Узбекистан – поновни обрт Ислама Каримова

Стварање Евроазијске уније и поновно чврсто интегрисање постсовјетског простора не пролази без одговарајуће реакције САД, које настоје да истисну руски утицај из региона Централне Азије, а Белорусију, Русију и Казахстан, као садашње чланице Евроазијске уније, окруже државама у којима ће САД имати чврст ослонац за војни и економски притисак чланица ЕАУ. Простор Централне Азије је од такође изузетног значаја за контролу Кине, а у процесу формирања „новог пута свиле“ кључна земља за САД постаје Узбекистан, најмногољуднија држава централне Азије, која је упркос аутократском режиму Ислама Каримова одскора поново постала партнер Сједињених Држава.

Заборављена људска права

Узбекистан, с преко двадесет милиона становника, има важан геостратешки положај, јер контролише улаз у Авганистан. Узбечки аутократа Ислам Каримов показао се до сада као веома непоуздан савезник и Русије и САД, а у јуну ове године је по трећи пут одлучио да се приближи Америци и напустио безбедносни пакт ОУКБ предвођен Русијом. Каримов је у јуну поново учинио напрасан заокрет, сличан оном из 1999, када је Ташкент одбио да продужи уговор с ОУКБ и нагло прешао у ГУАМ– амерички дизајниран савез Грузије, Украјине, Јерменије и Молдавије. Шест година касније, 2005. године – узбечки режим се поново окренуо Русији, уплашен могућношћу избијања обојене револуције на свом тлу. После крвавог гушења нереда у Адиђану, због које је Узбекистан кажњен санкцијама САД и Европе, Каримов се поново окренуо Москви, да би потом забранио споља финансиране мисије и организације и затражио да САД до краја 2005. напусте базу Харши-Ханабад. Односи између Русије и Узбекистана су међутим постали све лошији, а ова држава је недавно напустила Уговор о колективној безбедности, шест месеци пошто је Александар Лукашенко затражио њено избацивање због настојања да сачува аутономију у одлучивању.

Након напуштања ОУКБ Каримов је нагло интензивирао дијалог са Вашингтоном, који види Узбекистан као важног партнера у испуњавању своје излазне стратегије у Авганистану после 2014. Поновна блискост са САД није ипак наступила изненада, већ јој је претходио низ сусрета званичника двеју земаља у протеклих годину дана. Потреба да поново придобију Каримова учинила је да САД забораве на критике везане за људска права, а октобра 2011. у оквиру централноазијске турнеје Каримова је посетила и амерички државна секретарака Хилари Клинтон, која је тада потврдила спремност Вашингтона да интензивније сарађује с Ташкентом и приметила да је „ситуација у области политичких слобода и зашите људских права у Узбекистану унапређена“.

Посети државног секретара претходио је низ посета америчких политичких и војних функционера нижег ранга, задужених за учвршћивање веза САД с локалним режимима, док је у септембру 2011. Конгрес САД укинуо ембарго према Узбекистану и омогућио испоручивање војне помоћи узбечком режиму. Блиски контакти званичника две земље настављени су и ове године, а велику пажњу је изазвала и посета Роберта Блејка, помоћника америчког државног секретара за јужну и централну Азију. Он је у Ташкенту боравио од 15. до 18. августа, а његова посета је уследила након што је у јуну Узбекистан суспендовао своје чланство у уговору о колективној безбедности. Блејка је пратила и велика делегација од преко 30 америчких компанија, као што су Боинг, Џенерал Моторс, Мерк, Џенерал Електрик и други. Том приликом постигнути су договори у вези са 21 инвестиционим пројектом у области машина, обраде метала, енергије, нафте и гаса рударства, петрохемије, лекова,као и остали, са укупном вредношћу од 2,8 милијарди долара.

Тема ранијих разговора америчких званичника тицала се тзв. Северног пута, односно транспорта НАТО материјала и потенцијално и трупа приликом најављеног повлачења из Авганистана. Међутим, посета Роберта Блејка се тицала и могућности да САД при повлачењу из Авганистана оставе један део америчке употребљене опреме. Одмах су се међутим појавиле најаве да ће САД у Узбекистану формирати и војну базу. Иако је узбекистански парламент усвојио закон који забрањује оснивање страних војних база, руски Комерсант дејли је наиме писао да је из извора блиских узбекистанском министарству спољних полова добио информацију да САД планирају да у Ташкенту успоставе Центар за хитне реакције, из ког би се најпре контролисала ситуација приликом повлачења америчких трупа из Авганистана, а који би затим служио као војна база. И узбекистански портал UZ.net истиче да је на разговорима Блејка и Каримова договорено да се у Ташкенту отвори специјални војни центар, а да је Каримов на то пристао пошто су му САД припретиле да ће банковни рачини његове ћерке Гулнаре бити замрзнути.

