Политичка криза у Црној Гори, или муке по Милу

Након председничких избора одржаних у априлу 2013. године, Црна Гора се налази у перманентној политичкој кризи. Најпопуларнији политичар у Црној Гори није председник Вујановић ни премијер Ђукановић, већ опозициони лидер – Миодраг Лекић. Према истраживању, урађеном у мају 2013. после председничких избора, он је био убедљиво најпопуларнија личност у Црној Гори.[1] Још већу популарност је забележио у јуну 2013.[2] Међутим, Ђукановићева власт се поред очигледног губитка политичког легитимитета суочава са и са другим проблeмима.

У економском смислу, најозбиљнији проблем је статус Комбината алуминијума Подгорица (КАП). КАП је највеће предузеће у Црној Гори и има доминантан удео у БДП-у и извозу (преко 50%) ове државе.[3] КАП је продат руском олигарху Дерипаски (компанија CEAC, раније Salomon Enterprises Limited део En+ Group) године 2005. за око 50 милиона евра. Уговор је закључен уз лично анагажовање премијера Ђукановића. Тада је изгледало да је Ђукановић успео да оствари добре односе са Русима и да је тако уз подршку Запада осигурао себи дугу владавину и економски просперитет ове мале државе.

Међутим, већ 2007. CEAC покреће поступак пред арбитражом у Франкфурту против Црне Горе због неистинито приказаних губитака. Одшетни захтев је износио 300 милиона евра. Ђукановићева власт покреће контрапоступак и тврди да Дерипаскина фирма не улаже довољно у КАП. Очигледно је да је Ђукановић у маниру својих шверцерских подухвата из 90-их година (које је изводио са партнерима из италијанских криминалних организација) покушао да превари богатог руског партнера мислећи да за њега не значи много губитак од неколико десетина милиона евра. (Ђукановићев сарадник из партије Светозар Маровић је такође уз велики скандал водио пословни пројекат са олигархом Полонским, кога тренутно траже руске власти.)

Али, та процена Ђукановића (и његовог криминалног окружења) није била тачна. Након избијања економске кризе Дерипаска је изгубио позиције на тржишту алуминијума и није желео да преузме такозване скривене дугове и губитке КАП-а. У том контексту, Црна Гора је била приморана да попусти и са Дерипаском закључује Споразум о поравнању. Ђукановићева власт се обавезала да ће издати гаранције за кредите у износу од 135 милиона евра и да ће субвенционисати цену струје за КАП.

После поравнања, КАП узима кредите од Дојче банке од 22 милиона (који је касније исплаћен из буџета) и код руске државне ВТБ банке од 66 милиона. Заузврат, држава преузима око 30 процената КАП-а. Коначно, 2013. године се покреће и стечај у КАП-у.

Да би изашао из такве неугодне ситуације (или увидевши да не може лако да превари и отера Дерипаску без икакве одштете), Ђукановић тражи од Скупштине 2013. године да ребалансом буџета предвиди 61 милион евра као нову субвенцију КАП-у. (Руска банка је у међувремену активирала гаранције у износу од око 100 милиона евра.)

У свом бахатом стилу, не скривајући своје праве намере, Ђукановић јавно изјављује да је боље да се Дерипаски исплати око 50 милиона евра да би изашао из КАП-а него да се активирају гаранције од око 100 милиона евра (!?). Реагујући на ту скандалозну изјаву, опозициони лидер Миодраг Лекић је оценио овакву квазиекономску логику као „делиријум коцкара који неконтролисано улази у спиралу задуживања“.[4]

Међутим, нови проблем за Ђукановића се појављује у самој власти. Верни коалициони партнер Социјалдемократска партија (СДП) Ранка Кривокапића (председника Скупштине) одбија да подржи ребаланс буџета и овакву махинацију Ђукановића коју треба да плате грађани Црне Горе. Кривокапић чак помиње могућност ванредних парламентарних избора.[5] Кривокапић у међувремену у јулу 2013. постаје председник парламентарне скупштине ОЕБС-а, али наставља и лични сукоб са поједним фракцијама ДПС-а које предводе Вујановић и градоначелник Подгорице Мугоша. То показује да се овај политички екстремиста и вођа мале партије руководи унутрашњим и спољнополитичким разлозима када формира став у вези са КАП-ом.

