У успону је национализам, а не глобализација

Четвородневна посета папе Фрање Сједињеним Државама била је по свим мерилима лични и политички тријумф.

Гужве су биле огромне, а покривеност Светог оца на телевизији и у штампи,надмашила је државну посету Си Ђинпинга, лидера друге највеће светске силе. Али, колико је трајно и релевантно папино слављење различитости, мултикултурализма, инклузије, отворених граница, и света праштања, мира, хармоније и љубави, друго је питање.

На дан када је папа отишао у Филаделфију, 48% Каталонаца, у рекордној излазности од 78%, дало је парламентарну већину двема странкама које се залажу за отцепљење од Шпаније. Као и Шкоти у Британији, Валонци у Белгији и Италијани у Венету, и они желе да живе одвојено, а не заједно.

Док је папа позивао Америку и Европу да пруже добродошлицу милионима миграната Трећег света, бискуп Ласло Киш Риго, чија се бискупија простире преко јужних крајева католичке Мађарске, каже за оне који надиру у Европу: „Они нису избеглице. Ово је инвазија. Они овде долазе са повицима: ,Алаху екбер’. Они желе да освајају“.

Бискуп је поздравио премијера Виктора Орбана, који је осудио било какво отворање врата:

,,Све што се сада одвија пред нашим очима прети да има експлозивне последице за читаву Европу. Морамо признати, да је погрешна имиграциона политика Европске уније одговорна за ову ситуацију. Не треба заборавити, да су људи који долазе овде, одрасли у другој вери и представљају сасвим другачију културу. Већина нису хришћанин, већ муслимани… То је важно питање, јер Европа и њена култура имају хришћанске корене”.

Чешка, Словачка и Пољска придружиле су се Мађарској у гласању да се одбаце квоте ЕУ за мигранте. Под притиском својих савезника у Баварској, чак и Ангела Меркел поново намеће граничне контроле.

Јака реакција према избеглицама, мигрантима и азилантима из Африке и исламског света хара Европом. Марин Ле Пен, лидер Националног фронта, најјаче партије против ЕУ у Европи, позвала је Париз да врати све мигранте назад преко Медитерана.

Ово је било решење Двајта Ајзенхауера примењено у „Операцији Ветбек“, када је наредио генералу Џозефу Свингу да милион странаца илегално врати из Тексаса у Мексико 1954. године. Свинг је урадио као што му је наређено. Заиста, позив да се врате 12 милиона странаца који су овде илегално био је погонско гориво кандидатуре републиканског фаворита Доналд Трампа.

Иза овог растућег отпора илегалној и масовној миграцији стоји људска природа – урођена жеља припадника једног племена или нације, који деле заједнички језик, историју, веру, културу, традицију и идентитет, да живе заједно – и да буду одвојени од осталих. Такве тежње су јаче од било каквих писаних устава.

Можда је концерт глобалног грађанског фестивала у Централном Парку, на коме је наступала Бијонсе, имао за циљ да се обрати глобалистичким уверењима Барака Обаме, чија је супруга била присутна, и папе који је летео за Филаделфију. Али, у стварном свету, у успону је национализам, а не глобализам.

Мада генерал Дејвид Петреус тврди, да Владимир Путин настоји да поново успостави руску империју, ова изјава промашује суштину. Да је Путин то хтео, он би до сада, за 15 година власти анектирао Белорусију и Украјину, али није анектирао ни проруски Донбас.

Путин је националиста који види своју земљу као једну од највећих светских сила и себе као заштитника руског народа било где. Он верује да Москва треба да има своју Монроову доктрину, и да ривалске силе не би требало да држе војне базе на прагу Русије.

Да ли је то тако тешко Американцима да схвате? Како су се нама свиђале совјетске трупе и базе у Кастровој Куби?

Кина, која је баталила светску комунистичку револуцију, такође је сада националистичка сила која тежи ка истој оној доминацији у водама око ње – на Жутом мору и у Тајванском мореузу, на Источном и Јужном кинеском мору – коју су Сједињене Државе имале дуже од једног века у Мексичком заливу и на Карибима, на Атлантику и на Пацифику од Калифорније до кинеске обале.

Што више Кина јача, више ће нас потискивати, као што смо ми потиснули европске силе и британску морнарицу из наше хемисфере. Све док Кина има несугласице око територије са Јапаном, Вијетнамом и Филипинима, ниједан од њених захтева не представља претњу виталним интересима Сједињених Држава. Нити су то руске акције враћања Крима или помагања проруским побуњеницима да постигну аутономију у источној Украјини.

Оно што је данас угрожено је Нови светски поредак Буша старијег, „униполарни свет“ који заговарају неоконзервативци и Буш млађи, и свет „заснован на правилима“ Барака Обаме. Русија и Кина, као и друге силе у успону, играће по својим правилима, правилима 19. и почетка 20. века, по оним правилима по којима смо ми Американци постали прва сила на земљи.

Америчке „црвене линије“ треба јасно повући пред нашим виталним интересима. Затим, требали би да обавестимо своје пријатеље и савезнике да је њихова одбрана, пре свега, њихова властита одговорност.

Превео са енглеског: Небојша Вуковић

(Patrick Buchanan – The American Conservative)