Овај Центар за хитне реакције би био највећи амерички војни објекат у Централној Азији, али Американци демантују да ће он имати војне намене. Извори САД истичу да у Узбекистану неће бити остављено никакво смртносно оружје, већ да је циљ будућег Центра да се режиму у Ташкенту помогне у борби против тероризма. У војним круговима САД наиме истичу да може доћи до нестабилности на граници између Авганистана с једне стране и Таџикистана и Убекистана, а те две државе према тим изворима, неће бити способне да се изборе са претпостављеним терористичким претњама. Као решење, њима се нуде снаге из Центра за хитне реакције, а у крајњем случају и снаге НАТО. Американци такође не скривају своју жељу да задрже базу Манас у главном граду Киргизије, Бишкеку. Председник Алмазбек Атамбаиев прошле године је рекао да ће база на аеродрому Манас бити затворена 2014. али је киргистанска влада недавно најавила да ће база највероватније остати, али под другим именом. 

Москва више не рачуна на Каримова

САД ће за повлачење снага из Авганистана користити територију Таџикистана, Узбекистана и Киргистана, док ће Русија настојати да у будућности укључи Киргистан и Таџикистан у пројекат Евроазијске уније. У исто време, Кина наставља са снажним економским продором у ту област, посебно у сферама нафте и гаса.

Планови САД да НАТО замени снаге ОУКБ као гаранта безбедности у Централној Азији несумљиво стављају Русију у тежак положај. Што се Узбекистана тиче, он се показао као њен најнезгоднији партнер због непредвидивости Ислама Каримова, који је такође успео да поквари односе са скоро свим земљама у региону. Узбекистан и Таџикистан су у стању перманентног сукоба због градње хидроелектране Рогун, која би чак могла довести и до оружаног сукоба Ташкента и Душанбеа. Слична ситуација влада и у односима са Киргизијом, где су се чак дешавале и озбиљни међунационални сукоби и пограниочне чарке између оружаних снага две земље. Ситуација на југу Киргистана, где живи узбекистанска мањина је и даље прилично напета, и аналитичари не искључују могућност поновног избијања етнички мотивисаног оружаног сукоба између Узбекистана и Киргистана. Односи Узбекистана и Казахстана су такође напети, услед економских несугласица и борбе за лидерство у Централној Азији између ове две највеће земље у региону. Тренутно, ови сукоби нису тако оштри као у случају Таџикистана и Киргистана, али аналитичари процењују да је њихов негативни потенцијал прилично висок. Узбекистан је такође озлоглашен у погледу људских права, а у економском погледу, на листи Светске банке је 166. од 183. државе процењене по повољном пословном окружењу, док је у извештају Транспаренси интернешнел у погледу корупције рангиран на 177. место од 182 државе.

Битна одлика привреде Узбекистана је и раширено црно тржиште, где је долар преузима трећину више него по званичном курсу. Односе Узбекистана и Русије је додатно оптеретио и недавни случај са руском телекомуникационом компанијом МТС, која је у јулу изгубила дозволу за рад мобилне телефоније, под оптужбом за велике злоупотребе, што руска компанија одлучно демантује.

Узбекистан има најјаче оружане снаге у централној Азији, и иако ова држава никада није била активни учесник у активностима ОУКБ, напуштање овог савеза представља и ударац престижу Русије у Централној Азији и подрива напоре Москве да и од Запада добије признање за ову организацију и да је у Централној Азији наметне као неопходну. Русија стога мора да одреди своју стратегију према овој држави, јер биу у случају пасивног посматрања њен положај у овом региону био додатно ослабљен. У том смислу, неке смернице деловања Русије у погледу Узбекистана наведене су у чланку у Гласу Русије, који најпре наводи да треба напустити идеју о убеђивању Ислама Каримова и његовог окружења да се врати у ОУКБ или да уђе у било који савез у коме Русија има водећу улогу, и да треба поштовати жељу Ташкента да гради односе са Москвом само на билатералној основи. Поред тога, Глас Русије наводи да Узбекистану треба јасно ставити до знања да је неприхватљиво да се наметну санкције против руских фирми које послују у земљи, пошто је Узбекистан много више економски зависан од Русије него обрнуто. Као најважније наводи се да треба јасно саопштити да Ташкенту да је апсолутно неприхватљиво да планира било какве војне сценарије за решавање актуелних сукоба у Централној Азији, и да узбекистанско руководство треба да схвати да ће ако употреби војну силу или претњу према Таџикистану и Киргистану, одговор Русије бити брз и груб.

У чланку у Гласу Русије се такође препоручује да Москва више не треба да се ослања на Каримова, већ да одржава везе и са њенговим противницима и опозицијом и у земљи и иностранству, што ће, како је наведено, омогућити Москви да боље разуме политичку ситуацију у Узбекистану и природу појединих акција Каримова, и да у складу с тим утврди прави одговор на његову често непредвидиву политику.

Чланак у Гласу Русије сугерише да одлука Ислама Каримова да се поново приближи САД неће проћи без одговора Москве, и уједно најављује да ће Узбекистан и Централна Азија у наредном периоду свакако бити једна од најважнијих тачака надметања великих сила.