису биле ни близу толико бурне као када се сличан злочин догодио у Паризу. Зашто се прави ова разлика? Зар нису у питању невине жртве истих исламиста? Зар нису за њихово јачање и ширење одговорни потпуно исти политичари из потпуно истих земаља? И зар није нарочито лицемерно позивати „цели свет на солидарност“ са француским сатиричарима, а да се према том истом свету никада нема ни најмање солидарности?

Ко се сећа масакрираних Срба

Из српске перспективе цела ова прича изгледа још апсурдније, поготово када, рецимо, амерички амбасадор позове Србију да „помогне и подржи борбу против међународног исламског радикализма“. Наравно, Срби су против међународних исламиста и муџахединских одреда ратовали у више наврата за последњих двадесетак година, и у том рату не да нису имали „помоћ и подршку“ САД, Француске, Британије или Немачке, већ су њихове државе тим истим исламским радикалима слали помоћ у новцу и оружју, да би им на крају омогућили и подршку из ваздуха, убијајући оне исте Србе од којих сада траже подршку и солидарност. Руку на срце, ни босански муслимани, ни косовски Албанци великом већином немају везе са муџахединским екстремистима, нити деле њихову идеологију, али их то није спречило да отворено кокетирају са радикалним исламом када је то значило могућност да се добија новац из Саудијске Арабије и екстремних исламских монархија, и да се у борбу против Срба увуку муџахедински добровољци – који су управо на ратишту чинили највећа и најстрашнија зверства. Да ли је тада српски народ могао да рачуна на „солидарност“ Француске, Немачке или Британије? Уместо солидарности, од њих је добио санкције и жиг злочинаца и твораца „новог геноцида у срцу Европе“, а у сликању ове изопачене слике саучествовали су, наравно, и сатиричари „Шарли ебдо“.

Овде, наравно, не говоримо само о медијској харанги против Срба, који су тада згодно искоришћени као заморче за политичке и ратне пројекте постхладноратовског „новог светског поретка“, говоримо пре свега о Хашком трибуналу, међународном судском телу основаном у циљу заштите људских права и кажњавања злочина, а за који злочини муслиманских екстремиста као да се и нису догодили. А хиљаде људи који су били њихове жртве из перспективе овог „заштитника међународног права“ једноставно никада нису постојале – за разлику од непостојећег „геноцида“ у Сребреници, где су се издашно бројале и постојеће, и непостојеће жртве, нимало не обраћајући пажњу на чињеницу да радикални исламски свештеници практично пред камерама западних медија те исте жртве проглашавају за „шехиде“, тј. „ратнике пале за веру“. О каквој борби против радикалног исламизма и исламског тероризма може да говори друштво, које је на слободу пустило једног Насера Орића, или једног Рамуша Харадинаја, а чији се политичари рукују са једним Хашимом Тачијем као „колегом државником“? О каквој солидарности и правди може да говори цивилизација, чији је тужилац за ратне злочине Карла дел Понте проговорила о језивим злочинима везаним за трговину људским органима на Косову тек након што је напустила тај положај?

Српска јавност, традиционално ненаклоњена неправди, била је с правом згрожена над масакром у Паризу, ништа мање него над убиствима страних новинара у Ираку, дизањем у ваздух железничке станице у Мадриду, или над језивим терористичким нападом на школу у Беслану 2004. године. На православни Божић, када се напад у Паризу догодио, 1993. године у братуначком селу Кравица снаге Насера Орића побиле су десетине локалних Срба, укључујући жене и децу.

Српски народ не само да никада није доживео солидарност и „праведни гнев“ западних земаља због овог злочина, него чак није дочекао ни да се починиоцима злочина суди (уз изузетак самог Орића, који је – ослобођен). И док се српска штампа и политичка елита утркивала у изјавама саучешћа „невиним Парижанима“, „невине Братунчане“, страдале на Божић, није имао ко да помене. Осим, наравно, групе „екстремиста и радикала“ из Српске православне цркве. Ову српску резигнацију и дубинско лицемерје Запада нико није изразио језгровитије од Димитрија Војнова, који је лаконски прокоментарисао да је „занимљиво како масакр париских карикатуриста никога није подсетио на масакр запослених на РТС-у 1999. године када су Американци дошли и побили све које су затекли, зато што им се није допадао програм“.

