понедељак, 23. децембар 2024.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Рубрике > Савремени свет > „Златна зора“ или освит европског неофашизма
Савремени свет

„Златна зора“ или освит европског неофашизма

PDF Штампа Ел. пошта
Ивана Петровић Христопулу   
уторак, 22. јануар 2013.

Европска плима фашизма и проблем страних емиграната

Повод за писање овог текста је феномен повратка отвореног фашизма у парламенте земаља Европске уније и порука коју нам тај феномен шаље,  као и појава латентног фашизма, који нема ништа од отвореног идеолошког декларисања, али има готово све од фашистичке методологије. Такође, није ни најмања случајност што је баш ове године у Генералној скупштини УН изгласана резолуција против глорификације нацизма (О недопустивости одређених врста праксе које доприносе ескалацији савремених облика расизма, расне дискриминације, ксенофобије и нетрпељивости у вези са њима).[1] Међутим, кренимо од примјера грчке профашистичке странке, „Златна зора“ (Χρυσή Αυγή, ΧΑ), која је на изборима у мају постала први пут у овој земљи и парламентарна странка.

Настајање фашистичке организације Златна зора, романтичног имена, али мрачне политичке позадине, умногоме је интригантно, имајући у виду традиционално врло јаку антифашистичку опредјељеност грчког народа, која се није довела у питање нити у најтежим историјским тренуцима за ову земљу. Поставља се питање шта је то нарочито за ово вријеме дубоке политичке и економске кризе што је покренуло цијели један механизам насиља против свега различитог, страног и идеолошки супротног у земљи у којој је рођена демократија. 

Свакако велики проблем и деценијски друштвено-економски изазов за Грчку је велики талас емиграната из земаља које је захватило Арапско прољеће, али и Ирака, Ирана, Афганистана, Пакистана и Африке. Емигранти по правилу мјесецима и годинама остају заробљени у празном простору између немогућности да се домогну земаља Западне Европе, јер немају уредне папире,  и апелације у матичне земље. Овај проблем је својеврсни показатељ европске несолидарности са Грчком, ако имамо у виду да су њене источне и југоисточне границе – границе саме Европске уније. Проблем постаје и остаје у оквирима Грчке, док њена економија са стопом незапослености од 25% није у могућности да упије нове таласе емиграната који сваке године броје више од 150.000. Она је данас европска земља са највећим бројем странаца на 1000 становника, што у процентима значи да су странци 10% укупног становништва.[2]

Корени и успон „Златне зоре“

Међутим, „Златна зора“ свој настанак не дугује емиграционом таласу са истока и југа, већ групи симпатизера фашизма и заклетих непријатеља грчке љевице, који се још седамдесетих година организују у својој привржености и евоцирању Хитлерових идеја, па се не либе да предузму радикалније акције такозване „борбе“ организујући бомбашке нападе и ликвидације грчких комуниста. Само име данас парламентарне странке води поријекло од истоимене организације посвећене мистицизму, чији је лидер био Хитлер.[3] Отуд и склоност грчке „Златне зоре“ ка свим врстама мистицизма, сатанизма, паганизма, те ниподаштавању хришћанских вриједности и тековина које у цијелости културно одређују модерну грчку државу.

Ипак, странка је имала миноран број присталица све до почетка 2012. године, када њена медијска промоција необјашњиво расте. Она постаје алтер его друге крајње десничарске странке „Лаос“, која је претходно употријебљена у сврху стварања кворума у парламенту за потписивања са Међународним монетарним фондом првог меморандума о економској помоћи, што је и својеврстан почетак краја грчке економске независности. Одмах након тога странка је изгубила повјерење грађана и на изборима кажњена веома малим бројем гласова. Од тада медији потенцирају „Златну зору“ као нову „десничарску странку“, иако је све до тада била предмет исмијавања, управо због крајње недемократских и искључивих резона, агресивних метода и врло суженог круга дјеловања. Међутим, њихова медијска слика се драстично мијења, путем, што негативне, што позитивне кампање, која ствара слику о дрским и бескомпромисним момцима који имају намјеру повратити Грчкој политичку моћ и њену античку славу, иако никада не откривају свој страначки план и стратегију.

Овакав облик демагогије није био довољно увјерљив за политички зрелог гласача, те је странка неко вријеме провела на маргини, настављајући са агресивним испадима, али увијек неким чудом измичући закону и санкцијама. Тек када је прибјегла новом медијском трику и пласирала свој политички програм који је као преписан стратешки план радикално-љевичарске странке „Сириза“, која се залаже за друштвену и економску једнакост и правду и одбацивање неправедних економских мјера штедње које највише потражују од оних са најмањим примањима. Та својеврсна политичка превара је била довољна да „Златна зора“ постане парламентарна странка, иако је њена идеолошка опредјељеност за неолиберализам у економији потпуно некомпатибилна реторици о социјалној једнакости. Али као да ове нелогичности више никога не дотичу, јер постоје „озбиљнија питања“ која у вријеме опште политичке и друштвене смутње имају приоритет, па се тако и „Златна зора“ на мала врата ушуњала на политичку сцену Грчке, користећи све предности које доноси вријеме кризе и поремећеног система вриједности.

Имиџ и стварност „Златне зоре“  

Дволичност ове странке се заправо огледа у начину како она врбује и придобија своје симпатизере и подршци коју у томе добија од стране центара моћи који прокламују демократске вриједности. Немајући ни основну идеолошку дослиједност, предсједник ове странке је склон прослављати јудео-хришћанску духовну традицију, величати допринос византијског наслијеђа васцјелој европској цивилизацији и готово истодобно пропагирати антисемитизам, паганизам и насиље као једини вид истинског патриотизма. У више наврата се маркетиншким триковима покушала  придобити наклоност и повјерење грчке православне цркве, а та тактика је подразумјевала помоћ сиромашним и незбринутим, уз услов – обавезно посједовање личне карте и грчког држављанства, што је аутоматски искључивало помоћ странцима и емигрантима. Званични став Грчке православне цркве је категорично противљење самозваном патриотизму ове странке и њених назочности које су у свему супротне хришћанству. Оваква реакција дјелује збуњујуће на декларисане настављаче фашистичке доктрине, који су вјероватно рачунали на подршку хришћанске православне цркве, као што су ономад у Италији и Њемачкој њихови истомишљеници и зачетници ове идеологије од католичке цркве добили индулгенцију и подршку за исповједање фашизма.  

Можда је ова неугодна новина, суштински страна грчкој државотворности и историји, првобитно дјеловала као једна неумјесна политичка шала, која је код аудиторијума изазивала негодовање, али и збуњеност пред непознатим. Ипак, коначни ефекат је постигнут и пружена је (више него намјерна) прилика да „Златна зора“ представи јавности, не своје стварне и праве ставове, већ митове и лажи о странци која ће „народу бити вјерни слуга и бранилац отаџбине“[4] (макар је на крају бранила и од саме себе).

Прије избора одржаних у мају 2012. године, агресивност и репресија су биле једине карактеристике ове политичке групације. Тај профил се убрзо замјењује сликом добрих Самарјана који помажу средовјечним грађанима, профилом бранитеља против насилника, бораца за људска права, а тенденциозно се прећуткују ексцеси, напади чланова странке на политичке неистомишљенике и емигранте, уништавање и отимање њихове имовине.[5] Они на овај начин стичу политичке поене пред јавним мњењем које већ тражи начине како да на тим послиједњим изборима у мају казни странке одговорне за економску кризу у Грчкој. У предизборном конфузију ови самоувјерени и самопрокламовани домољуби им дјелују као једно ново политичко рјешење. Грађани уморни од обећања и политичких скандала, траже неког ко ће им обећати будућност и сигурност, не обазирући се много на прошлост и идеолошке коријене ове странке која на изборима директно из сјенке одлази у парламент.[6]

Намеће се снажан утисак да је ову странку на позорницу грчке политичке сцене довео сам систем, како би се „непријатељ“ нашао негдје другдје, а пажња скренула са стварних виновника грчке политичке, економске и друштвене кризе, који овако остају некажњени. Појава овакве идеологије није производ кризе као такве, јер криза је конкретно у Грчкој било и раније у историји, нити је она пак неки нуспродукт који историјска матица неминовно избацује пред њене судионике. Фашистичка странка у Грчкој, а чини се и другим земљама Европске уније, постаје инструментализована доктрина којом се центри моћи и њихов неолиберализам ослобађају својих идеолошких опонената у стилу, „ако нећете милом, постоји сила“. Пружа се медијска и логистичка помоћ странци или политичкој групацији подложној манипулацији и индоктринацији која је затим спремна да спроведе све што се од ње затражи. Ова индиректна пријетња пред надолазећом силом постаје моћ у рукама одређене политичке и економске олигархије, а по ријечима Волтера: „Моћ се састоји у томе да натјерамо друге да дјелају онако како ми хоћемо.”

Релативизација антифашистичке борбе и историјски ревизионизам

Потребно је извући поуку из примјера дубоко слободарског грчког друштва, које је увијек било врло осјетљиво на сваки вид тоталитаризма и угњетавања, а грчки народ у Другом свјетском рату одлучно је устао против фашизма и италијанског и њемачког завојевача. Када се таквом једном народу намеће фашизам као рјешење и  „избор најмањег зла“, то само додатно потврђује да је овакав фашизам један технички произведен политички вирус и средство, а не циљ и спонтана творевина тог друштва. Исто се може рећи и за низ других земаља Европске уније, код којих се примјењује сличан ефекат шока и код којих се све више сужава политичка визура економским и политичким мјерама, до тачке када остаје да изаберу између неколицине странака које су идеолошки у крајности.

Са друге стране, ниподаштава се антифашистичка борба, а њене се тековине упорно изједначују са тековинама фашизма. Жртве се заборављају, а фашизму се даје пијетет „несхваћеног браниоца од комунизма“, кога је „историја сурово казнила“. Међутим, заборавља се да је стварна природа „љевичарског“ антифашизма управо у његовој бескомпромисној борби за ослобађање Европе од фашизма, и врло је погрешно што му се приписује искључиво идеолошка позадина. У том контексту и данас антифашизам не сме бити „љевичарском“ или „десничарском“ („патриотском“) идеологијом, већ јасан и непоколебљив став сваког слободног друштва као таквог.

Међутим, да је данас релативизација антифашизма већ један раширен свјетоназор указује и одлична анализа Н. Танасића у његовом тексту Европски идентитет између Талина и Сребренице, гдје он прецизно дефинише: „За разлику од Русије, Европа никада неће моћи бити само жртвом фашизма, већ увек и његовом колевком и савремени догађаји то више него живописно илуструју. Стога се конститутивни значај антифашизима за Европу знатно модификује. Његовим симболом постају шест милиона мртвих Јевреја, али никада двадесет и седам милиона грађана СССР. Штавише, „новопечени“ Европљани попут Пољака и балтичких народа, позивајући се на „бољшевичку неман“, истичу да су, идеолошки и морално, фашисти и комунисти били на истој равни и њихове жртве никако не могу бити невине, нити се могу квалитативно и квантитативно поредити са жртвама „стварних антифашиста”.”[7] То се једнако може примјенити и на Југославију и различиту мотивисаност федеративних чланица за њено стварање, али и опстанак. Наиме, српски народ је у то државотворство уложио огромне жртве и тешко је страдао због свог антифашистичког опредјељења. Осим тога, уложио је и једно нарочито доброчинство опроштаја за своја страдања у „Независној Држави Хрватској“, без кога не би могло бити Југославије, па је управо због тога био и највише везан за идеју ове државне творевине и највише заинтересован за њено одржање. Рекли бисмо да је управо различитост у опредјељености њених чланица према овом дјелу историје највише учинила да Југославија нестане и да се подјели управо по шаву фашизма/антифашизма из прошлости. Гледајући у ширем спектру, фашизам се у творевинама као што су Југославија, СССР, или данас „уједињена Европа“ не третира на исти начин, нти му се прилази му са истом нетрпељивошћу, јер су и саме ове творевине амалгам међусобно искључивих политичких снага, оних које су се бориле против фашизма и оних које су му недвојбено пружиле подршку.  

Но, чини се да је Аристотел у Никомаховој Етици дао одговор о генези овог можда и не тако комплексаног односа (1167b15-17 и 1167b33-1168a) говорећи о доброчинству гдје је „доброчинитељ онај који више воли оног према коме је учињено добро дјело“, док је онај други склонији да на то доброчинство и заборави и понесе се нехатно. Овај својеврсни парадокс показује да онај ко улаже веће жртве и страдање у једно дјело, у овом смислу дјело слободе, бива свјеснији вриједности тог дјела и према њему се односи одговорније и озбиљније од оног коме је та слобода поклоњена, а није заслужена.

Обесмишљавање појма фашизма и неонацистичка апологетика

У контексту поменутог релативизовања антифашизма, један начин да се праведна борба за право и слободе грађана анулира и банализује јесте да се у исти контекст и једнаку раван поставе слободе и права, и угњетених, и угњетача, који овим путем стичу легитимно право на тлачење. Такође, ту је и прокламовање мржње према другима и језичко поигравање са појмовима као што су „насиље“, „анархија“, „слобода говора“, „фашизам“, „нацизам“, који се листом олако и неодговорно користе, услијед чега се стварна борба за права и истински антифашизам доводе до баналности и извргавају руглу.

