Устанак "жутих прслука" - обнова класних борби у Француској

Устанак „жутих прслука“ почео је новембра прошле године у Француској као протест против подизања пореза на аутомобилско дизел гориво, што је нарочито погодило рурално и становништво у провинцији. Спонтани, саморганизовани, центрифугални, партиципативни протест, координисан преко друштвених мрежа, убрзо је прерастао у одбацивање друштвено-економског система и постојећег републиканског поретка. Ради се о мобилизацији изван традиционалних политичких структура, будући да оне не показују интересовање за проблеме обичних људи. Према анкетама 64 посто демонстраната не жели учествовање синдиката, док је чак 81 посто против политичких партија. Покрет је добио назив по заштитним прслуцима које возачи морају да имају у својим аутомобилима, како би били видљиви у случају саобраћајних инцидентата, а раширо се и на неке друге земље (Белгија, Холандија).

Социјални револт излио се на улице и тргове, конфликт око радних права и надница измештен је са радног места на улицу, јер прекарни рад онемогућава штрајк и протест у предузећу. Овакав децентрализовани покрет, са мноштвом аутономних пунктова, француску елиту плаши више од насиља, јер не може да га контролише, Макрон не зна са ким да преговара, кога да корумпира. „Жути прслуци“ протестују против партијског монопола на политичку делатност, по њима, она се може водити и на други начин, а не само на повременим ритуалним изборима. Ради се о масовном антикапиталстичком, директнодемократском покрету обичних људи, које неолиберална елита презире. У политички живот укључили су се припадници нижих класа вођени инстинктивним осећањем правде, а који су раније били пасивни. Они отуђену и арогантну елиту окривљују за своје проблеме.

Макрон је неолиберал који је доведен на власт да би тачеризовао државу у којој социјални протести и револуције имају дугу традцију. Француска је у пројекат европских интеграција ушла како би обуздала Немачку унутар ширих европских политичких структура под француском доминацијом. Тај план је пропао, Немачка хегемонија је у Европи данас свеприсутна, Макрон је оштрим заокретом ка неолиберализму покушао да поправи позицију своје економије на светском тржишту. Француска привреда није у стању да издржи немачку конкуренцију и да са најмоћнијом привредом у ЕУ буде у истој монетарној зони. Како ова земља нема монетарни суверенитет, подизање пореза је био једини начин да се крпе рупе у буџету. Неолиберални фанатик Макрон фискалну кризу покушао је да реши наметањем пореза сиромашним, уз истовремене огромне пореске олакшице за богате. Порезна гориво је, наводно, уведен због еколошких разлога, док су у исто време велике корпорације, које су највећи загађивачи, ослобођене пореза. Буџетска криза и мере штедње угрозили су функционисање јавних сервиса, школа, болница,транспортног система, што је такође изазавало буру незадовољства. Влада предвиђа укидање чак 9000 километара локалних железничких пруга.

Макронову изборну базу чине бели оковратници, професионалци и припадници других слојева који профитирају од неолибералног капитализма, а чине око 20 до 30 посто бирачког тела. Постао је председник републике како би била спречена ултрадесна лидерка Националног фронта да дође на челну позицију у држави. У првом кругу председничких избора 2017. добио је 24 посто гласова. На изборима за Националну скупштину исте године његова партија La République En Marche освојила је већину мандата (308 од 577), али одзив бирача је био мали, у првом кругу 48,7посто, у другом 42,6.

Макрон је монархијски арогантан, најгори представник европске технократске политичке класе, презире обичан свет као Марија Антоанета, (председник – краљ). Намерава да промени устав како би још више моћи било концентрисано у рукама председника, чиме би, сматрају критичари, био угрожен политички плурализам. Такође, Макрон жели да смањи број посланика за 30 посто, иако Француска спада у државе са мањим бројем посланика у односу на величину популације. Он планира да умањи право скупштинске опозиције да предлаже амандмане на законске предлоге. И по постојећем уставу Француска је полупредседнички систем, председник републике је најмоћнија фигура у националној политици. Поред тога, планира се и доношење закона о лажним вестима, нејасна дефиниција појма „лажне вести“ навела је комплетну опзицију да ову иницијативу осуди као атак на слободу изражавања. Аналитичари истичу да је Макронова ароганција погоршала кризу и да је његово понашање било крајње политички некомпетентно. Француска елита наметањем таквог председника створила је стање масовне побуне.

