петак, 19. април 2024.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Рубрике > Савремени свет > Турски излазак из сиријског рата - избор или пораз
Савремени свет

Турски излазак из сиријског рата - избор или пораз

PDF Штампа Ел. пошта
Славенко Кисић   
среда, 02. децембар 2015.

Турско обарање руског војног авиона је трајно избацило ову земљу из било које коалиције која сада дјелује на сиријској територији. Оно што се поставља као питање јесте да ли је турско руководство морало рачунати на овакав исход једне такве акције, чија је изведба морала бити испланирана, наређена и одобрена са највишег врха турске државе.

О турској умијешаности, не заборављајући при томе ни умијешаност Саудијске Арабије и Катара у стварању, наоружавању, обучавању и финансирању ИД, Ал Нусра фронта и осталих екстремних терористичких скупина које данас дјелују на територији Сирије, све се више у послиједње вријеме говорило и у западним медијима. Чак и медији снажно наклоњени овим државама повремено су признавали да су улога и везе Турске са овим екстремним скупинама у најмању руку контроверзни.

За "Ујка Сема" је ова турска политика у Сирији постала извор компромитације и значајних проблема првенствено у дијеловима јавности неких држава ЕУ и подстицања тих земаља да узму учешће у овом сукобу. Сама турска држава је последњих година, предвођена једном врстом Ердоганове екстремне исламизације турског друштва и значајних економских успјеха која је Партија правде и развоја остварила, довела Турску у „ћорсокак“ у сиријској слагалици.

И из западног угла је Турска постала земља која са сваком „кантом воде, просипа и двије канте бензина“, па тако и ако „туче“ неке положаје ИД, а у исто вријеме брутално бомбардује положаје курдских бораца који се боре против те исте организације. САД тренутно у Сирији немају организацију која би на било који начин могла предстваљати значајну војну силу на терену, а да није компромитована са везама или је под директном контролом Ал Каиде или ИД.

Послије успјеха Асадових снага на фронту, потпомогнутих руском авијацијом, и приближавања турској граници, опкољавања значајних снага које је Турска оформила, а у исто вријеме и уништавања трговине нафтом између ИД и Турске, улога и значај Турске су сведени на минимум, а остаје присутна и видљива њихова прљава улога у овом рату. С друге стране, сама турска екстремна јавност која је годинама стварана од самог Ердогана, тражи све веће учешће и акције од исте владе у Сирији.

Ердоган и САД постају свјесни да је турска политика потрошена у сиријском конфликту и да Асад са војним успјесима постаје прихватљив многим земљама блиским САД. Излазна стратегија Турске за САД и самог Ердогана мора бити таква да га јавност Турске не види као политичара који је „заглавио“ у Сирији и да Турска није слаба и немоћна у сиријском конфликту. Рушење руског авиона представља идеалан излазак Ердогана из сиријског „блата“ у који је упао, уз процјену да Русија неће одмах извршити брутално кажљавање турског чина.

Рушење руског авиона послије париског масакра, када и сама Русија очекује промјену става Запада према ИД, јесте идеалан моменат који сам Ердоган не пропушта. Турска је изашла из рата, остаје велики бијес Русије, која је дубоко свјесна разлога и смишљеног чина обарања њиховог авиона. Санкције и многи други елементи које ће Руска Федерација примијенити да би казнила Турску ће се амортизовати преко фондова ЕУ, која ће пробати да надомјести губитке турске привреде. Ако ЕУ и Њемачка нису били спремни да троше новац пореских обвезника за задужену Грчку, истог новца неће недостајати за турску владу и њену економију.

Гаранције које су САД дале турској влади се вјероватно односе на спречавање стварања курдске државе на територији Сирије и финансијску помоћ ЕУ кроз одређене фондове које ова има. То приступање Турске ЕУ је много слично Србији, обе вјероватно никада неће бити дио ЕУ, с том битном разликом да је пут Србије поплочен понижењима, минским пољима и „ампутацијама“, а са друге стране турски је посут цвјећем, специјалним везама и значајним финансијским средствима.

Послије испадања Турске, САД су биле потребне нове земље за коалицију, а париски масакр је био „идеалан чин“ за активирање Француске, а послије ње су изразили жељу да се прикључе Немачка и Британија. Ту постоји и разлика у поводима које сопственој јавности пласирају ове земље. Док САД упорно инсистира на збацивању Асада, земље ЕУ своју јавност убјеђују да улазе у сиријски конфликт не да би замијенили у коалицији сада избачену Турску, већ да би се борили против ИД, која је постала пријетња самој ЕУ и њеним грађанима.

Она питања која се у земљама ЕУ заобилазе јесу шта имају толики авиони тражити у Сирији када ни САД и Француска већ неколико дана немају шта бомбардовати, онда и сам долазак ракетне крстарице Москва и противваздушног система С-400, који сада контролише небо изнад Сирије у све већој гужви авиона и лоших односа Русије и Турске не забрињавају јавност ЕУ и, последње, како се могу борити само против ИД ако вођа те коалиције, константно подвлачи да му је сам одлазак Асада битнији од ИД. Ова питања су сасвим јасна лидерима земаља ЕУ, али тешко да би јавност Европе данас прихватила да њихова војска иде у Сирију како би се „надмудривала“ са Путином.

Оно што вјероватно треба очекивати у будућности јесу „хуманитарне катастрофе“ креиране на Западу, покушај стварања „примирја" и чудне недефинисане летове немачке авијације на сиријском небу како би „извидила“ чудна кршења правила рата. 

У овом рату и Русија није без „адута“. Првенствено мислим на сиријски народ, који стоји уз легалну и легитимну владу Башара ел Асада. Ту су затим и оружје и квалитет цјелокупних оружаних снага Руске Федерације, а поготову модернизација истих, као и савезништво и свака подршка Ирана, који има велики и стабилан утицај на простору Блиског истока, и често занемарени добри односи Руске Федерације са Египтом, који вјероватно блокирају значајнију и активнију улогу Израела у овом сукобу. Не треба занемарити руску привреду, која се показала способном да носи овај конфликт под прецизним и наметнутим санкцијама са Запада и уз то способном да уводи економске санкције Турској.

Будућност цјелокупних свјетских односа се данас рјешава у Сирији не само због самог стратешког положаја ове мале земље, већ више због ресурса које су најзначајније земље свијета унијеле у овај конфликт, не рачунајући Кину, која још себе види као великог регионалног „играча“, али будно пратећи дешавања у Сирији.  

 

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли ће, по вашем мишљењу, „Заједница српских општина“ на КиМ бити формирана до краја 2023. године?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер