Црногорски "Закон о слободи вероисповести" између геополитике и питања идентитета

Режим Мила Ђукановића инсистира на томе да је доношење Закона о слободи вјероисповјести најзначајнији државотворни акт од обнове црногорске државности 2006. На тај начин, наводно, поништава се последњи остатак окупације из 1918, и довршава процес стварања државе и нације. Ђукановићеве присталице тумаче протесте који се последњих недеља одвијају у многим градовима као покушај уцене од стране великосрпског национализма.

Спорни Закон, међутим, има најмање везе са религијом. Циници кажу да у Црној Гори има више верских објеката него правих верника. Тај правни акт треба да оснажи Ђукановићев систем личне власти. Његова клептократска диктатура није осигурана док он не преузме контролу над Митрополијом црногорско приморском СПЦ, последњом важном институцијом која је аутонома у односу на режим.

Последњих година Ђукановић је био изложен озбиљним оспоравањима и протестима па своју власт више не може да осигура на стари начин. Током избора 2016. инсцениран је фарсични „државни удар“, а сада он политиком идентитета покушава да придобије црногорску јавност и тако поново победи на изборима који треба да буду одржани ове године. Ксенофобни концепт базира се на тобожњем спасавању мале нације од агресије великосрпског национализма која се врши преко СПЦ. “Могуће је увек повезивати већи број људи љубављу, ако постоје други на које ће се управити агресија “ писао је Фројд” (1)

У периоду до доношења спорног Закона митрополит Амфилохије и његово свештенство били су помирљиви према режиму и нису били видни покушаји његове дестаблизације са те стране. Такође, Вучићев режим у Србији није био непријатељски према Ђукановићу.

Политика идентитета је настојање да се социјално незадовољство артикулише тако што се у први план истичу културне вредности, а не социјални интереси. У ситуацији криза и претећег незадовољства властодршци радо прибегавају стратегији „одбране“ од спољне или унутрашње опасности: „Дајте ми ваш бес и ја ћу га окренути против оних који нису криви“. Муслимани у Индији нису знали да их Индуси мрзе док им Енгелези то нису објаснили . Циљ је да се класна питања потисну у други план, а да се политичке поделе и сукоби одвијају око тема које не угрожавају интересе владајућих слојева.

Аналитичари који су склони геополитичком приступу у црногорској кризи виде велику операцију НАТО чији је циљ да се српско православље одбаци од Јадранског мора, па би се на тај начин угрозила и Република Српска. Тај циљ је неопходно постићи јер је СПЦ не само облик руске меке моћи него и политичко – обавештајно оружје Русије дубоко унутар НАТО. У прилог тој тези наводи се да је Црну Гору средином новембра посетио путујућу амерички амбасадор за религијске слободе Сем Бровнбек за кога се тврди да је имао значајну улогу у обезбеђивању аутокефалности Украјинске правослане цркве.

 Русија је, када је Црна Гора у питању, доживела велике спољноплитичке поразе осамостаљивањем ове мале државе и њеним прикључивањем западном војном савезу. Ђукановић стално истиче како би лојалност Црне Горе Западу и њене европске интеграције били угрожени уколико он изгуби власт. За НАТО је важно да Црна Гора не буде војно повезана са Русијом, али тај циљ је раније већ постигнут. Треба подсетити и на за Црногорце увредљиву изјаву Трампа да неће почети Трећи светски рат због агресивног малог црногорског народа.

Говорећи на VIII конгресу ДПС-а, одржаном новембра 2019. Ђукановић се осврнуо и на црквено питање :“Закон о слободи вјероисповијести треба Црној Гори да би на савремен начин уредио најважнија питања односа државе и вјерских заједница. Он не претендује да у маниру револуционарних прописа насилно мијења власничке односе. Али, свака држава, па и наша, има право и обавезу да провјери да ли су ти односи у временима друштвених метежа с почетка и с краја XX вијека, претрпјели нелегалне промјене које немају покриће у вјеродостојној архивској документацији.

