Избори у Подгорици и антируска хистерија

Неколико дана пред одржавање локалних избора у Подгорици и у још десетак градова[1] Црне Горе (избори се одржавају 25. маја 2014) режим Мила Ђукановића као да је погубио све критеријуме у спољној и унутрaшњој политици.

Избор министра просвете Славољуба Стијеповића (уместо досадашњег градоначелника Мугоше) у марту 2014. за кандидата за градоначелника Подгорице није донео очекиване резултате. Ђукановић је сматрао да ће Стијеповић бити прихватљивији постизборни партнер другим партијама од конфликтног, али популарнијег у Подгорици Мугоше. Такође, сматрало се да ће Стијеповић као човек који није умешан у велике афере у Црној Гори допринети побољшавању имиџа Ђукановићеве Демократске партије социјалиста (ДПС). Коначно, Стијеповић је у круговима ДПС важио за способног оперативца који је годинама успешно радио са људима у Подгорици.

Међутим, Стијеповић очигледно није имао довољно искуства у јавним наступима. Серијом лапсуса Стијеповић је непрестано увесељавао јавност у Црној Гори од марта до маја 2014. године. На пример, у једном од интервујуа је помешао главни град Француске са фудбалским клубом Париз Сен Жерменом (он је обећао да ће Подгорица бити ''европски град'' као Париз Сен Жермен).[2]

После оваквих ''блиставих '' наступа Стијеповића Ђукановићу је у мају 2014. постало јасно да не сме допустити телевизијске дуеле свог пулена. Пре свега, са главним фаворитом за победу на изборима Миодрагом Лекићем.[3]

|

Професор на италијанским универзитетима, полиглота и дипломата, Лекић се налази у жиивотној форми када се ради о јавним наступима. Смирен и одлучан, он је у телевизијском дуелу 2013. убедљиво победио чак и Филипа Вујановића, до тада најпопуларнијег политичара у Црној Гори. (Само је изборна крађа Лекића тада спречила да постане председник Црне Горе.) А слично се десило и у ТВ дуелу са Стијеповићем 19. маја. 

Ипак, у борби са Лекићем за власт у Црној Гори, Ђукановићу од пре неколико месеци помажу ''кадрови'' из Београда блиски српском премијеру Вучићу. Пре свих црногорска верзија српског листа Информер (нешто раније и Пинк телевизија). Основни задатак Информера су примитивни и брутални напади на Лекића. (Његову активност и црногорских електронских медија у свом хистеричном стилу координира још једно ''појачање'' из Београда, Владимир Беба Поповић). Лекић се у том контексту свакодневно оптужује преко црногорског Информера да жели да Црну Гору припоји Србији (заједно са политички пензионисаним Коштуницом?!). Затим се оптужује да жели да изазове грађански рат и ''пакао'' у Црној Гори, уништи туристичку сезону у Улцињу и коначно преда ''четницима'' Подгорицу (делује невероватно да бивши радикали некога оптужују за шуровање са четницима али је истинито). [4]

Лекић са друге стране иронично одговара да неће бити насиља и сценарија из Берана (када су у марту 2014. активисти просрпске опозиције упадали у штабове владајуће партије одузимавши доказе о изборној крађи) у Подгорици под условом да се не понови изборна крађа. (''Они нека обећају да неће красти и ја им кажем нема беранског сценарија.'') [5]

Такође, Лекић истиче да не жели да припоји Црну Гору Србији, али и да нико не може негирати да су Срби и Црногорци ''браћа, јер ми смо иста прича, ми смо иста историја''. [6]

Ђукановић је у хистеричном маниру ''отворио фронт'' и у спољној политици. На мети је ни мање ни више него друга суперсила на планети Русија. Москви (којој иначе целокупна ЕУ не може да уведе ефективне економске санкције) малена Црна Гора у трагикомичном маниру уводи санкције. Да би фарса била потпуна, хапсе се и обични Руси у Будви који су прослављали Дан победе 9. маја 2014. године (посебан скандал у маниру вашарских скечева је било намештено гласање против Русије на песми Евровизије). Међутим хистерија је већ изазвала финансијски одговор Москве. Или, затварање Атлас банке у Москви која је блиска Ђукановићу и његовој камарили (он је лично био на отварању те банке у Москви). Такође, Руси на црногорском приморју већ отказују и туристичке аранжмане.

