Velike sile - nekad i sad

(International Herald Tribune, August 13, 2013)

Dakle, predsednik Obama se tokom susreta grupe G-20 u Moskvi neće sastati jedan-na-jedan sa svojim ruskim pandanom Vladimirom Putinom, delom i zbog bezličnog „uzbunjivača" Edvarda Snoudena - što nije dobro. Dakle, kinesko javno mnjenje (ma koliko napumpano to bilo) se ovih dana čini još nacionalističkijim, a Japan poranja svoj prvi nosač aviona posle rata na Pacifiku – što sigurno takođe nije dobro.

Dalje, izgleda da je američka Nacionalna agencija za bezbednost špijunirala sve, i strance i domaće, dajući povoda za opšte napade besa – što je rđava rabota. Isto tako, Evropska unija je podeljena, zbunjena, ljuta i bez liderstva, kao, recimo, bivše Sveto rimsko carstvo – što svakako nije dobro. Ima još: Argentina se mršti i hukće oko Foklanda, a Španija se mršti i hukće oko Gibraltara. Nije dobro, zacelo.

Za istoričare koji se bave svetskim poslovima, uključujući i moju malenkost, jedini ispravan odgovor na ovu litaniju dokoleničara, hukača povređenog ponosa, bilo bi pitanje: "Jel' to sve?". Da li su to jedina pitanja koja dele i onespokojavaju velike sile u ovoj drugoj deceniji 21. veka? I, ako je tako, zar ne bi trebalo da se smatramo srećnim? 

Uostalom, nema još mnogo do obeležavanja stogodišnjice izbijanja Prvog svetskog rata, u avgustu 1914. godine, i sudeći prema uzbuđenim planovima mnogih autora, izdavača, dokumentarnih filmskih stvaraoca, te planovima lokalnih zajednica, pred nama je cunami podsećanja na ta istorijska vremena – vremena kada su vlade velikih sila, postupajući krajnje avanturistički, gurnule planetu u do tada najkrvaviji sukob.

Sledećeg leta takođe obeležavamo 70. godišnjicu invazije Normandije i Marijanskih ostrva, kao i Operacije Bagration, velikih kopnenih bitaka u kojoj su zajednički delovale tri velike sile Čerčilove „Velike alijanse“ - Britanske imperije, Sjedinjenih Američkih Država i Sovjetskog Saveza – radi slamanja otpora dve velike sile Osovine, nacističke Nemačke i Japana.

Svetska politika tih decenija bila je gotovo isključivo politika velikih sila, među kojima su se neke od njih ponašale zaista veoma ružno.

Kontrast sa današnjim svetskim akterima ne može biti upadljiviji. Budući da su nam kriterijumi nacionalne efikasnosti i globalnog uticaja u stanju takve fluktuacije, teško je reći koje nacije su "velike regionalne sile" a koje su "velike sile."

Ali, hajde da kavaljerski pomenemo sledeći septet: Brazil, veliki momak Latinske Amerike, ali na domaćem terenu prilično slab, vojno beznačajan i sputan zavidnim komšijama; Indija, ponosna na svoju rastuću težinu, ali i veoma oprezna prema inostranstvu, na sitno iscepkana iznutra i prokleta omčom oko vrata u vidu duboko problematičnog komšije Pakistana; Japan, još uvek zbunjen spoljnim svetom, opterećen svojom prošlošću, zatečen sopstvenom ekonomskom mešavinom snage i slabosti; Rusija, sa agilnom vladom i, sretnim slučajem prisutnim, obilnim viškovima ugljovodonika, opravdano brunda kao velika sila, ali njena demografska implozija, nekvalifikovana i zastarela vojska, nestrpljivi mladi i nastajuće porozne granice, ometaju sve to.

Zatim, tu je Evropa, i dalje "geografski izraz", federacija bez političke glave, bez realne spoljne politike ili jedinstvene vojske, koja više deluje kao ekonomska jedinica osmišljena da pomogne svojim farmerima, sindikatima i državnim službenicima. I, naravno, tu je Narodna Republika Kina, uvek u rastu ali nikada da taj rast stvarno i ostvari, politički neuralgična, vojno pokušava da uhvati korak, zabrinuta zbog masovnih nemira unutar svojih granica i oprezna u vezi sa delovanjem u inostranstvu.

Konačno, tu su Sjedinjene Američke Države, neophodna nacija koja je izgleda sve manje neophodna u Latinskoj Americi, Africi, Centralnoj Aziji i arapskom svetu, čiji su vojni lideri bolno svesni prenapregnutosti zemlje, to jest pucanja po šavovima, sa dugoročnom fiskalnom zloupotrebom jedva zabašurenom štancovanjem dolara.

Sve ove velike sile su sebične, više ili manje ograničene u razumevanju sveta, sa vladama kojima je na prvom mestu preživljavanje još par godina. Ali nijedna od njih nije problematična, niti su u bilo kom značajnom smislu one izvor problema. Shvatale to ili ne, sve su one zainteresovane za očuvanje međunarodnog statusa kvo jer ne znaju koje bi negativne posledice pratile izmenjeni svetski poredak.

Oni problematični, i izazivači nevolja, su negde drugde: u nepredvidivoj, preterano militarizovanoj ludnici kakva je Severna Koreja; u Iranu koji se ponekad čini kao da čika Izrael na vazdušni napad; u brutalnom i autističnom sirijskom režimu; u Jemenu koji istovremeno i ugošćuje teroriste i pravi se da ih istrebljuje; i, daleko manje smisleno, u sukobima razorenim, trošnim državama centralne Afrike, Egiptu i Avganistanu, kao i u mnogim narodima pored njih. Tu su ti svetski problematični slučajevi.

Ako danas i postoje neurotični Kajzer Vilhelmi ili bučni Musolinii ili smrtonosni Staljini, njih nećete – hvala nebesima – naći u Pekingu, Moskvi ili Nju Delhiju.

Ako je ova teza tačna, a velike sile se, bez obzira što se ponekad žale zbog međusobnih postupaka, opšte uzev ponašaju na uzdržan i odmeren način, onda možda možemo da očekujemo duži period bez velikog rata, donekle nalik periodu mira među velikim silama bez presedana koji je nastao posle 1815. godine pod Koncertom Evrope.

Mnogi ratovi će se i dalje dešavati, ali će to biti lokalni sukobi bez dovoljno povoda, uprkos zločinima i neljudskosti, da veliki akteri uđu u direktni sukob. Velike sile će, sa svoje strane, skrajnuti međusobne razlike kako bi lokalizovali krvoproliće, vršeći pritisak na sopstvene države-klijente kada je to potrebno kako bi sprečile remećenje međunarodne ravnoteže.

To ni na koji način ne bi bio "demokratski mir." Umesto toga, to će i dalje biti „Klub starih momaka“, čak i sa novim članicama poput Indije i Brazila. Mit o ravnopravnosti svih nacionalnih država će zbilja ostati samo mit. Takvu će cenu morati da plate liberalni internacionalisti da bi izbegli Treći svetski rat.

Cena koju velike sile moraju da plate je uzdržanost, iz godine u godinu, iz decenije u deceniju. Ukoliko se to zaboravi može nastati još jedna kriza nalik onoj iz 1914. godine. Tada Rusija, podsetićemo se, nije uspela da obuzda svog satelita i "izazivača nevolja", Srbiju. Austro-Ugarska nepromišljeno šalje Beogradu nemogući ultimatum. Berlin, zaboravljajući Bizmarkova upozorenja, budalasto podržava Beč. Slabi car gubi kontrolu nad vojnim planovima svoje zemlje. Pruska vojska udara na zapad, okupira Belgiju, i uvlači Britansku imperiju.

Da li smo sigurni da se neka slična ludorija nikada više neće ponoviti, čak iako nuklearno oružje sigurno doprinosi da vlade ne odu preko ivice?

Kada se molite, pomolite se i za lidere velikih sila. Oni možda nisu dopadljive ličnosti – među njima ima gadnih, zaslepljenih i neiskrenih. Ali, sve dok razumeju da je njihova obaveza da spreče bilo kakve akcije koje bi mogle dovesti do svetskog rata, svi treba da budemo srećni. Njihov posao je jednostavno da čvrsto drže gvozdeni okvir koji održava bezbednost međunarodnog sistema. Naš je posao, a ne njihov, da radimo u tom okviru, zarad unapređenja dostojanstva i prosperiteta čovečanstva. Ali to će biti izvodivo samo ako se velike sile ponašaju dovoljno razborito.

Pol Kenedi (Paul Kennedy) je profesor istorije i direktor studija međunarodne bezbednosti na Univerzitetu Jejl. Objavio knjige "Uspon i pad velikih sila" i, nedavno, "Inženjeri pobede"