Успомена на Јурија Лужкова

Десетог децембра престало је да куца срце Јурија Михаиловича Лужкова, дугодишњег градоначелника Москве и једног од најмаркатнијих, харизматичних и веома популарних политичких фигура постсовјетске Русије. Умро је после операције на срцу у минхенској клиници коју је због срчаних тегоба и раније посећивао.

Они који су имали прилике и срећу да буду у његовој близини и боље га упознају, тврде да је био изузетно пријатна, срдачна и добронамерна личност. Прави руски ,,мужик'' из народа. А милиони грађана Москве и целе Русије имали су прилику да га виђају готово свакодневно на ТВ екранима али не само на њима.. Био је присутан свугде: на градилиштима, трговима, на улицама, увек на глави са ,,кепком'' (качкетом) који је постао саставни део његове личности. Посећивао је Јуриј Михаилович концерте и друге приредбе, знао је да запева са извођачима, тискао се међу публиком. Обилазећи градилишта, није се снебивао да зграби лопату или ашов, да заједно са радницима руча, прославља завршетак радова или пуштање у погон нових објекта.

Јуриј Лужков био је градоначелник Москве пуних 18 година. Упамћен је као изузетно предузимљив, енергичан, неуморан градитељ. Иако су времена била изузетно тешка, политичка ситуација нестабилна а економске и социјалне прилике крајње неизвесне, Јуриј Лужков је успео да мобилише и мотивише привреднике да приону на посао. Под његовим руководством, Москва се на очиглед грађана мењала, сваким даном све више постајала руска и европска метропола. Искључиво његовом заслугом, прикупљена су средства за изградњу Храма Христа Спаситеља, највећег православног храма у свету, на истом месту где се назазио истоимени храм кога су бољшевици срушили тридесетих година.

Част ми је и задовољство сто сам са скромних сто долара учествовао у донирању изградње храма. Потврду о том прилогу чувам као драгу успомену.

Осим што је био градоначелник огромног града са такође огромним обавезама, Јуриј Лужков био је веома активан на политичкој сцени Русије. Године 1998, заједно са нама добро познатим Јевгенијем Примаковим, основао је политички блок ,,Отаџбина- сва Русија'' од кога је касније настала данас владајућа партија ,,Јединствена Русија''. Био је, такође са Јевгенијем Примаковим, један од председничких кандидата на изборима који ће уследити.

Окружење Бориса Јељцина организовало је такву пропаганду против Лужкова и Примакова, да су и један о дуги одустали од кандидатуре. Први канал руске државне телевизије, са новинаром Сергејем Доренком на челу, руководили су хајком која нема примера у историји журналистике. Доренко је проналазио (разуме се непостојеће) замкове у Британији, Ирској, Шпанији и другим западноевропским змљама који су наводно припадали Лужкову и Примакову. Измишљао је такође баснословне рачуне у западним банкама. Та хајка је нарочито погађала Јевгенија Примакова који је важио за једну од најцењенијих, најчеститијих и најплеменитијих политичких личности постсовјетске Русије.

Јуриј Михаилович Лужков биће упамћен као велики пријатељ српског народа и државе Србије. То одговорно тврдим јер сам у више махова од њега узимао интервју.

У време бомбардовања СР Југославије, на стадиону ,,Локомотиве'' у Москви организована је фудбалска утакмица измедју уметника разних профила Русије и Србије. На средини терена огромним словима било је написано: ,,Београде, ми смо твоја браћа''. Са стадиона је после утакмице кренуло десетак огромних шлепера са хуманитарном помоћи Југославији. У руској екипи играо је Лужков и издржао оба полувремена упрскос томе што је дубоко био зашао у шездесете године. После утакмице, попео се на трибину где су се нлазили новинари. На главу је ставио влажну марамицу да би се заштито од сунца. ,,Поштовани Јуриј Михаилович- обратио сам му се, да ли је било тешко играти са овим младићима''? Није, одлучно је одговорио градоначелник. Али, смета ми сунце јер немам косе да ми штити теме''.

То је само делић онога чиме је градоначелник Москве исказивао наклоност према српском народу и осуђивао агресију на нашу земљу.

Године 2006 поводом смрти Слободана Милошевића, Јуриј Лужков је изнео свој став у ауторском тексту за лист ,,Известија''. 

Слободан Милошевић, који се како је најбоље умео борио за своју Југославију, грешио и спотицао се, али, на крају није сагнуо главу ни пред пристрасном Европом, ни пред 66 тачака оптужнице, сигурно ће у сећању свог народа заузети најбоље место. Много боље од оног које су његовом ковчегу одредиле ситне душе у властима његове земље, опседнуте обрачуном са Милошевићевом породицом и његовом успоменом- написао је Лужков.

А имамо право и да укажемо на оне због којих је Слободан Милошевић задобио венац мученика. Честитамо лидерима НАТО, који су избомбардовали Југославију, западној штампи и телевизији и, наравно, госпођи Карли дел Понте, хашким лекарима и судијама који су заувек прославили то особито «хашко правосуђе».

Дубоко сам узнемирен догађајима у Југославији и молим се да она опстане и издржи то ново искушење. Али ништа мање нисам узнемирен све дубљом провалијом између Русије и Запада у оцени догађаја на Балкану – сувише добро осећам како наш народ не прихвата двоструке стандарде, двоструки морал, лицемерје у односу према Југославији.

Не питај за ким звоно звони. Оно звони за изгубљеном праведношћу- каже Лужков.

То је став Јурија Михаиловича Лужкова. По мојој личној оцени, не само и једино према личности бившег председника СР Југославије, него према злочину НАТО пакта, Хашком суду и неправди. Касније, Лужков је подржао Мила Ђукановића у односу на Србију, али то не може да баци у засенак све позитивне чињенице у корист и подршку српског народа и државе.

Године 2010 Јуриј Лужков пао је у немилост због наводног занемаривања грађана Москве који су се гушили у диму изазваног пожарима тресетишта у Подмосковљу. Он се у то време налазио у Аустрији, у хотелу своје супруге Јелене Батурине и није се вратио у Москву да се солидарише са њеним грађанима. Тадашњи председник Дмитриј Медведев га је због тога сменио, образлозивши да је ,,изгубио поверење грађана''. Лужков се после тога повукао из политике и посвето пчеларству.

На опело у храму Христа Спаситеља у Москви дошао је председник Владимир Путин, актуелни градоначелник Москве Сергеј Собјанин и други званичници. Сахрањен је на Новодевичјем гробљу у Москви, поред гроба писца Сергеја Михалкова, глумице Татјане Самојлове и певачице Људмиле Зикине.

Нека тамо почива у миру, храбри и добри Јуриј Михаилович Лужков.