„Слобода говора“ као изговор за шовинизам и расизам

Погубљење новинара „Шарли ебдо“ је постало много више од „терористичког удара који је потресао свет“, оно је, у суштини, опипало пулс целе западне цивилизације, и изнело на површину читав низ њених инхерентних и горућих проблема. Са једне стране, оно је веома непосредно показало колико је данас новинарска професија изложена политичком притиску, указавши по ко зна који пут да су управо сатиричари и хумористи „прва линија одбране“ једног друштва које се, на овај или онај начин, суочава са једноумљем. У Србији то веома добро знамо, и непосредно опажамо на данашњој контролисаној и обесмишљеној медијској сцени. При томе су погинули сатиричари пали као жртве тиранског нарцисизма једне екстремне мањине, која пре свега представља плод изопаченог поимања „мањинских права“ и дискурса „угрожености“ који искључује сваки дијалог и заобилази и одбацује све традиционалне друштвене структуре које се овим питањима баве, а које су традиционално биле брана оваквој врсти анархије и унутардруштвеног конфликта.

Истовремено, злочин у Паризу постао је повод да се оживе традиционални шовинистички стереотипи о „примитивним имигрантима“, „варварима са Истока“, „исламу као некомпатибилном са европским вредностима“. Да су грађани Француске обраћали пажњу, знали би да је управо та врста поларизације ескалирала све етничке и религијске конфликте у бившој Југославији, јер она у суштини има само један ефекат – подозрење и додатно шиканирање умерених муслимана, који се у Француској и Европи већ налазе у положају грађана другог реда и „дна ланца исхране“, и које ова врста реакције може само гурнути у смеру радикализације. Да, наравно да ће у инат терористима слике пророка Мухамеда осванути на још већем броју насловних страна европских новина. И једина последица тога биће додатно отуђење муслиманске заједнице од Европе и њених вредности. Јер када ви нацртате карикатуру Пророка, то није увреда само за екстремисте и радикале, већ за све муслимане. Ви тиме нећете променити став екстремиста, јер њима није ни био потребан тај „доказ“ да се Европа према њима односи као према непријатељима, али ћете зато одгурнути од себе велики број муслимана који, додуше, неће никога поћи да убијају, али ће себе, осуђени на изолацију, учинити кудикамо више подложним утицају огорчених и одлучних терориста.

Истовремено, позиви на солидарност са сатиричарима „Шарли ебдо“ омогућили су да на површину исплива један дубински шовинизам, презир и комплекси више вредности према „варварском другоме“, које западни Европљани у име политичке коректности једнако испољавају према својим бившим колонијама у Африци и Магребу, као и својим актуелним колонијама у Источној Европи. Баш као што су неке невине жртве невиније и вредније од других, тако су и неки шовинизми и расизми мање политички некоректни од других. Када је Андерс Брејвик починио незапамћени масакр на острву Утеја у Ослу, нико није потрчао да за злочин оптужи лутеранску Норвешку цркву, или норвешко друштво у целини – сви су инсистирали на томе да је у питању „махнити чин појединца“. У случају „Шарли ебдо“, међутим, политички коректна европска јавност на челу са медијима прогласила је за виновника „примитивну и нетолерантну исламску веру“, потпуно заборавивши ко је, у ствари, створио исламске терористе, ко их је наоружао и обучио, а ко их дан-данас финансира. Ове земље никада неће пасти под санкције, нити ће им, попут Србији, Либији, и замало Сирији, толеранцију и цивилизацију утеривати НАТО-бомбардери.

Баук Југославије кружи Европом

Јаз који Европу дели попола није јаз између цивилизација, култура или религија, већ јаз између богатих и сиромашних. Док су традиционалне религије вековима играле улогу обједињујућег фактора и моста између богатих и сиромашних у једном друштву, савремени политички коректни презир према њима, очитан у сталном „доказивању слободе говора“ преко скрнављења и исмевања религијских светиња заправо доприноси да се сиромашни слојеви још више отуђе, „урбана култура“ богатих и социјално безбедних у потпуности ишчаши из својих корена, а тињајући друштвени конфликт широм земаља Европе доведе до тачке кључања. Није тешко закључити на чему ће се то завршити, нити ко ће, када до ескалације дође, највише настрадати. По правилу, то ће бити управо они умерени и толерантни, они мирни и вредни суграђани који никога нису угрожавали, и који су се са поштовањем односили према својим комшијама друге вероисповести, културе, или нације. У Европи, која се заклиње у толеранцију и различитост, за такве све мање има места. Баш као што су они први преко ноћи ишчезли из Хрватске, Босне и са Косова, када је слично требало „штитити Европу од варвара“, односно пророка Мухамеда од незнабожаца.

Још једном, злочини попут овог у Паризу представљају симптом дубинског конфликта који тиња у срцу Европе и Западног друштва, чији су идеали „толеранције и мултикултуралности“ једнако празни и претворни колико и њихови појмови „демократије“, „међународног права“ и, да, наравно – „једнакости“. Уосталом, нико као француски муслимани не може потврдити у којој и коликој мери су се идеали француске револуције и државе (Liberté, Égalité, Fraternité) претворили у своју супротност – муслимани (и други имигранти) у Француској не познају ни „једнакост“ ни „братство“, док слобода значи да је неко „слободан“ да црта пророка Мухамеда, али није „слободан“ да носи симболе своје културе и религије (био то зар, крст или бројаница). Европа и Запад из године у годину постају све мање способни да генеришу истинску културу и истинско разумевање за различитости, и стога њихов однос са сиротињом из земаља које су они осиромашили, избеглицама из ратова које су они изазвали, и екстремистима које су они одгојили, када се већ не заснива на отвореној колонијалној експлоатацији, све више поприма облике једног отвореног расног и класног рата. А у том рату се губи дух Европе, чија се „култура“ све више своди на „право“ да се муслиманској заједници (или Католичкој цркви, или Русији и сл.) гура прст у око, и да се омаловажавају њихове аутентичне културне вредности. Политичка сатира јесте важна тековина европског политичког дискурса коју по сваку цену треба чувати и заштитити од физичког затирања и политичких притисака, али празна духовитост не сме да послужи као параван и сурогат за духовност, коју Европа и европска култура све више и више губе из вида.

Човек у Србији данас не мора бити претерано далековид да би видео да се Европи данас смеши судбина Југославије, и да у њој дивљају они исти демони који су пре двадесетак година помогли да се разори држава која се реално са више толеранције односила и према хришћанима, и према муслиманима, и према другим мањинским заједницама, од данашњих Француске, Немачке или Британије, истовремено држава која се према сиромашним и унесрећеним земљама света односила са кудикамо искренијом солидарношћу и пријатељством. То не значи да је Југославија била добро и хармонично друштво, већ само да је била друштво боље, здравије и од ове и овакве Европе. И то значи да би данашња Европа могла много да научи из судбине Југославије, и из судбине „примитивног Балкана“, ако би уопште хтела да гледа око себе. И ако њени грађани и културна елита пожеле да почну решавати своје проблеме пре него што они ескалирају на најгори могући начин, мораће да схвате да ће им традиционалне вредности ту кудикамо више значити од савремене политичке коректности. А у односу са белосветском сиротињом која је у њихове земље дошла у потрази за хлебом (јер су им хлеб у њиховим земљама по правилу отели западни колнијалисти), и донела са собом, осим своје „радне снаге“, и своју културу и вредности, Европа ће догурати кудикамо даље, ако се према њима буде односила хуманије, и пре свега – уљудније.