Такође, у августу 2013. године Ђукановићева власт се суочава са још једном афером. Бивши припадник специјалних јединица МУП ЦГ Брајушковић јавно износи да је власт организовала физичке нападе на политичаре и новинаре просрпске оријентације. Брајушковић директно оптужује бившег начелника Управе полиције (актуелног саветника председника Вујановића) Веселина Вељовића  да стоји иза тих напада. Ђукановићев део власти одмах реагује на ове твдње (пре тога анонимног полицијског функционера) називајући Брајушковића „кучкаром“, „керовођом“ и „патолошким лажовом који је уносио дрогу и мобилне телефоне у затвор“.[6] Међутим, бројне жртве физичких напада потврђују истинитост Брајушковићевих оптужби. Коначно, Брајушковића провокативно прима и министар полиције Коњевић из СДП-а.

У тој примитивној кампањи против Брајушковића се у септембру и августу истиче телевизија Пинк Монтенегро, који уређује Владимир Беба Поповић, бивши сарадник Зорана Ђинђића. Он је толико острашћен у одбрани Ђукановића да се не устручава ни од физичких напада на новинаре. На пример, Беба Поповић почетком септембра 2013. насрће на новинаре Вијести који су га фотографисали заједно са Станком Суботићем Цанетом и обезбеђењем Мила Ђукановића.[7]

Такође, Ђукановићев режим, али и власти из Србије су показали неуобичајену нервозу када их је опозициони лидер Медојевић оптужио за везе са одбеглим нарко босом Дарком Шарићем и Станком Суботићем Цанетом. Александар Вучић се директно укључио у нападе на Медојевића, а српски премијер је чак звао Лекића да га моли да обузда Медојевића. [8]

Ипак, озбиљни проблеми за Ђукановића тек предстоје. То су су локални избори у Подгорици. (Локални избори у Подгорици се морају одржати до марта 2014. године.) Изборне анализе указују да је и поред фларгантие изборне крађе на председничким изборима, Лекић у Подгорици имао најмање 5.000 гласова више од кандидата ДПС у априлу 2013. Тачније, ако опозиција остане уједињена око Лекића и ако СДП настави са самосталним наступом и солирањем, опозиција ће вероватно освојити главни град или 1/3 Црне Горе (у урбаном делу Подгорице је иначе мања могућност за крађу гласова него у забаченим деловима Црне Горе). Такође, на овакав закључак указује чињеница да је градоначелник Подгорице Мугоша својим бахатим понашањем (и физичким нападима на новинаре) одавно изазвао велики одијум у јавности. Можда је кап која је прелила чашу  рушење најпознатијег хотела у овом граду, хотела Црна Гора. Рушење овог култног хотела у центру Подгорице је у августу 2013. године изазвало шок и неверицу у јавности, али и протесте грађана. [9]

Увидевши да може да изгуби главни град и већину у Скупштини, Ђукановић покушава да спречи такав развој догађаја по сваку цену. У том контексту, званична Црна Гора је трагикомично и полтронски захтевала да се бомбардује Сирија иако инспектори УН нису још утврдили ко је употребио хемијског наоружање. (Црна Гора је потписала у септембру 2013. Заједничку изјаву о Сирији.).[10] Опозициони лидер Миодраг Лекић је оценио овакав гест као јачање „имиџа банана државе“.[11]

Наравно, као и сваки конвертит, Ђукановић наставља и са острашћеном антисрпском политиком. На пример, са скидањем табли на којима се се помиње српска историја Црне Горе, као што се то десило у Бијелом Пољу у септембру 2013. године. (Истовремено, крајем септембра Ђукановић иде на почасну вечеру Америчко-албанског савета у Њујорку.)[12] Такође, у јулу 2013. је Ђукановић покушао (вероватно мислећи да ће тако поправити позиције у ЕУ) да организује прву такозвану Параду поноса ЛБГТ популације у Црној Гори. Али се све поново завршило неславно за њега и власт, великим и незапамћеним нередима у туристичком граду Будви.

Дакле, Ђукановић је несумњиво, у озбиљним проблемима. Опозиција на челу са Лекићем је никада јача и синхронизовано дочекује локалне изборе у Мојковцу, Цетињу и Подгорици. Са друге стране, дугогодишњи верни коалициони партнер СДП, Ђукановићу отказује послушност поткопавајући га кроз институције система и одбацујући важне законе.

Такође, на економском плану, због примитивне преваре које је извео са нетачним приказивањем губитака КАП-а, премијеру Ђукановићу прете озбиљне међународне новчане казне и губици у буџету. Ипак, ни он није без адута у наредном периоду. Он још увек има једног верног савезника, много поузданијег од коалиционог Ранка Кривокапића и његове СДП. Апсурдно, и поред агресивне антисрпске и криминалне политике коју спроводи Ђукановић, то је режим у Београду.