среда, 25. новембар 2020.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Рубрике > Савремени свет > Успон и криза Европске уније (I) - Настанак и развој европских интеграција
Савремени свет

Успон и криза Европске уније (I) - Настанак и развој европских интеграција

PDF Штампа Ел. пошта
Мирослав Самарџић   
недеља, 25. октобар 2020.

Обично се говори како су европске интеграције настале као последица настојања најдалековидијих људи да очувају мир у Европи и обезбеде њен просперитет после Другого светског рата. Ствари су, међутим, много прозаичније. Није се радило о реализацији беневолентних програма већ о стварању политичке творевине која је заснована искључиво на интересима. 

У серији од четири чланка покушаћу да резимирам најзанимиљивије анализе кризе процеса европских интеграција.  Текстови су  написани на основу радова бројних аутора, попут Јаниса Варуфакиса, Џејмса Галбрајта, Џозефа Стиглица, Пола Кругмана, Вивиен Шмит, Сајмона Хикса, Костаса Лапавитсаса, Ханс Вернер Сина, Ђандоменико Мајонеа, Волфганга Штрека, Џона Гилигама, Тони Џада, Ашоги Модија и других.

Настанак и развој европских интеграција

Из рата су САД изашле као најмоћнија светска сила за коју је хегемонија у Европи представљала основни стратешки интерес

Из рата су САД изашле као најмоћнија светска сила за коју је хегемонија у Европи представљала основни стратешки интерес. Требало је на опустошеном старом континенту обновити капитализам и унапред онемогућити сукобе између европских нација. За срдиште тог новог економског поретка изабрана је Немачка, То је био простор у коме није постојала суверена власт националне државе, није било потребе да се сузбијају противљења домаћих политичких снага. Немачкој су европске интеграције биле начин да се ослободи нацистичке прошлости и поново укључи у међународну заједницу држава. Једино као Европљани Немци су могли да поврате своју националну репутацију и да избегну катастрофалне последице пораза. Савезна  Репулика Немачка била је формирана 1949. спајањем три западне окупационе зоне.  Стаљин је марта 1952. предложио уједињену и неутралну Немачку.

Први енглески евроскептици  одмах су разумели да је Велика Британија у ствари изгубила рат. Због два велика сукоба са Немачком у XX веку она је остала без империје, а обнова европског капитиализма са средиштем у Немачкој значила је њено поновно економско јачање. Британски лабуристи  су били сумњичави према интеграцијама, јер су у другим државама које су учествовале у тим процесима били на власти конзервативци, клерикалци и капиталистички картели тј. ”католичка црна интернационала”. Сличне ставове имао је и лидер немачких социјалдемократа Курт Шумахер. 

Иако се као зачетници идеје о уједињењу Европе после рата обично наводе француски политичари Жан Моне и Роберт Шуман стварни покретач  тог процеса био је Стаљин, тј страх од ширења “совјетског комунизма”

Иако се као зачетници идеје о уједињењу Европе после рата обично наводе француски политичари Жан Моне и Роберт Шуман стварни покретач  тог процеса био је Стаљин, тј страх од ширења “совјетског комунизма”.

Непосредно после окончања рата код западних савезника била је прихваћена идеја о томе да Немачку треба деиндустријализовати и претворити је у поље кромпира. Али, због совјетске опасности, тај план је брзо напуштен.Главни циљ био је да се  створи чврст бедем против надирања светског социјализма, а обнављање приврреде у опустошеној  Европи био је први задатак. По сваку цену требало је спречити сукобе унутар капиталистичке Европе како они не би ослабили бедем против СССР-а. Требало је обуздати силу која је дала немерљив допринос победи над нацистичком Немачком. И нацисти су тврдили да њихов “нови поредак” представља бедем против “совјетских азијатских хорди”. 

Нацистички привредни функционери имали су значајну улогу у првим фазама интеграција. Историчар Тони Џад пише да су септембра 1943 Хитлеров министар Алфред Шпер и министар индустрије у француској  влади из Вишија израдили план ограничавања тарифа између Француске и Немачке. Била је то антиципација европских трговачких односа и послератне француско-немачке економске координације. Високи функционер француске колаборасионистичке владе Пјер Пуше, који је после рата погубљен, замишљао је послератну Европу као простор у коме ће царинске баријере бити укинуте, а интегрисана  економија обухватаће цео континент, са јединственом валутом. Наравно, под Хитлеровом заштитом. Током рата многи су и изван Немачке сматрали да је “ уједињење Европе”  позитивна последица нацистичке окупације.  После успешних немачких ратних операција створен је велики привредни простор, укинуте су границе, интегрисане  су транспортне мреже и сл. Творац политике хладног рата амерички дипломата Џорџ Кенан поверио се октобра 1949. државном секретару Дину Ачисону : “ Оно што је лоше у Хитлеровом новом поретку је што је Хитлеров.”

У формалном смислу почетак интеграција чини стварање Европске заједнице за угаљ и челик 1951.Тада је настала “прва Европа”. Радило се о супранационалној организацији коју су чиниле Белгија, Француска, Италија, Луксембург, Холандија и Западна Немачка. Французи су сматрали да рурски базен представља основ немачке привредне и војне моћи.  Стварање Заједнице био је начин да се њена производња угља и челика стави под међународну контролу. За Француску то је било једино решење, пошто није прихваћен њен првобитни план да се немачки ресурси ставе на располагање њеној индустрији. Американци су се плашили да би то водило ка јачању СССР-а. Радило се о европском решењу за француски проблем. За Немце, пак, био је то начин да се укине контрола савезничких сила над ресурсима рурског басена. Заједница је представљала немачко-француски пакт у који су се укључиле и мале државе, које су се плашиле да ће бити прогутане од већих. Оне и данас служе као блокирајуће групе против претеране мајоризације у ЕУ. После губитка Индонезије Холандија је постала велики присталица интеграција. И Винстон Черчил  сматрао је да француско-немачко партнерство представља први корак у обнови европске породице.

У француској Скупштини присталице генерала Де Гола гласале су  против оснивања Заједнице за угаљ и челик. У време Атлијеве владе у Британији су извршене обимне национализације тешке индустрије. Лабуристима није било у интересу да се прикључе једном приватном трусту. 

Од самог почетка европске интеграције биле су за Француску покушај да се обузда немачка моћ и да се њен економски развој уколопи у шири европски оквир. Французи су се, с правом, плашили да обновљена немачка индустрија може поново разорити европску равнотежу моћи, као што се то два пута десило у XX веку

Од самог почетка европске интеграције биле су за Француску покушај да се обузда немачка моћ и да се њен економски развој уколопи у шири европски оквир. Французи су се, с правом, плашили да обновљена немачка индустрија може поново разорити европску равнотежу моћи, као што се то два пута десило у XX веку. Моне је био уверен да би евентуални нови рат између те две државе значио крај француске историје. Интеграције су представљале алтернативу за немачку независност. Европеизација Немачке замишљена је као њена неутрализација, тако да она буде војно безопасна а економски корисна

Преко паневропских интеграција САД су подстицале  стварање јединственог европског тржишта у коме ће слободно деловати америчке корпорације. То је био услов за Маршалов план. Највећој сили је било у интересу да обезбеди постојање стабилног  млађег трговачког партнера у Евроазији који је у вазалном положају. Осим тога, привредни опоравак Немачке био је у интересу и европским државама  чије индустрије нису могле да буду обновљене без паралелне обнове њене економије.  Поред тога, велики трошкови окупације исцрпљивали су савезничке ресурсе. Требало је прехрањивати немачко становништво у време када је несташица хране постојала свугде. Интерес САД био је да дисциплинује Европу у постратовском периоду и да се обнови капитализам у њој. Циљ је био постизање мира који не ремети стстус кво, обезбеђује власт буржоазија и онемогућава политички радикализам. Владајуће елите у Европи овакав концепт доборвољно су прихватале. 

У једном извештају ЦИЕ из априла 1947.  наводи се да је главна опасност за безбедност САД  могућност економског колапса у Западној Европи и доласка на власт комуниста. Лажни наратив о мировном пројекту користи се како би се дисквалификовале критике ЕУ.  После два светска рата европске државе нису располагале ни ресурсима нити су биле вољне  да конфликте интереса решавају ратовима. Уосталом, европске државе  и даље су водиле империјалне ратове у Азији, Африци и Латинској Америци. САД су настојале да обуздавају СССР не само војним путем већ и промовисањем европских интеграција.