Фашизам постаје само једна ријеч и ништа више и губи на својој тежини и страхоти коју је одредило историјско, нажалост емпиријско искуство. Ту се контекст сасвим изврће, па тако постајемо свједоци да данас фашизам наизглед највише протестује против самога себе, а његови свјесни или несвјесни идеолошки симпатизери јавно подржавају политике депортације, етничког чишћења и сваког другог насиља над другима, као „оправдану реакцију“ на сваку различитост која им стоји на путу. Након овог својеврсног изопачења појмовног смисла заиста дјелује да је насиље, као ријешење међуетничких проблема на неки начин оправдано, јер нема алтернативу, с обзиром на то да су сви „демократски путеви за рјешење проблема исцрпљени“ и да су џелат и жртва једнако криви и одговорни. Тиме фашизам постаје легитимно оруђе у рукама оних који ће свим расположивим средствима бранити фиктивне интересе државе или нације од опет фиктивног непријатеља кога су сами изабрали и који ће бити отјелотворење свих њихових егзистенцијалних бојазни, проблема и невоља. Овај застрашујући псеудопатриотизам, коме ништа осим сопственог интереса није свето и који не бира средства, обично бива катастрофалан и за саме државе које му се подреде.

Како другачије тумачити него као мрачни макијавелијски псеудопатриотизам, еуфорију великог дијела хрватског грађанства на вијест о пресудама које ослобађају виновнике операције етничког чишћења, а чиме се не покушава само скинути одговорност са оних који су ту операцију спровели, већ наћи потврда о моралности етничког чишћења као чина крајњег домољубља. То у најмању руку забрињава, посматрано у ширем историјском контексту страхота кроз које је српски народ прошао у Другом свјетском рату. Покушава ли се, дакле, анахроно дати кредибилитет и морално право цијелој једној политици, у којој се патриотизам изједначује, не са напретком сопствене државе, већ са уништењем једног дјела њеног грађанства?

Са друге стране, примјетна је тенденција да се појам фашизма олако употребљава, углавном у сврху паушалног декласирања политичких противника, те да се овај врло озбиљан епитет врло неодговорно приписује, чак и освједоченим противницима фашизма.[8][9] Неријетко се сваки контекст здравог патриотизма назива фашистичким и тиме се и онај минимум солидарности, без које једна држава не може ићи напријед, доводи у питање. Овакво банализовање суштине и значења фашизма брише границе између њега и његовог антипода, стварајући забуну и (неријетко намјерни) ефекат историјске анархичности, гдје је „све релативно“ и „ништа није онако како нас је историја учила“. Управо овакав „анархизам“ ствара погодну основу за рушење свих антифашистичких тековина, које су, понављам, слободарске, а не идеолошке, нити љевичарске нити десничарске. Фашизам из мрака дубоке илегале, у коју га је с правом отјерала историја, почиње да излази на видјело дана и да нас наново навикава на своју појаву. О опасности тог процеса не морамо говорити, али свакако је потребно указати на генезу његовог повратка који овај пут није тако очигледан нити самодекларативан.

Фашизам као средство за постизање циљева на ширем геополитичком плану носи огромну опасност и стога што никада није могућно предвидјети крајњи исход, јер по ријечима Хане Арент, насиље у себи увијек крије један додатни елемент произвољности.

Како се циљ људског делања никада не може са сигурношћу предвидети, средства која се користе да би се достигли политички циљеви често имају већи значај за будући свет неголи намеравани циљеви.”[10]

Овакве феномене је свакако упутно спречавати на вријеме него лијечити накнадно, када је за то већ сасвим касно.


[2] Т. Антониу, Т.Мелиду, Х. Николопулос, “Емигранти у Грчкој”, Етнос (7.12.2012) http://www.ethnos.gr [Αντωνίου, Μελίδου, Νικολόπουλος, “Μετανάστες στην Ελλάδα”, Έθνος 7/12/2012].

[3] К. Ваксеванис, Никос Михалољакос, Моја борба, HotDoc, 29.11.2012. Атина, стр. 21. [Κ. Βαξεβάνης, Νίκος Μιχαλολιάκος Ο αγών μου, 29 Νοεμβρίου 2012, Αθήνα]

[4] К. Ваксеванис, Никос Михалољакос, Моја борба, HotDoc, 29.11.2012, Атина, стр. 20. [Κ. Βαξεβάνης, Νίκος Μιχαλολιάκος Ο αγών μου, 29 Νοεμβρίου 2012, Αθήνα]

[5] К. Ваксеванис, Никос Михалољакос, Моја борба, HotDoc, 29.11.2012, Атина, стр. 27. [Κ. Βαξεβάνης, Νίκος Μιχαλολιάκος Ο αγών μου, 29 Νοεμβρίου 2012, Αθήνα]

[7] Никола Танасић, Европски идентитет између Талина и Сребренице, [10.мај 2007.] http://www.nspm.rs/savremeni-svet/evropski-identitet-izmedju-talina-i-srebrenice.html

[10] Хана Арент, О насиљу, Alexandria Press, Београд 2002. Стр.10

 

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли ће, по вашем мишљењу, Рио Тинто отворити рудник литијума у долини Јадра?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер