Велике силе - некад и сад

(International Herald Tribune, August 13, 2013)

Дакле, председник Обама се током сусрета групе Г-20 у Москви неће састати један-на-један са својим руским панданом Владимиром Путином, делом и због безличног „узбуњивача" Едварда Сноудена - што није добро. Дакле, кинеско јавно мњење (ма колико напумпано то било) се ових дана чини још националистичкијим, а Јапан порања свој први носач авиона после рата на Пацифику – што сигурно такође није добро.

Даље, изгледа да је америчка Национална агенција за безбедност шпијунирала све, и странце и домаће, дајући повода за опште нападе беса – што је рђава работа. Исто тако, Европска унија је подељена, збуњена, љута и без лидерства, као, рецимо, бивше Свето римско царство – што свакако није добро. Има још: Аргентина се мршти и хукће око Фокланда, а Шпанија се мршти и хукће око Гибралтара. Није добро, зацело.

За историчаре који се баве светским пословима, укључујући и моју маленкост, једини исправан одговор на ову литанију доколеничара, хукача повређеног поноса, било би питање: "Јел' то све?". Да ли су то једина питања која деле и онеспокојавају велике силе у овој другој деценији 21. века? И, ако је тако, зар не би требало да се сматрамо срећним? 

Уосталом, нема још много до обележавања стогодишњице избијања Првог светског рата, у августу 1914. године, и судећи према узбуђеним плановима многих аутора, издавача, документарних филмских ствараоца, те плановима локалних заједница, пред нама је цунами подсећања на та историјска времена – времена када су владе великих сила, поступајући крајње авантуристички, гурнуле планету у до тада најкрвавији сукоб.

Следећег лета такође обележавамо 70. годишњицу инвазије Нормандије и Маријанских острва, као и Операције Багратион, великих копнених битака у којој су заједнички деловале три велике силе Черчилове „Велике алијансе“ - Британске империје, Сједињених Америчких Држава и Совјетског Савеза – ради сламања отпора две велике силе Осовине, нацистичке Немачке и Јапана.

Светска политика тих деценија била је готово искључиво политика великих сила, међу којима су се неке од њих понашале заиста веома ружно.

Контраст са данашњим светским актерима не може бити упадљивији. Будући да су нам критеријуми националне ефикасности и глобалног утицаја у стању такве флуктуације, тешко је рећи које нације су "велике регионалне силе" а које су "велике силе."

Али, хајде да каваљерски поменемо следећи септет: Бразил, велики момак Латинске Америке, али на домаћем терену прилично слаб, војно безначајан и спутан завидним комшијама; Индија, поносна на своју растућу тежину, али и веома опрезна према иностранству, на ситно исцепкана изнутра и проклета омчом око врата у виду дубоко проблематичног комшије Пакистана; Јапан, још увек збуњен спољним светом, оптерећен својом прошлошћу, затечен сопственом економском мешавином снаге и слабости; Русија, са агилном владом и, сретним случајем присутним, обилним вишковима угљоводоника, оправдано брунда као велика сила, али њена демографска имплозија, неквалификована и застарела војска, нестрпљиви млади и настајуће порозне границе, ометају све то.

Затим, ту је Европа, и даље "географски израз", федерација без политичке главе, без реалне спољне политике или јединствене војске, која више делује као економска јединица осмишљена да помогне својим фармерима, синдикатима и државним службеницима. И, наравно, ту је Народна Република Кина, увек у расту али никада да тај раст стварно и оствари, политички неуралгична, војно покушава да ухвати корак, забринута због масовних немира унутар својих граница и опрезна у вези са деловањем у иностранству.

Коначно, ту су Сједињене Америчке Државе, неопходна нација која је изгледа све мање неопходна у Латинској Америци, Африци, Централној Азији и арапском свету, чији су војни лидери болно свесни пренапрегнутости земље, то јест пуцања по шавовима, са дугорочном фискалном злоупотребом једва забашуреном штанцовањем долара.

Све ове велике силе су себичне, више или мање ограничене у разумевању света, са владама којима је на првом месту преживљавање још пар година. Али ниједна од њих није проблематична, нити су у било ком значајном смислу оне извор проблема. Схватале то или не, све су оне заинтересоване за очување међународног статуса кво јер не знају које би негативне последице пратиле измењени светски поредак.

Они проблематични, и изазивачи невоља, су негде другде: у непредвидивој, претерано милитаризованој лудници каква је Северна Кореја; у Ирану који се понекад чини као да чика Израел на ваздушни напад; у бруталном и аутистичном сиријском режиму; у Јемену који истовремено и угошћује терористе и прави се да их истребљује; и, далеко мање смислено, у сукобима разореним, трошним државама централне Африке, Египту и Авганистану, као и у многим народима поред њих. Ту су ти светски проблематични случајеви.

Ако данас и постоје неуротични Кајзер Вилхелми или бучни Мусолинии или смртоносни Стаљини, њих нећете – хвала небесима – наћи у Пекингу, Москви или Њу Делхију.

Ако је ова теза тачна, а велике силе се, без обзира што се понекад жале због међусобних поступака, опште узев понашају на уздржан и одмерен начин, онда можда можемо да очекујемо дужи период без великог рата, донекле налик периоду мира међу великим силама без преседана који је настао после 1815. године под Концертом Европе.

Многи ратови ће се и даље дешавати, али ће то бити локални сукоби без довољно повода, упркос злочинима и нељудскости, да велики актери уђу у директни сукоб. Велике силе ће, са своје стране, скрајнути међусобне разлике како би локализовали крвопролиће, вршећи притисак на сопствене државе-клијенте када је то потребно како би спречиле ремећење међународне равнотеже.

То ни на који начин не би био "демократски мир." Уместо тога, то ће и даље бити „Клуб старих момака“, чак и са новим чланицама попут Индије и Бразила. Мит о равноправности свих националних држава ће збиља остати само мит. Такву ће цену морати да плате либерални интернационалисти да би избегли Трећи светски рат.

Цена коју велике силе морају да плате је уздржаност, из године у годину, из деценије у деценију. Уколико се то заборави може настати још једна криза налик оној из 1914. године. Тада Русија, подсетићемо се, није успела да обузда свог сателита и "изазивача невоља", Србију. Аустро-Угарска непромишљено шаље Београду немогући ултиматум. Берлин, заборављајући Бизмаркова упозорења, будаласто подржава Беч. Слаби цар губи контролу над војним плановима своје земље. Пруска војска удара на запад, окупира Белгију, и увлачи Британску империју.

Да ли смо сигурни да се нека слична лудорија никада више неће поновити, чак иако нуклеарно оружје сигурно доприноси да владе не оду преко ивице?

Када се молите, помолите се и за лидере великих сила. Они можда нису допадљиве личности – међу њима има гадних, заслепљених и неискрених. Али, све док разумеју да је њихова обавеза да спрече било какве акције које би могле довести до светског рата, сви треба да будемо срећни. Њихов посао је једноставно да чврсто држе гвоздени оквир који одржава безбедност међународног система. Наш је посао, а не њихов, да радимо у том оквиру, зарад унапређења достојанства и просперитета човечанства. Али то ће бити изводиво само ако се велике силе понашају довољно разборито.

Пол Кенеди (Paul Kennedy) је професор историје и директор студија међународне безбедности на Универзитету Јејл. Објавио књиге "Успон и пад великих сила" и, недавно, "Инжењери победе"