Отворено писмо црногорској јавности

Драга браћо, поштоване колеге, пријатељи и „остали“,

Чуо сам да је то стандардан поступак у овим и сличним стварима. Најпре игноранција, па дискредитација и на крају – елиминација. Судећи по реакцијама на последње истраживање „Нове српске политичке мисли“, чини се да се ја тренутно налазим негде између друге и треће фазе. Најпре је била тишина. Па су онда, када је било јасно да игнорисање није успело, закевтале медијске слуге и кучићи. А потом се, као што је ред, јавио и газда, то јест, господа(р) из ДПС-а.

И шта ја сада да радим. Да се кунем како уопште не познајем господина Милана Кнежевића – који ми, наводно, како стоји у саопштењу ДПС-а, „саопштава резултате“ које ја после објављујем? Или да сизифовски објашњавам „Информеру“, Пинку и „Дневним новинама“ како се нипошто нисам „одрекао“ оног септембарског истраживања (које се, узгред речено, показало изузетно тачним, поготово када је реч о „конфликтном потенцијалу“ и степену неповерења у институције). Већ сам само рекао да га није радио мој тим, за разлику од овог последњег, које јесте и иза којег стојим у потпуности. При чему су резултати овог последњег и оног септембарског веома слични. 

1. Можда јесмо две државе, али нам над главом седи иста екипа – ја им сметам и овде и тамо

Извињавам се свима онима који су наше резултате и коментаре коректно и објективно пренели. Овде је реч о оним другима. Наша конференција у Подгорици је била уредно најављена. Седео сам у Прес центру скоро пуна два сата и стајао на располагању да одговорим на свако евентуално питање. Али не. Ударили су тек када сам отишао. Мучки, из потаје, као хијене. Без права и могућности да одговорим. Није то лепо. Није мушки. А да не кажем колико није српски и није црногорски. Али, нажалост, има то доста везе са једним малигним феноменом који је у последње време зацарио и у Србији и у Црној Гори. А нарочито има везе са једном необичном медијско-политичком појавом која је у региону позната као „одојче“, да не кажем „беба“, и за којом остаје препознатљив, жућкасти и слузав траг. У сваком случају, ово „одојче“ има две играчке, једне тзв. „новине“ и једну шарену телевизију и – без обзира што није много умиљато, нити младо – има две овце које сиса, једну у Београду и једну у Подгорици.

Можда јесмо две државе и два народа  (мада би се о овом другом дало расправљати), али нам, без сумње, и једнима и другима на глави седи иста екипа. При чему је готово трагикомично што та једна те иста дружина у Србији дивље таблоидно „патриотише“, „србује“ и „русује“, псујући и пљујући ЕУ и Запад, док у Црној Гори још дивљије „црногоришу“ и „натоишу“, бранећи од мене, ДСС-а, Србије и Руса црногорску државност, геј права и св(иј)етле евроатлантске перспективе.

Готово трагикомично je што та једна те иста дружина у Србији дивље таблоидно „патриотише“, „србује“ и „русује“, псујући и пљујући ЕУ и Запад, док у Црној Гори још дивљије „црногоришу“ и „натоишу“, бранећи од мене, ДСС-а, Србије и Руса црногорску државност, геј права и св(иј)етле евроатлантске перспективе

А моја маленкост им је мета и овде и тамо. (Као што су им, и овде и тамо, смртни непријатељ чињенице, пристојност и истина.) Елем, да има правде и правне државе, тужио бих клеветнике због изречених неистина. Овако ми, пак, једино преостаје да се уздам у здрав разум и да ће вр(иј)еме као „мајсторско решето“ развејати просуту плеву лажи. Али поред те мудре и утешне његошевске мисли, знам и за оно Гебелсово, што, нажалост, боље функционише у данашњем реалном свету – „хиљаду пута поновљена лаж постаје истина“. Зато ипак морам да реагујем, уместо да – као што би требало – с презривом ћутњом игноришем лешинарске нападе. Да, признајем: боли ме подлост и неправда. Поготово када долазе из Црне Горе. Можда сам осетљивији, делом, зато што и сам вучем далеко порекло из ових крајева. Или зато што верујем да су јавности у Србији ствари јасније, па ће обмане теже проћи. Али пре свега зато што знам колико смо и ја лично и наши анкетари у Црној Гори објективно, часно и поштено обавили свој посао.        

2. Смета то што смо објавили да је већина грађана Црне Горе против уласка у НАТО и да санкције Русији не подржава практично нико

Јасно је шта у нашем истраживању највише смета. Смета то што смо објавили да је, упркос свему, већина грађана Црне Горе против уласка у НАТО. Смета што се испоставило да санкције Русији не подржава практично нико, односно, мање од десет одсто анкетираних грађана. Смета што већина каже да у Црној Гори нема услова за фер и демократско изјашњавање и да постоји страх од слободног изношења политичких ставова. (Узгред, искрено се надам да ће са овим последњим политичким променама тај налаз бити колико-толико побољшан, односно, страх смањен, а поверење бар мало повећано.) Али, заправо, највише смета угрожавање неке врсте монопола који је над јавним мњењем успостављен од стране актуелног режима, при чему су, нажалост, чак и поједина истраживања, уместо да буду објективан одраз реалног стања и расположења, превасходно служила  за „производњу“, то јест, фабриковање и креирање пожељног јавног мњења, блиског жељама и интересима власти. И са том праксом се, изгледа, наставља чак и после фијаска са проценама и исходом последњих председничких избора. 

3. Распишите поштен референдум, па ме демантујте

 Не тражим да ми се верује на реч. Напротив. Само тражим иоле равноправан и поштен третман. Ево, имате на јесен изборе, распишите истовремено и референдум о уласку у НАТО – па ме демантујте и по једној и по другој ствари. И позивам црногорске колеге да направимо један експеримент, образујемо заједнички тим, направимо једно заједничко предизборно истраживање (или нам дајте ваше анкетаре, да их прикључимо уз наш тим, да га прате и контролишу, као и обрнуто), да видимо шта ћемо добити и да то што добијемо заједнички саопштимо. И да видимо чему ће тај заједнички налаз бити ближи. Или, ако је то неприхватљиво, хајде да на некој, колико-толико непристрасној телевизији организујемо дебату о истраживањима и могућим манипулацијама. Може чак и оно „два (три) на једнога“. Али само да је озбиљан разговор, какав сам недавно имао са Срђаном Богосављевићем на „Спутњику“, Марком Уљаревићем на Златибору, или колегом Ђорђем Вуковићем на РТВ Војводине – заборавите на Пинк-Информер-ТВ ЦГ „сачекуше“.

4. У Црној Гори – као и у Србији – власт брутално злоупотребљава ресурсе и манипулише јавним мњењем  

За разлику од оних који ставове мењају као чарапе и највише мрзе и пљују по ономе што су некада били, моја опредељења су чврста, нису тајна и ја их не кријем. Штавише, поносим се њима. (Блиска ми је идеја о симбиози демократског и националног принципа, на начин Војислава Коштунице и Борислава Пекића – уз једну, мало појачану, „леву“ социјалну ноту и ћосићевски национални сентимент. Био сам за очување заједничке државе – и једне и друге – и разлаз ми је тешко пао. Противим се једнострано проглашеној косовској независности и уласку Србије у НАТО.) Али поента је да моја опредељења не утичу на резултате истраживања која вршимо. Моја је дужност да објавим да је нпр. Александар Вучић убедљиво најпопуларнија политичка личност у Србији, независно од тога шта ја о њему мислим, као и шта мислим о начину на који је та популарност стечена и на који се начин одржава. И ако НАТО икада у Србији буде имао 50 одсто – а не једва десетак, као сада – и тај ћу податак сместа да објавим. Истовремено, политичке опције које подржавам у Србији, из различитих разлога, тренутно имају између 5 и 7 одсто, ма колико да бих ја волео да је ствар другачија и обрнута. Мислим да је то ствар елементарне интелектуалне честитости, да не кажем, истраживачког „чојства“. Жалосно је што у нашим актуелним, српско-црногорским приликама то елелементарно интелектуално поштење делује малтене као право и ретко „јунаштво“. Али, на неки начин, заиста јесте тако. У данашњој Црној Гори (а слично и у данашњој Србији)  опасно је, или бар „није препоручљиво“ рећи да је „цар го“, да власт брутално злоупотребљава ресурсе и манипулише јавним мњењем, и да већина грађана мрзи НАТО и жели најбоље односе са Србијом и Русијом.      

5. „Демократски фронт“ је у овом тренутку убедљиво најјача опозициона формација у Црној Гори, што власт и контролисани медији по сваку цену настоје да сакрију

 У читавом том контексту, веровали или не, сами страначки рејтинзи, због којих су ме „стрељали“ из режимских медијских бусија у Подгорици и Београду, мени су најмање битни. Као што рекох, велики део локалних политичких актера и не познајем, а и, колико видим, ничу свакодневно и умножавају се као печурке после кише. У први мах, на пример, уопште нисам знао (сада знам) шта је „Демократска народна партија“,ко су „Бечићеве Демократе“, шта је то „УРА“, нити око чега су се тачно „фронтовци“ и Миодраг Лекић, којег иначе познајем и ценим као интелектуалца, тако оштро разишли. А тек моји анкетари појма немају који су ту који и против кога. Но, свиђало се то коме или не, чињеница је да је ДФ – у овом тренутку – убедљиво најјача опозициона политичка формација и једина која има бар теоријске шансе да угрози монопол ДПС-а. (Не кажем да хоће, али кажем да има шансе.) И то нема везе са личним и истраживачким симпатијама. У Црног Гори најмање 3-4 политичке опције су доста блиске мојим политичким и националним преференцијама, и ја им свима желим највећу срећу – могу их чак и јавно подржати, могу им дати и донацију – али то нипошто не значи да ћу их частити рејтингом и процентима, ако их немају.   

Мој лични аналитички утисак је да режим никада није стајао лошије, чак и међу онима који без много жара и ентузијазма кажу да ће за њега „вероватно поново гласати“.

 Такође, чињеница је да од стране власти контролисани медији и истраживачи ту чињеницу – да је ДФ реално друга (иза ДПС-а), и најјача опозициона снага – по сваку цену настоје да забашуре и прикрију од шире јавности и неопредељених бирача. Стога се тек од пре неколико дана, заправо, тек од најаве да ће и НСПМ да ради истраживање у Црној Гори, ДФ споро и невољно „пушта“ преко 10 одсто (и још ће их пред изборе мало повећавати, да се не би баш скроз обрукали) , иако је њихова снага најмање дупло већа. Коначно, чињеница је и да је ДПС и даље „број 1“. Ми смо их нашли на око 39-40 одсто од опредељених бирача, теоретски, могу ићи још 1-2 одсто више, али и намање исто толико ниже. Што је, с обзиром на дужину власти и остварене резултате,  за њих, заправо, одличан налаз. (А ја не могу и нећу да у резултат урачунавам фактор „бугарског воза“, притиске, претње губитком посла, куповину гласова и остале махинације – којих очигледно има и за које знају сви у Црној Гори.) Уз мањине, као и понеког „џокера“ из опозиције, то би можда могло бити довољно за неку мршаву већину и власт – али је мој лични аналитички утисак да режим никада није стајао лошије, чак и међу онима који без много жара и ентузијазма кажу да ће за њега „вероватно поново гласати“.

6. Чак ни многи гласачи ДПС-а не деле ставове свог страначког врха

Уосталом, видећемо у октобру – истраживачи снимају постојеће стање, а кладионичари се баве прогнозама. Али, као што рекох, то са рејтинзима уопште није најважнији и највреднији налаз нашег истраживања. И, заправо, мислим да моје опадаче највише боле управо ти други налази, попут оних везаних за НАТО, Русију, Србију, (не)поверење у институције, криминал и присуство разних облика друштвених патологија, а да је фокус на страначке рејтинге стављен само у циљу компромитовања мене као истраживача у очима црногорске јавности и дезавуисања ових других налаза, који им сметају и боду очи. Тим пре што ти наши налази показују да чак и добар број гласача самог ДПС-а не дели ставове свог страначког врха – а то није добро да се чује и зато је било потребно „убити гласника“, односно максимално оцрнити онога ко те „непожељне“ налазе саопштава.   

7. Пипци регионалне хоботнице

Та повољна слика нипошто не би смела да буде нарушена нискошћу, увредама, примитивном кампањом и мучким нападима који су дошли од стране дела самозване политичке и медијске „елите“

 Да закључимо. Врло сам задовољан овом анкетом. Не говорим о резултатима. Они су такви какви су – и иза њих стојим, разуме се, не спорећи да, уз различиту методологију, нека од наведених бројки мозе бити за неку нијансу или проценат другачија. Задовољан сам квалитетом и конзистентношћу налаза. А наши анкетари су, морам то посебно истаћи, били не само задовољни, већ готово одушевљени пријемом, одзивом, сусретљивошћу и информисаношћу грађана Црне Горе – скоро без изузетка и без обзира на страначку, националну или „језичку“ оријентацију испитаника. И та повољна слика нипошто не би смела да буде нарушена нискошћу, увредама, примитивном кампањом и мучким нападима који су дошли од стране дела самозване политичке и медијске „елите“, а заправо од стране једне регионалне хоботнице која већ одавно хара Црном Гором – а одскора се проширила и у Србији.

***

Надам се да ће ове речи и разјашњења отклонити барем део неспоразума и отчепити макар неко ухо које је било запушено гебелсовском пропагандом која се обрушила на мене поводом нашегистраживања. А у Црну Гору ћу се – упркос свим нападима, клеветама, увредама и претњама – свакако поново вратити. И то не само пословно и туристички.

До тада – збогом. И „до свиданија“!   

За „Истраживачко-информативни центар – „Нова српска политичка мисао“

Ђорђе Вукадиновић  

Видети још:

НСПМ: Црна Гора, пролеће-лето 2016.

ДПС: Ђорђе Вукадиновић износи нетачне податке о подршци учлањењу у НАТО у Црној Гори

УРА: ДПС и ДФ се храбре фризираним истраживањима

Дневне новине: Ђорђе по други пут међу Црногорцима

ИН4С: Истраживање НСПМ - Већина грађана Црне Горе против уласка у НАТО, више од две трећине за укидање санкција Русији!