Европа треба да буде интегрисана не само да би Немачка била под контролом. Американци су сматрали да је суверентиет европских држава трошак који они не могу да поднесу

Првом секретару НАТО Лорду Исмеју, приписује се изрека да је овај војни савез основан  да би се сузбио СССР, контролисала Немачка и да би САД биле присутне у европским пословима.  (To keep Russians out, the Germans down  and Americans in.) Европа треба да буде интегрисана не само да би Немачка била под контролом. Американци су сматрали да је суверентиет европских држава трошак који они не могу да поднесу. 

И рат и мир требало је да реше питање Немачке. Страх од немачке обнове био је присутан на свом странама. Све док је Немачка била главни непријатељ, конфликти између савезника били су у другоом плану. Један високи британски дипломата приметио је 1943. да је боље да СССР доминира у Источној Европи него Немци у Западној. Када је Немачка после пада Берлинског зида уједињена, продубљивање интеграција је било неопходно како би та контрола над њом била очувана. Мастрихт је нови Версај, писао је тада париски Фигаро. Најрадикланије продубљивање интеграција требало је да створи наднационалну противтежу  немачком  уједињењу.

Жан Моне је био уверен да народи нису спремени да добровољно пристану на интеграције. Њих због тога треба проводити без јавног говора о томе, невидљиво. Уједињавање Европе требало је наметнути као свршен чин, без узимања у обзир  политичких, социјалних и економских последица. Интеграције су замишљене као политички инжењеринг одозго, којим треба да управљају просвећене елите. 

Потпуно одсуство демократског одлучивања од почетка је карактерисало европске интеграције. То је био и остао елитистички пројекат чији је циљ био консолидација капитализма. Моне је сматрао да демократија онемогућава технократску ефикасност.

Идејни творац оваквог концепта био је, још пре рата, Фридрих фон Хајек. Он се залагао за сложену државу сачињену од више нација, у којој ће централна власт бити ограничена. На тај начин спречава се мешање државе у економију и сузбијају отпори од стране различитих група, нарочтио радничке класе и синдиката. Без суверенитета националне државе не могу да контролишу збивања на тржишту. Напротив, тржишта дисциплинују њих. Хајек је предлагао велику федерацију са слободним кретањем робе, услуга, капитала и људи. Структурна хомогеност која постој због мале величине државе, као и заједничка национална традиција  и идентитети,  омогућавају интервенције у социјални и политички живот. Тако нешто није могуће у  великим и хетерогеним политичким културама. Таква сложена држава омогућава либерализацију економије и сузбија у исто време и социјализам и национализам. У  њој демократске институције не могу имати утицај на економију. Суверено је слободно тржиште чији ефекти не могу бити кориговани политичким одлукама.

Због страха од социјалног радикализма убрзано су разоружаване снаге  отпора, а кажњавање нациста и њихових сарадника претворено је у фарсу. Заборав нацистичких злочина био је услов за стварање новог европског поретка.

Двадесети век био је век левице. После победе над фашизмом и нацизмом, у многим европским државама, нарочито Италији и Француској, постојале су јаке комунистичке партије. Раширено је било уверње да није могућ повратак на стари капитализам “лаиссез фаире” типа, да је реконструкција могућа само у планираној економији и да тзв. слободно тржиште нема те потенцијале. Леви антифашизам није био само против нацизма већ и против целог друштвеног система који га је произвео као и владајућих класа које нису биле спремне да му се супротставе, или су биле његови активни протагонисти. За антифашисте послератни поредак представљао је натавак борбе. Због тога је владајућим класама одмах по окончању сукоба главни проблем био не фашизам него потенцијално револуционарни антифашизам. Због страха од социјалног радикализма убрзано су разоружаване снаге  отпора, а кажњавање нациста и њихових сарадника претворено је у фарсу. Заборав нацистичких злочина био је услов за стварање новог европског поретка.

Послератна  социјалдемократија, под притиском радиклане левице, следила је кејнзијански концепт државе благостања. Јавни сектор у привреди био је моћан, у неким земљама и доминантан. Национално планирање, не совјетског типа, било је готово општеприхваћено. Такав систем угоржавао је интересе и профитабилност капитала. Европске интеграције биле су начин да се економска политика ослободи демократске контроле и притиска одоздо. Идеја је била да регулисање тржишта, што је могуће више, буде пренето на супранационални ниво на коме нема демократских институција. Фаворизаован је технократски начин управљања. Неолиберална идеја је да тржиште треба да делује на једном нивоу вишем од онога на коме функционишу  демократски конституисане политичке власти. На тај начин оне би биле онемогућене да ограничавају слободу капитала и да воде политику редистрибуције. Због тога је нагласак био на негативним интеграцијама, државе су спречаване да ограничавају економске слободе. Тако су подриване  националне демократске институције и могућност да нижи социјални слојеви преко државне интервенције утичу на тржишне исходе. 

Заједница за угаљ и челик није била нарочито економски успешна, али, њеним оснивањем стоврен је психолошки простор за даље напредовање интеграција. Спектакуларни немачки  индустријски раст није наступио због оснивања Заједнице већ због избијања Корејског рата

Заједница за угаљ и челик није била нарочито економски успешна, али, њеним оснивањем стоврен је психолошки простор за даље напредовање интеграција. Спектакуларни немачки  индустријски раст није наступио због оснивања Заједнице већ због избијања Корејског рата.

Суецка криза 1956. натерала је Француску да пихвати даље напредовање интеграциоја.Током кризе она је, заједно са Уједињеним Краљевством, била понижена од стране САД.  Аденауер је тада приметио да је наступило време да се изгради Европа. Једино на тај начин западноевропске  државе могу остати светски релевантне силе. Унутар француске елите преовладао је став да је боље доминирати Европом заједно са Немачком него бити у англоамеричком загрљају. Неки историчари истичу да би египатског председника Насера требало уврстити међу осниваче ЕУ.

Уговором из Рима 1957. створена је Европска економска заједница (ЕЕЗ), “друга Европа”.  То је била трговачка заједница створена са циљем да се промовише економски раст без суштинског укидања суверенитета држава. Радило се о плуралистчкој, а не хијерархијској структури, која је почивала на кооперацији и консензусу. У првим фазама интеграције учествовале су државе између којих нису постојале драстичне разлике у нивоу развијености,.није било напетости између кредитора и дужника.

Ни после Римског уговора продубљивање интеграција није било нарочито динамично. Повремено су примане у чланство нове државе како би тржиште било проширено. 

У првом периоду интеграција британска елита била је против придруживања због несклоности да се ограничи суверенитет преношењем овлашчења на супранационалну политичку творевину.

Уједињено Краљевство постало је члан 1973. У првом периоду интеграција британска елита била је против придруживања због несклоности да се ограничи суверенитет преношењем овлашчења на супранационалну политичку творевину. Британија  је економски спорије  напредовала од земаља ЕЕЗ, па је због тога прихваћен став да би чланство у њој могло да промени тај тренд. На промену британске политике према интеграцијама одлучујуће је утицала суецка катасторфа, када се показало да Француска и Велика Британија нису светске силе. 

Де Гол је два пута, 1963. и 1967, блокирао приступање Британије због тога што је сматрао да је она амерички експонент. Он је 1969. одступио са власти а за  предсеника је изабран Жорж Помпиду.  Помпиду није делио Де Голову сумњичавост према Британији. Њему је било добородошло њено чланство како би се умањио немачки утицај. Немцима је, пак, одговарало да члан ЕЕЗ буде земља са изразито либерланом културом, како би се умањио притисак француског диригизма .

Велики преокрет донео је Уговор из Мастрихта 1992. када је створена Европска унија и њена институционална струкутра која, уз измене које су доносили доцнији уговори, постоји и данас.  То  је “трећа Европа”.

(Аутор је политиколог из Зрењанина)

 

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли мислите да ће у наредних годину дана у Србији бити одржани нови парламентарни избори?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер