Марко Миљанов – српски херој и писац

Прошлог месеца навршило се 180 година од рођења Марка Миљанова Поповића. Овај необичан човек, ратни командант и писац је рођен у Кучима[1] (област између Комова и Подгорице). Марко је рођен у најтамнијем периоду историје тог региона. Од 1825. године протекло је око 50 мучних и срамних година крвне освете. Или, то је био период обележен међусобним убијањима, сарадњом са скадарским пашом и позивањем других племена ради обрачуна са својим братственицима.

Ипак, 1876. све се мења. Харизматични Марко Миљанов преузима вођство у том региону и заједно са другим племенима у Црној Гори и Брдима отпочиње рат са Турцима. У том контексту, Марко бриљантно предводи на Фундини у августу 1876. војску која задаје смртни ударац турским снагама (и доноси најважнију победу у рату за независност Црне Горе).

Тачније, губици турске војске на Фундини су били већи него на Вучијем долу 1876, Граховцу 1858. или на Мишару 1806.[2] У југословенској војној енциклопедији (писаној 100 година после овог рата) се наводи да је на Фундини само погинулих припадника турске војске било између 4.000 и 5.000 (упоредиво са укупним америчким губицима у Ираку 2003-2011)[3]. Сличну цифру износи и аустријски ратни извештач Спиридон Гопчевић (савременик тих догађаја)[4]. 

Због пропаганде династије Петровић/Његош, или зависти према Марку Миљанову, команданту који је фактички (а не неспособни рођак књаза Николе Божо Петровић) командовао на Фундини (турском војском је командовао исламизирани Јеврејин, Махмуд Паша или Фројнд из Лавова у Украјини[5]) ова битка је гурнута у други план.

Сличну тврдњу износи и слависта и дописник чешких новина за време рата 1876-1878. Јозеф Холечек. И он сматра да су заслуге Марка Миљанова намерно умањене[6]. 

Ипак, Марко Миљанов је након окончања оружаних сукоба, од стране страних извештача признат као највећи војсковођа у рату за независност 1876-1878 (познати писац Симо Матавуљ сматра да су највећу завист према Марку изазвале управо те похвале новинара извештача из рата 1876-1878). На пример, ратни извештач Спиридон Гопчевић пише да се Марко ''овенчао у овом рату бесмртним ловорикама. У самој Црној Гори сматрају га првим јунаком и најбољим војсковођом''[7]. Гопчевић износи и да је Марко ''најпопуларнији човек Црне Горе'', и да га знају све земље од Охридског језера и од Јадрана до Дунава''. Али и да код ''кнеза није био нарочито омиљен јер му је често без устручавања износио своје мишљење''. Гопчевић истиче: ''Известан олош ... је завидео његовој слави и популарности'' (у интригама против Марка су главне улоге имали рођак књаза Божо Петровић и секретара књаза Сима Поповић).

Такође, немачки научник Бернхард Шварц је писао након окончања рата да је Марко ''најчеличнији'' од свих Црногораца. Италијан Франћеско Киниго пише о њему као о новом Гарибалдију. Међутим, то је било превише за Маркове противнике. У том контексту, слависта и дописник чешких новина за време рата 1876-1878. Јозеф Холечек пише да су Марку приређена велика понижења одмах после његових блиставих победа 1876. године (и преузимања места градоначелника Подгорице)[8] .

Војвода Марко је достојанствено трпео све те увреде и понижења. Са друге стране, књаз и камарила око њега нису могли да иду до краја у обрачуну са тако популарним човеком. Марка нису могли да ухапсе због корупције, или да га протерају као друге истакнуте војводе из тог рата. Марко је био поштен човек (завештао је своје имање просветним институцијама) са великом харизмом и без надмености својствене тадашњим главарима.

Коначно, хапшење Марка Миљанова би могло изазвати оружану побуну његовог племена.

Ипак, Марко на крају није издржао провокацију упућену од самог књаза. Када је књазу указао на корупцију која се дешавала на аустријско/црногорској граници и на крађу материјала који је био намењен српским устаницима у Херцеговини, Никола му је одбрусио да не може он о томе да размишља и да се врати кући. Марко му је љутито одговорио да не може тако да разговара са њим (''нисам ја твој коњ господару да и говориш како да размишљам'') и скинуо је војводске ознаке. Никола је одмах прихватио ту оставку, а нешто касније је човеку који му је донео победу у рату (и међународно признату државу, 27 у свету ) укинуо и пензију. Марко је после тога напустио Подгорицу, и вратио се у Куче. Фактички смењен, понижен и незаслужено оклеветан, он се суочио и са личном трагедијом, губитком малолетног сина.

Ипак, срамно смењивање најбољег и најпопуларнијег војводе у српству, Црној Гори и Брдима, донело је и нешто добро. Марко се (који није био потпуно писмен до своје 50 године) у потпуности после смењивања описмењује и посвећује литераном раду. Та промена је српској књижевности донела новог Марка Миљанова (још већег угледа у народу и племену него пре). Усамљеник са Медуна (центар Кучке области) јесте након пада у немилост, па до своје смрти, написао неколико књига од којих је сигурно најпознатија ''Примери чојства и јунаштва''. Та дела су изазвала у тадашњој интелектуалној јавности (чак и прозападно оријентисаној) велику пажњу и била су високо цењена од највећих интелектуалних ауторитета. На пример, најпознатији српски критичар, академик Јован Скерлић се искрено дивио Марку Миљанову. Скерлић, који је докторирао у Францсукој (и био нескривено фасциниран Западом), признаје да је Марко један од ''најсветлијих појава наше расе''. Скерлић је високо ценио ''Примјере чојства и јунаштва'' сматрајући је ''ретком књигом'' из које избија племенитост. Хвалио и то што Марко скромно и атипично за свој крај, не пише о себи. Скерлић је сматрао да је Марков стил необичан, прост, али племенит и кристално јасан. Скерлић чак истиче да Марко пише о самосавлађивању гнева попут Сенеке[9].

Такође, и познати српски писац песник и академик Вељко Петровић је писао да је Марко прави и једини настављач дела Његоша, и да се може сврстати у класике српске књижевности. Али и да Марко у појединим деловима превазилази Његоша (а посебно већ афирмисане Матавуља и Љубишу) осећањем мере, размере и тона. Дух његове књиге ''Примери чојства и јунаштва'' је модеран, истиче Вељко Петровић и упоређује га са Сервантесом.[10] Много година касније и Милован Ђилас као писац и дисидент признат на Западу, пише о Миљанову са дивљењем. Он се није ''полакомио ни на какво богатство'' и био је ''мимо других Црногораца поносит ,отворен и несебичан'' истиче Ђилас, у делу објављеном на енглеском[11]. 

Ипак, Марко као национални писац није био необјективан и острашћен. Код њега нема некритичког и мегаломанског приступа тако карактеристичног за наше тадашње (и данашње) националне ауторе. Марко је сматрао и да у другим народима има добрих људи. Али није скривао и да у његовом народу постоје лоши карактери и особе. Са друге стране, Марко није прибегао ни другој крајности. Он није презирао свој народ као другосрбијанци данас. Није га се ни стидео, одрицао или га мрзео због личних интереса и привилегија као модерни конвертити блиски режиму у Подгорици. Марко је пре свега (и изнад свега) ценио истину и њу је саопштавао достојанствено и у умереном дискурсу без повишених емоција. Зато књигу ''Примери чојства и јунаштва'' завршава поруком будућим генерацијама: ''Пазите, који будете врли, трудољубиви синови ... не пропуштите своје дужности; не учините да сте се залуду родили својему народу и својој дужности''[12]. 

Ипак, Марко је у својим шездесетим годинама почео да побољева од тешке болести. Незаслужено понижен од стране књаза Николе, или од човека од кога је био бољи писац и храбрији војсковођа (Црњански пише да су Николина дела ''гњаваторска'' а Ђилас да је Марко ''највећи јунак свог времена''[13]) и његових полторна и рођака, он ипак није хтео да предводи аустријски државни пројекат против књаза Николе. Тачније, Марко је одбио понуду аустријске дипломатије да предводи, као владар признат од Беча, квазидржавну творевину која би се формирала на граници Црне Горе и Албаније. Он је поручио аустријском изасланику да одбија све почасти и привилегије, јер не жели да служи Бечу док он гази права Срба у Босни и Херцеговини.[14] Не треба посебно истицати, ништа слично не постоји ни у назнакама на актуелној полтронској политичкој сцени у Србији и Црној Гори (иако се ради о много скромнијим понудама Брисела).

Пред саму своју своју смрт, Марко пише једном кучком командиру. Поручује му да га не жали, јер је он своју мисију испунио, преносећи наредним генерацијама (својим ауторитетом и књижевним делом), оно што је вредно и заједничко: ''Ја мрем срећан па иако не доживјех да читам моје књиге, а ја ћу у гроб слушат', како читају унуци мојијех другова''. Затим Марко истиче:'' Као Куч мрем прилично срећан, а као Србин несрећан и незадовољан''.

Марко Миљанов је умро од рака када је имао 68 година.[15] Сахрањен је без војних почасти од стране оних којима је донео највећу победу и државу.

Наравно, у годинама након одласка војводе Марка, Црна Гора је платила високу цену због такве кратковиде политике књаза. Корупција и непотизам су достигли невиђени ниво у тадашњој Црној Гори. Неспособни полтрони и медиокритети који су отерали Марка Миљанова својим сплеткама су уништили војску и државу. Унели су корупцију у сваки део друштва, а своје личне интересе поставили изнад општих. Зато је 1912-1913. црногорска војска пред Скадром доживела незамисливе губитке управо због неспособности војске и двора. Такође, нешто касније, године 1916. је на више него чудан начин напуштен Ловћен и потписана срамна капитулација која се као бумеранг вратила онима који су то урадили (и то у најнезгоднијем моменту за њих приликом уједињења 1918. године). Сви ти разлози су довели и до нестанка црногорске државе. Са друге стране, Марково име се протоком времена у српству све више уздизало, не само због војних и политичких заслуга већ и због његовог необичног и вредног књижевног дела.