Такође, Демократска партија социјалиста вођена досљедним опредјељењем за заштиту и афирмацију права и слобода сваког грађанина, дакле и вјерских слобода, има разумијевање за очекивања једног дијела наше јавности да у процедурама утемељеним у грађанским и канонским прописима и правилима обнови историјски неупитну Црногорску православну цркву.” (2)

У говору је јасно наглашено да владајућа партија у држави која је секуларна треба да обнови цркву.

 Ђукановићев маневар да задржи власт подстицањем верских и националних сукоба је крајње ризичан. Деведесетих се показало како такве политичке стратегије могу довести само да трагичних последица. Његови западни патрони углавном не реагују на кризу коју је он намерно изазвао. Вероватно су и сами свесни последица које могу наступити. Осим тога, намером да одузима имовину без уобичајених судских поступака Ђукановић угрожава сигрност власништва које представља темељно начело либералне идеологије. Фројд је 1921 поставио чувено скептично питање: „ Забринуто се питамо шта ће совјети урадити када истребе буржује“.(3) Уколико успе у својим намерама,да одузме имовину цркви Ђукановић би могао да настави тим путем којим је, уосталом, и до сада ишао.

Посматрачи црногорских прилика истичу да је Ђукановић свој први циљ постигао доношењем Закона. Вероватно да једно време неће инсистирати на његовој примени, бар док трају протести. Мало ко верује да је његова намера да од Дедејићеве организације направи праву цркву, већ да изврши притисак на Амфилохија и СПЦ како би они прихватили неки компромис. Идеју о томе већ је изнео социолог Сергеј Флере који је предложио следећу солуцију: “Црногорска црква могла би унутар СПЦ да добије аутономију, тако да би српски патријарх именовао црногорског поглавара одн. благословио његово именовање, док би црквени живот текао аутономно. У акту о томе би се поменуо црногорски идентитет, црногорска традиција, старина православља у Црној Гори.” (4)

СПЦ ће у наредном периоду бити паралисана борбом за очување имовине па због тога њен политички утицај може бити умањен. Занимљиво је да је Амфилохје цео живот грдио комунисте, а сад тражи да остане на снази закон који су они донели 1997. Такође, данас он плаћа цех због својих радикалних националиситичких ставова из прве половине деведесетих када је тврдио да су Црногорци Ђиласова копилад.

Закон је донет на брзину током божићног распуста у западним држава када амасадори тих земаља нису у Подгорици. Наредних недеља видеће се да ли Запад, и у којој мери, подржава Ђукановићеву црквену политику. Својим хазардним потезима он угрожава увек нестабилан етнички мир на Балкану. Тако нешто највише би одговарало баш Русији, од које он тобоже брани Запад. Руски аналитичари често помињу како је рат у бившој Југославији деведесетих спречио Запад да зада одлучујући ударац руској држави. Русији је у интересу подстицање сукоба на Балкану како би на тај начин био ослабљен притисак западног империјализма на њу. У том погледу постоји континуитет руске спољне политике од Лењина до Путина. 

Протести у Србији су контролисани од стране Вучићевог режима који, истицањем у први план навијачких група настоји да их хулиганизује и тако компромотије и обесхрабри људе да у њима учествују. Осим тога црногорска криза скреће пажњу са бројних афера у Србији.

Маркс је писао да би се црква радије одрекла девет десетина својих догми него једне десетине својих прихода. Попови нису протестовали када су у процесима приватизације пљачкане друштвена и државна имовина и када су стотине хиљада људи избацивани на улицу. Сада је ред дошао и на њих.

1. Сигмунд Фројд, Нелагодност у култури, Београд, 1998, стр. 49

2. https://www.dps.me/me/vijest/govor-predsjednika-dps-a-mila-dukanovica-na-viii-kongresu 3. Фројд, исто, стр. 50     

3. Фројд, исто, стр. 50      

4. https://www.danas.rs/dijalog/licni-stavovi/crnogorskoj-crkvi-autonomija-unutar-spc/