Заиграла мечка и пред кaпијом Бакингемске палате

О дволичности светских сила могло би се написати безброј књига са милионима страница, али је и без њих веома јасно правило по коме се оне односе према слабијима.

Још од старе латинске изреке која упозорава на чињеницу да оно што је допуштено Јупитеру није и волу “Quod licet Iovi non licet bovi”, збивања у светској историји непрестано потврђују тачност ове мудрости.

У данашње време овакво понашање великих сила све је безобзирније и уочљивије; мале и слабе земље изложене су готово непрестаном угњетавању и терору коме се не могу супротставити ни на који начин. Ако се понекад и усуде да се пожале због онога што им чине велики и моћни, њихов глас се неће далеко чути, а још мање ће се неко осетити позваним да на ове вапаје одговори.

Међународна заједница, за коју је већ одавно речено како је то, заправо, само друго име за Сједињене Америчке Државе и њихове сателите, поступа по правилу које је сама увела: према сваком случају односи се онако како њој одговара, те се може рећи да је за њу праведно и легално само оно што је за њу корисно у одређеном тренутку.

Пошто је предводник ове моћне и неформалне заједнице САД, а у којој влада англосаксонско, тзв. прецедентно право, где се пресуде доносе на основу неких сличних пресуђених случајева, могло би се очекивати да ће и међународна заједница поступати на овај начин. Међутим, то уопште није случај, већ се очигледно све своди на импровизацију, у којој, разуме се, нема много правне основе.

Може се навести много примера који то потврђују, а нас највише боле очигледне неправде и нескривено лицемерје које смо осетили на својој кожи. Запад је организовао и на разне начине помогао (оружјем и инструкторима, затим и бомбардовањем Босне, Србије и Црне Горе) распад Југоославије. Он је оформио и тим који је предводио француски правник Робер Батендер, а који је закључио да се Југославија распала... Затим су Ватикан и главне западне силе похитале да признају нове државе: Словенију, Хрватску, Босну и Косово, што им, међутим, није нимало сметало да у исто време оштро осуде и спрече настојања Срба у Хрватској и Босни да се издвоје из отцепљених република у којима су се осетили угрожени... А шта тек да се каже о Косову!

Крајем марта ове године Барак Обама одржао је у Бриселу говор у коме је објашњавао политику САД према догађајима у Украјини. Уз неизоставне велике празне приче о демократији, поштовању људских права и напретку цивилизације, уследила су и објашњења за простодушне како ЦИА и Стејт департмент немају никакве везе са америчком инвазијом на Ирак, а још мање са догађајима у Тунису, Либији и Египту за време “Арапског пролећа”.

У истом говору Обама је надмашио самог себе причом о Косову. Сједињене Америчке Државе су, како је рекао, интервенисале тек “пошто је народ на Косову годинама систематски терорисан, а признале косовску независност после референдума који је спроведен у оквирима међународног права”. О систематском убијању Срба и рушењу православних цркава и манастира, која су настала под управом НАТО-а, или о свечаном обећању да ће Космет остати у оквиру Србије, председник САД није рекао ни реч, али је зато много говорио о територијалној целовитости Украјине која се, према међународном праву, мора поштовати.

Ових дана свет има нову прилику да упозна још једну "доследност" великих сила. Уређујући свет према потребама и правилима САД, њена највернија савезница, Велика Британија, изненадила се када је схватила колико је озбиљан шкотски покрет за независност. Он захтева одвајање од туторства Лондона, пошто је уверен да ће грађани Шкотске боље живети ако не буду део Уједињеног Краљевства.

Право народа на осамостаљење, као што је то био случај у СФРЈ и СРЈ, потпуно је законито, али се показало да је његово помињање на Острву права катастрофа. Председник владе господин Камерон је очајан, каже да ће му срце препући ако се Шкотланђани заиста одвоје, док чланови краљевске породице смркнутих лица слушају све неповољније вести о расположењу у Единбургу и Глазгову, слутећи да ће морати да се промени и име краљевине, у којој ће бити само Енглеска, Велс и Северна Ирска, а и да ће њихови лични поседи остати у другој држави.

Дошло је, изгледа, време да мечка заигра и пред капијом Бакингемске палате. Схватљиво је очајање и владе и краљевске породице због свега што се дешава и земља смањује. Не знам само како би се тек осећали да им се држава распада као Југославија уз огромне људске и материјалне жртве, а све уз обилату помоћ неке САД или Велике Британије и њихових сателита?