Овакав недоговоран и мегаломански Ђукановићев став је потенцијално опасан и за привреду Црне Горе јер она сваке године бележи велике приходе од туризма. У тој грани привреде су највећи потрошачи и најбројнији гости Руси. Такође, масовни недолозак Руса може изазвати не само пад прихода у буџету већ и незадовољство у приморским градовима.

Антируски курс Ђукановића је изазвао и реакцију најпопуларније институције у Црној Гори, Српске православна цркве. Митрополит Амифлохије је у Подгорици 11. маја 2014. у присуству руских свештеника говорећи о ''Светој мајци Русији'' истакао: ''Исти богоборачки дух који данас напада цркву у Украјини постоји и у Црној Гори већ дуже време''. [7]

Међутим, Ђукановић без обзира на све ове реакције тежи (или срља) само ка једном циљу. То је улазак у НАТО. Он сматра да ће тако успети да задржи власт у ситуацији када у Црној Гори има два озбиљна противника. Све јачу опозицију са Лекићем на челу (неупоредиво јачу од оне која фактички и не постоји у Србији) и цркву са митрополитом Амфилохијем (несумњиво најборбенији и најпопуларнији српски владика).

Међутим, испољавање хистерије и начин на који се понаша Ђукановић у последњих неколико месеци показују да ни он није потпуно уверен у своју победу. Посебно није уверен у победу на веома важним локалним изборима у Подгорици, граду који чини 1/3 Црне Горе.

У том контексту, он је свестан да је кључ за његов останак на власти понашање његовог коалиционог партнера, Социјадемократске партије. Он мора некако ''дисциплиновати'' непослушног коалиционог партнера (који је већ прешао ''црвену линију'' у Подгорици јер је у предизборном савезу са опозиционом Позитивном Црном Гором).

Зато је можда и последња Ђукановића нада улазак у НАТО. Он би му омогућио подршку запада у дициплиновању СДП (без сумње и новој крађи изборних резултата опозиције). Наравно, најважнији неформални услов у контексту украјинске кризе за улазак у НАТО је спровођење антируске хистерије.

Ипак, ни Лекић не седи скрштених руку. СДП и Позитивној нуди место градоначелника Подгорице под условом да заједно оборе власт у републици. (Са друге стране, Ђукановићу сујета не дозвољава да изнесе такву издашну понуду у Подгорици).

Зато су могућа су три сценарија у Црној Гори након избора 25. маја 2014. (Наравно у зависности од разлике у гласовима између главних конкурената, Ђукановићеве партије и Лекићевог опозиционог блока).

Први је да Ђукановић уз помоћ запада задржи власт у Подгорици и Црној Гори заједно са СДП. Против те варијанте је чињеница да је у коалицији са СДП опозициона Позитивна Црна Гора и лош Ђукановићев избор кандидата за градоначелника.

Друга варијанта је убедљива победа Лекића у Подгорици и преузимање власти на републичком нивоу са СДП. Против тога је чињеница да Лекић заступа неутралан став у вези са украјинском кризом и залаже се за референдум о НАТО (познато је да је већина грађана Црне Горе против чланства у тој организацији).

Коначно, трећа варијанта је да опозиција освоји Подгорицу заједно са СДП. Истовремено СДП би остао веран Ђукановићу на републичком нивоу због ''вишег циља'',или уласка у НАТО. Ако се то догоди,такав неприродни и натегнути однос снага је могућ само до редовних парламентарних избора 2016. године. Или, Ђукановићево убрзано урушавање после пада Подгорице у руке опозиције неће моћи да заустави ни Вучићева медијска помоћ из Београда.