„Жути прслуци“ су стихијски покрет, методе борбе су уличне демонстрације, блокаде саобраћајних чворишта и сл. Коментатори их пореде са жакеријом, сељачким устанцима у средњовековној Француској, који су били краткотрајни и дезорганизовани и нису имали дуготрајне политичке ефекте. Сваке суботе на бројним локацијма одржавају се скупштине демонстраната.

Поред захтева за Макронову оставку и афирмацију нових форми демократије, истакнути су и бројни други, који јасно говоре о социјалном карактеру побуне:

- нико не сме бити бескућник;

- укидање мера штедње;

- отписивање камата на нелегитимне кредите;

- укидање опорезивања сиромашних;

- наплата неплаћених пореза због пореских превара које се процењују на 85милијарди евра;

- креирање ефикасне интеграцијске политике;

- минимална плата од 1500 евра;

- повећање минималних пензија;

- прекид градње шопинг молова;

- прогресивно опорезивање дохотка;

- већи порези крупним корпорацијама;

- повећање куповне моћи домаћинстава;

- редистрибуција богатства;

- изједначавање социјалног положаја урбаног и руралног становништва.

- мање корупције и централизације власти;

- шире правона референдум.

Када су протести узели маха, Макрон је кренуо у противофанзиву. Најпре је пристао на привремено укидање пореза на гориво, минимална плата повећана је за 100 евра, али паралелно је вођена хистерична медијска кампања против „жутих прслука“, уведено је ванредно стање. Медији су у први план истицали насиље које демонстранти врше над „снагама реда“ уз готово потпуно игнорисање полицијске бруталности. (Око 50 посто полицајаца и жандарма на последњим председничким изборима гласала је за Мари Ле Пен). Сваке суботе полиција хапси више хиљада демонстраната, до средине јануара билоје 1700 повређених, од тога 82 теже. Једна осамдестдвогодишња старица преминула је пошто је погођена полицијском гранатом са сузавцем. Десет демонстраната је погинуло у саобраћајним несрећама.Полиција је добила налог да испаљује гасне гранате директно на демонстранте, а не преко њихових глава, штоје до сада било уобичајено.Лични телохранитељ Макрона учествовао је у премлаћивању учесника протеста. Донет је нови закон о сузбијању нереда, који је ограничио слободу окупљања и дао нова овлашћења „органима реда“. Уколико демонстранти покривају лице маском, између осталог, да би се заштитили од сузавца, то представља кривично дело. Полицијски префекти могу одређеним лицима да забране приступ локацијама на којима се протести дешавају. Због оваквих угрожавања основних слобода реаговао је Амнести интернешенел. Иначе, сваке суботе Влада мобилише и до 80 хиљада „чувара реда“ како би се супротставили „жутим прслуцима“, обично употребом насиља. У више наврата банде скинхедса нападале су демонстранте.

Покрету је приписиван националстички и ксенофобни карактер, чак фашистички, иако је већина демостраната изјављивала да је имиграција мање важан проблем. Режим покушава да у угуши класну побуну идентитетском паником. Неке ултрадесне партије су подржале демонстранте, укључујући и Мари Ле Пен.

Редовна оптужба је била за екстремизам. Међутим, у анкетама које су вршили француски социолози, 33 посто учесника је изјављивало да не припада ни левици ни десници, 15 посто да припада екстремној левици, а свега нешто више од 5 посто ултрадесници. Макронова стратегија била је стварање „коалиције против насиља“ како би извршна власт била извучена из изолације. Првих недеља око 80 посто Француза је подржавало „жуте прслуке“, како је време пролазило, подршка је опадала.

Током последња три месеца дискредитовани су масовни медији и традиционалне институције представничке демократије, стари начин либералног вођења политике у коме има места само за елиту, која води рачуна једино о својим интересима. Срушен је мит о народном капитализму и теорија по којој је сиромашнима боље кад су богати још богатији, јер и њима тада нешто капне. (Trickle-down economics теорија тврди да смањивање пореза корпорацијама и богатим стимулише капиталисите да инвестирају, па то доноси корист целом друштву).

„Жути прслуци“ су протест нижих и нижих средњих слојева који су у либералном политичком систему невидљиви. Улица је једина институција на којој може да се чује и њихов глас. Трпљење је прерасло у бес, примећују извештачи, слојеви осиромашени неолибералном политиком штедње, дотерани до краја, охрабрени су на побуну.

Индустријски радници, имигранти и левица до сада су били пасивни. Коментатори истичу да левица не учествује због популистичке природе покрета, због тога што се он не уклапа у леве схеме друштвене промене. Фуко је својевремено тачно уочио да је левица сувише „фиксирана на текст“: левичари теоретишу, не разумеју тренутак, не показује симпатије према аморфним спонтаним покретима, нису у стању да артикулишу народно незадовољство. Традиционална, етаблирана левица, тврде њени критичари с лева, оптерећена је стратешким визијама, нема много разумевања за „устанак санкилота“, нема осећај за проблеме обичних људи. Луцидни историчари, попут Томпсона и Хобсбовма, одавно су у својим књигама показали како су социјални покрети обичних људи у почетку идеолошки и политички конфузни. Уместо да стане на чело покрета и артикулише његове захтеве, француска левица се држи по страни, не прихвата основно начело Лењинове политичке граматике да политику чине масе.

Протест „жутих прслука“ може на кратак рок побољшати Макронову позицију у ЕУ. Француска није Грчка, Немачка ће морати да олабави стриктна фискална правила и омогући Француској да има већи буџетски дефицит како би се покрет угушио минималним уступцима.

Не тако давно Фредерик Џејмсон је тврдио како је лакше замислити крај света него крај капитализма. Системска криза глобализованог капитализма довела је у питање такве ставове. Наравно, излазак из кризе не мора нужно имати прогресивне форме, владајуће елите послужиће се старим изумом како би сачувале власт-фашизмом. У историји, француске улице и тргови наговештавали су велике догађаје у Европи.

Устанак „жутих прслука“ још више је продубио поделе унутар Европске уније. Потпредседник италијанске владе Салвини подржао је демонстранте. У срцу ЕУ, не само на периферији, постоје огромни проблеми за које европска антидемократска технократска елита нема решења. Неолиберални поредак изазива све више противљења, нарочито у нижим слојевима. Џејмс Галбрајт тврди да би без мера штедње проценат гласова за Брегзит био знатно мањи.

Према Лењину, криза наступа не само када подређене класе нису више спремне да трпе на стари начин, него и кад владајућа класа не може више да влада на стари начин. Изгледа да у Француској настаје таква ситуација.

Критични моменат за покрет „жутих прслука“ је да ли ће бити у стању да спонтаност трансформише у организацију. У граду Commercy (Lorraine) одржана је 26. и 27. јануара Скупштина свих скупштина, на којој је учествовало око триста делагата из свих крајева Фрнацуске. На овом скупу одбијене су режимске оптужбе, као и многих интелекталаца, који тврде да су „жути прслуци“ фашистичка руља, поновљени су раније истакнути захтеви и најављена нова велика скупштина.

Устанак француских маса узроковао је највећу кризу у Француској после 1968. Политика „екстремног центра“, како ју је назавао Тарик Али, декласирана је. Овај приступ почивао је на искључивању свих „екстремизама“, а у екстремисте је сврставан свако ко се не допада неолибералној елити, и са левице и са деснице. Шантал Муф тврди да долази време политичке поларизације на леви и десни популизам. Француска елита успаничена је због евентуалне могућности стварања црвено-жуте колације. Због тога Макрон позива на дијалог како би такав сценарио спречио. Велики синдикати плаше се да би спонтани устанак маса угрозио њихов монополна репрезентацију радника, традиционалну хијерархијску организациону структуру и довео у питање привилегије које синдикатлни функционери уживају. Радикални активисти плаше се да се синдикати не прикључе покрету само да би га придавили.

Средином XIX века Маркс је писао да је француска буржоазија, суочена са револуцијом, слободу, једанкост и братсво заменила пешадијом, артиљеријом и коњицом. Макрон и не помишља на демократско решење кризе, он и владајућа елита све наде полажу у манипулацију и репресију.

Неолиберални поредак у Европској унији је уперен против огромне већине становника, који су почели да се буне. Неки мисле да чувена Хобсбовмова парабола о кратком XX веку (1914-1989) важи и за XXI, који је почео 17. новембра 2018, када је одржан први протест „жутих прслука.“