Ukrajina i priča o „belim crncima“

I danas, evo, mediji Zapada počinju informativne programe vestima iz Kijeva. Celu komplikovanu istoriju Ukrajine skraćuju na priču o «humanim, civilizovanim i dobrim činovnicima iz Brisela, kojima se suprotstavljaju neljudski, poluazijatski i zli Moskovljani, koji, eto, ponovo žele da, na čelu sa bivšim oficirom KGB, zagospodare ovom velikom, lepom i nesrećnom evropskom zemljom».

Najveće nemačke televizijske stanice, recimo sinoć, u prvom planu kamere prikazuju jednu baku, koja na centralnom kijevskom trgu maše ukrajinskom zastavom i priča reporteru da «sanja Ukrajinu kao člana Evropske unije». Ili mladu, lepo obučenu, savršeno našminkanu studenticu iz Odese koja odlično govori engleski, «a ne razume ruski». Komentator onda važno zaključuje: «Videli ste i čuli, dragi gledaoci, glas naroda». A onda ide prema zdanju ukrajinskog parlamenta i tamo sreće poslanika iz grada Lvova, koji kaže, «meni je i geografski bliža Varšava, nego Moskva». Potom kamera malo luta ulicama Kijeva i najzad sreće boksera Klička, sada u ulozi «ozbiljnog političara», koji se masi obraća na engleskom. Ostavimo po strani da taj jezik govori loše, postavlja se pitanje: A zašto se on svome narodu obraća na engleskom? Ili je Kličko tu po nekom drugom zadatku?

Još najumerenije deluje komentar Tea Zomera u uglednom nemačkom nedeljniku "Cajt": "Ukrajina je pod tvrdim, jakim ruskim pritiskom povukla svoj potpis" (Die Ukraine hat unter hartem russisćem Druck ihre Untersćriftsbereitsćaft zurückgezogen) da postane pridruženi član Evropske unije

Tokom mog tridesetogodišnjeg življenja u Nemačkoj, imao sam priliku da sretnem i ukrajinske političke emigrante. Najveći broj živeo je u Minhenu. Uglavnom su bili rodom iz Trnopolja, Lvova i Černovice. Ili su im roditelji poreklom iz tih krajeva zapadne Ukrajine, koji su sa simpatijom dočekali Hitlerove vojnike sa hlebom i solju, jer su ih „oslobodili od ruske okupacije“, a oni sami su se rodili u Zapadnoj Nemačkoj. Imali su identičnu priču, kao što, evo, sada piše štampa Zapada. Ideal im je bio da Ukrajina bude tako popularna, kao što je Poljska. Nisu voleli Poljake, ali su im zavideli, da ih „Pariz i London tako vole“.

Razume se da je svaki razgovor sa takvim ljudima nemoguć, jer oni nisu spremni da čuju nijedan argument i pitanje koji bi mogao da pokoleba njihovu „crno-belu“ sliku sveta o „dobrim Amerikancima i zlim Rusima“.

Umesto da ih ubeđujem u pogrešnost njihovog stava, prepričao sam im knjigu jednog Nemca, koji je u maju godine 1921. sa puškom u ruci branio „nemačka sela od poljskih agresora“. Za one čitaoce koji možda ne znaju taj deo istorije, samo da sa nekoliko slova ih podsetim na te događaje: Versajskim ugovorom iz godine 1919. bilo je, između ostalog, zaključeno i to da sile pobednice u Prvom svetskom ratu, dakle, pre svega Englezi i Francuzi, te Amerikanci (a bilo je nešto i Italijana) - pošalju svoje vojnike, kako bi se omogućilo sprovođenje odluka sa Versajske konferencije, odnosno da se povuče linija razgraničenja između Nemačke i Poljske.

Kako je to izgledalo konkretno, na terenu, u stvarnosti? Pobednici pišu istoriju. To je opšte poznato, pa zato ovde i ne spominjem poljske, francuske ili engleske izvore, već je veoma poučno da čujemo glas jednog nesrećnog, ali ne i pobeđenog Nemca, koji je sa oružjem u ruci rešio da brani čisto nemačka naselja, koja je, međutim, po odredbama Versajskog ugovora trebalo da pripadnu novostvorenoj državi Poljskoj:

„Meni i mojim nemačkim dobrovoljcima Poljaci nisu pružili gotovo nikakav otpor, na svim linijama su se sklanjali od nas. Kada smo u maju 1921. kod Konzata prešli liniju razgraničenja, italijanska straža odjednom je nestala u svojim stražarnicama, kao po komandi. Englezi su, međutim, pozdravili našu kolonu. Naš oficir Šlageter razgovarao je sa nekoliko engleskih oficira. Oni su o svojim saveznicima: Francuzima, Italijanima i Poljacima – govorili samo kao o „belim crncima“. Englezi su nam rekli kroz zube da slobodno možemo krenuti protiv tih „white niggers“ i da ih proteramo do đavola“. Za one koji bi to hteli da provere i čuju u originalu, prepisao sam taj odlomak na nemačkom: „...die Polen widerstanden uns kaum, sie wićen vor uns ueberall. Als wir im Mai 1921 bei Konsadt ueber die Abstimmungsgrenze rueckten, versćwand die italienisće Waće auf einen Sćlag, wie nach Befehl, in ihre Haeuser. Die Englaender gruessten unsere Kolonnen. Sćlageter sprach mit einigen englischen Offizieren, die von ihren Verbuendeten, - den Franzosen und Italinern, und von den Polen zusammenfassend nur als von den weissen Niggern redeten. Die Englaender murmelten uns durch die Zaehne zu, wir sollten die „white niggers“ zum Teufel jagen“, Ernst von Salomon, Die Geäćteten; Hamburg, Rowohlt Verlag 1962, str. 173.

Na opšte iznenađenje, ova priča proizvela je, očevidno, dubok utisak na moje ukrajinske sagovornike, jer su sami od sebe promenili temu razgovora. Shvatili su poruku iz te priče: Ako Poljaci, Ukrajinci, Hrvati i Bugari odbijaju da neguju solidarnost među slovenskim narodima, ako, dakle, nećete da budete ono što jeste, dakle, Sloveni, bićete dobre i poslušne sluge Anglosaksoncima u njihovim osvajačkim ratovima, na primer, od Korejskog rata, pa do Avganistana. Zbog čega poljski vojnici ginu u Kabulu? Kako se osećaju bugarske majke kada im iz te daleke zemlje donose u mrtvačkim sanducima njihove sinove? Zašto su oni poginuli? Zbog toga jer su branili ljudska prava i demokratiju među Paštunima i Beludžistancima?

Istorija poslednjih sto i pedeset godina pokazuje jasno da su Poljaci i Ukrajinci za Anglosaksonce interesantni samo kao „beli crnci“, kao korisni idioti u borbi protiv Rusije. Kada bi, ne daj Bože, kojim slučajem London i Vašington jednog dana pobedili Rusiju, Poljaci i Ukrajinci bili bi za Amerikance, Engleze i Nemce jednako tako važni kao Paragvajci, Nepalci ili stanovnici Obale Slonove Kosti.

Zato Srbi veoma dobro razumeju ukrajinski problem. Sa gotovo identičnom pričom već stotinu godina mora da se sukobljavaju Srbi sa svojim precima koji su se pokatoličili i, kao posledica toga, promenili su ne samo religiju, nego i identitet. Više nisu hteli da budu, što su im bili preci, dakle, Srbi, već su poželeli da budu nešto drugo i to – Hrvati. O sličnom procesu govori Alan Tejlor (A. J. Taylor), engleski istoričar, jedan od najboljih poznavalaca Austro-Ugarske i njene prošlosti. On u svojoj knjizi „The Habburg Monarchy 1809-1918“ objašnjava kako je ukrajinska i rusinska nacija «stvorena u Sjedinjenim Državama i Kanadi i to tek u drugoj polovini 19. veka. Reč je o emigrantima iz austrougarskog dela Ukrajine, koji su kao emigranti stigli u Sjedinjene Države i Kanadu.»

Baveći se više decenija ovim problemom, došao sam do zaključka da problem ukrajinskih separatista (i rusofoba) nije u svojoj suštini ni politički, a ni ekonomski, već pre svega psihološki. Isti problem imaju i rimokatolici Hrvati, odnosno bosanski muslimani, čiji preci su pre četiri ili pet generacija bili pravoslavni Srbi.

Ljudi iz Užgoroda, Lvova i Tropolja mrze Ruse više nego hitlerove vojnike, jer ih samo postojanje ruskog naroda podseća na to ko su oni. Prosto se, naravno, u podsvesti, stide izdaje svojih predaka. Ovde mislim i na Galiciju i unijate. Literarno su o uniji pisali, na primer, Ševčeno i Franko ili Dostojevski u Velikom inkvizitoru, a kod Srba Meša Selimović, koji je tačno znao da su se njegovi preci još pre 120 godina zvali Petrovići.

Ukrajinski narod je možda u malo povoljnijem položaju od srpskog, jer su ipak većina stanovnika pravoslavni. Čitao sam da su se oko 1920. godine, kada tu još nije bilo boljševika, iz unijatske (grčko-katoličke) crkve ljudi slobodno, dobrovoljno vraćali u veru svojih predaka, u pravoslavlje. Isti proces tekao je i sa Rusinima unijatima iz Kanade i SAD.  («V načale 20-go veka, kogda nikakih kommunistov ne bыlo i v pomine, vozvratilisь v Pravoslavie zakarpatskie rusinы, kak, očutivšisь v svobodnom mire, za predelami katoličeskoй Avstro-Vengrii, massovo prinimali Pravoslavie uniatы v SŠA i Kanade»). Zašto ne bi bilo moguće da se taj proces iz 1920. godine ponovi i danas? Pitanje je samo da se stvori povoljna klima i atmosfera.