.jpg)
| Srbija i Crna Gora | |||
Srbi u Crnoj Gori i naša ravnodušnost |
 |
 |
 |
| sreda, 29. oktobar 2008. | |
 Priznavanje samoproglašene i nelegalne nezavisnosti Kosova od strane nezavisne države Crne Gore izazvalo je veliku političku krizu u toj državi, ali i otvorilo mnogobrojne društvene i političke dileme. Nakon prvog talasa protesta, može se jasnije sagledati odnos Srbije prema nedavnim dešavanjima u Crnoj Gori. I u ovom izuzetno značajnom nacionalnom i društvenom pitanju postoji veliki jaz između naših političkih stranaka, koje i ovo priznavanje nezavisnosti Kosova koriste za sticanje sve bezvrednijih dnevnopolitičkih poena. Međutim, u toj partijskoj halabuci ostaje otvoreno pitanje odnosa srpske države prema zaštiti ljudskih i nacionalnih prava i interesa Srba u nezavisnoj Crnoj Gori. Šta je danas srpska zajednica u Crnoj Gori i da li se ona može označiti kao crnogorska srpska zajednica, koja se počela kolektivno poistovećivati s najmračnijim podzemljem srpskog mejnstrima, kako se moglo pročitati u jednom od komentara u listu Danas. I po ponašanju Crne Gore prilikom priznavanja tzv. nezavisnosti Kosova mogli smo po već ko zna koji put prepoznati slabost i neodlučnost naše državne politike. Tu neshvatljivu ravnodušnost veoma je dobro opisao istoričar Čedomir Antić: „Mandić je svoja uverenja branio dostojanstveno i hrabro. Za razliku od vlasti Srbije, koja je širila histeriju protiv Crne Gore, potom nastavljajući pregovore oko ponižavajućeg sporazuma o dvojnom državljanstvu. Nasuprot predstavnicima vlasti koji pred stranim diplomatama odavno govore kako je Kosovo za nas ‘psihološko pitanje’, drugačije od nekih naših opozicionara koji nesreću Kosova vide kao priliku da se usreće ili da naš narod kazne – solidarnost Srba iz Crne Gore sa Srbijom zadivljuje i obavezuje. Sramota je što borba našeg naroda u Crnoj Gori i Mandićev protest nailaze na ravnodušnost zvanične Srbije.“ Odsustvo solidarnosti vlasti u poslednjoj deceniji 20. veka često se javljalo u presudnim danima za sudbinu srpskog naroda. Kao da se i danas naša državna politika ne usuđuje da odlučno postavi pitanje poštovanja pre svega ljudskih i građanskih prava srpskog naroda u Crnoj Gori, koji je izložen stalnim političkim i ekonomskim pritiscima. Očigledna je namera državne politike Crne Gore da delovanjem u kulturi, prosveti, medijima i državnoj upravi svede 36 odsto ljudi koji se sada izjašnjavaju kao Srbi na što manji i prihvatljiv broj. I šta Srbija čini da zaustavi ovaj pogubni proces političkog i etnički motivisanog inženjeringa? Pored marketinški efektnog otkazivanja gostoprimstva crnogorskom ambasadoru, naša državna politika nije pružila adekvatan odgovor. Jedino ako se stalno ponavljanje stava da Srbija ne želi da se meša u političke procese i odnose političkih stranaka u Crnoj Gori može smatrati politikom Srbije u odnosu na položaj srpskog naroda u Crnoj Gori. Ovu neartikulisanu poziciju najjasnije je nedavno u jednom intervjuu izrazio predsednik Republike Srbije Boris Tadić: „Sa predsednikom Crne Gore maltene imam nedeljni kontakt. U ponedeljak smo mirnim tonom razgovarali telefonom o prevazilaženju problema. Razgovarali smo i pre sedam i pre 20 dana. Dakle, postoji neprekidna komunikacija. Što se tiče odnosa naših zemalja, prirodno je da budu daleko bolji. Crnogorska vlada je dala objašnjenje da priznavanjem Kosova brani interese svoje zemlje, i to objašnjenje ona treba da razrađuje u Crnoj Gori. Ja o tome imam svoje mišljenje koje nije bitno za građane Crne Gore. Priznavanje je postalo i unutrašnje političko pitanje u Crnoj Gori, ali o tome treba da debatuju isključivo crnogorska vlada i partije pred građanima te zemlje. Srbija sa tim ne sme da ima nikakve veze.“ Ovi stavovi su najbolja ilustracija nemoći srpske države da artikuliše svoju politiku i to u vreme kada se srpski narod u Crnoj Gori listom opredelio protiv priznavanja tzv. nezavisnosti Kosova. Ali Srbija, po rečima predsednika Tadića, sa tim ne sme da ima nikakve veze jer to je stvar demokratske debate crnogorske vlade, koja je inače veoma poznata po stalnim demokratskim raspravama. Verovatno da mišljenje predsednika Srbije o priznavanju tzv. nezavisnosti Kosova ne interesuje mnogo „građane“ Crne Gore, ali sigurno je od presudne važnosti za Srbe u Crnoj Gori. Indikativno je da predsednik Srbije neprestano govori o građanima Crne Gore, a nikako ne pominje srpski narod u Crnoj Gori i političke izazove pred kojim se on neprestano nalazi. Verovatno je i pominjanje srpskog imena nedozvoljeno mešanje u unutrašnje stvari suverene crnogorske države. Veoma je utešno i ohrabrujuće što predsednik Srbije ima nedeljne kontakte sa predsednikom Crne Gore. Šta od te skladne komunikacije ima srpski narod u Crnoj Gori? Međutim, više je nego očigledno da priznavanje Kosova nije samo i isključivo unutrašnje političko pitanje Crne Gore jer se srpski narod u Crnoj Gori većinski opredelio da ne podržava otcepljenje Kosova i to je politički stav koji mora da obavezuje i srpsku državu, ali i predsednika Srbije. Ne može se prihvatiti stav predsednika Tadića da Srbija ne sme sa time da ima nikakve veze, jer ne sme da se meša u unutrašnje poslove Crne Gore. A zašto bi odbrana prava srpskog naroda da ne prihvata tzv. nezavisnost Kosova bila mešanje u unutrašnje stvari jedne države? Šta zapravo onda može Srbija da čini da bi se obezbedilo poštovanje nacionalnih interesa srpskog naroda u Crnoj Gori? Dokle ćemo mi ostati zarobljenici te neopravdano nametnute ideološke konstrukcije, u kojoj se svako pozivanje na odbranu interesa srpskog naroda i poštovanje njegove istorije i identiteta tumači kao pokušaj uspostavljanja velikosrpske hegemonije? U saopštenju Naprednog kluba je veoma jasno ocenjena ova promašena politika Srbije prema Crnoj Gori. „Motiv vlade Srbije je jasan. Crnogorsko priznanje Kosova, neposredno posle očekivane odluke GS UN da pitanje priznanja bude podneseno Međunarodnom sudu, relativizuje ovaj samoproglašeni uspeh, razotkriva poraz politike prema Kosovu i nebrigu prema srpskom narodu koji živi izvan granica Republike Srbije.“ I u tom nedostatku brige prema sudbini srpskog naroda ne samo u Crnoj Gori jeste suština problema aktuelne srpske nacionalne i državne politike. U nedostatku jasno artikulisane političke volje da se državna politika zasniva na jasno profilisanom odnosu prema društvenom i socijalnom položaju i zaštiti ljudskih prava Srba u Crnoj Gori i stvaranju uslova da oni budu stvarni činilac u političkom životu crnogorske države. Ako to neće raditi država Srbija, vodeći doslednu politiku, onda će se i dalje otvarati prostor za već započetu političku degradaciju, poništavanje i preoblikovanje srpskog nacionalnog identiteta i razbijanje srpskog nacionalnog i političkog korpusa u Crnoj Gori. To je proces koji se može okončati kao i na Kosovu i Hrvatskoj, potpunim razaranjem srpskih nacionalnih institucija i svođenjem Srba na neznatnu, ali ipak podnošljivu nacionalnu manjinu. Ne radi se ovde o velikosrpskim težnjama, o čemu često govore funkcioneri vladajućih stranaka u Crnoj Gori, već o nastojanjima države Srbije da vodi stalnu brigu o zaštiti prava srpskog naroda u crnogorskoj državi. Vlada Srbije mora uvažavati novu političku realnost da Srbi u Crnoj Gori žive u nezavisnoj državi, ali to ne znači da srpska država može pristati da u tako značajnim istorijskim trenucima, kao što je priznavanje tzv. nezavisnosti Kosova, svoju nemoć i nedostatak političke volje da štiti interese srpskog naroda nevešto prikriva iza priče o nemešanju u unutrašnje stvari crnogorske države. Konačno je došlo vreme da Srbija izađe iz samonametnute defanzivne pozicije i počne da radi ono što rade sve ozbiljne države, vodi brigu o svojim nacionalnim i državnim interesima, poštujući pre svega osnovne demokratske principe i civilizacijske vrednosti. Odnos srpske vlade prema Srbima u Crnoj Gori je samo jedan od političkih izazova, i na njega se ne može i ne sme odgovoriti tako što ćemo reći da Srbija sa tim ne sme da ima nikakve veze.
29. oktobar 2008. godine |
Od istog autora
- Novopazarski "proporcionalni odgovor" i islamski ekstremizam u Srbiji
- Umesto Vučićevih beskonačnih ispraznih spinova - prekinuti pregovore sa Prištinom
- Ima li granica našem samoponiženju i zatiranju dostojanstva
- Sloboda govora, nezavisni mediji i „autoironija“ Dinka Gruhonjića
- Predstava „Knjiga o Milutinu“ – katarza i izlazak iz mraka autošovinizma
- I posle Latinke Latinka ili o "samoviktimizaciji i žrtvenom narativu srpskog naroda"
- Post-izborna kriza, legitimitet i "krvavo zarađeni" mandati
- Rečeno je da jedan narod pre nego propadne otupi - da li je to naša sve izglednija sudbina?
- Prihvatanje mandata sa pokradenih izbora značilo bi izdaju građana i priznanje legitimiteta čitavog izbornog procesa
- Razbijanje rasprostranjenog osećaja straha koji širi Vučićev režim osnovni je preduslov za izgradnju održivog demokratskog društva
- Predstojeći parlamentarni izbori između krupnih reči i niskih motiva
- Konačni krah kosovske politike Aleksandra Vučića
- Protesti građana Srbije protiv nasilja i mrvice sa biračkog stola naprednjaka
- Demokratije nema bez političke odgovornosti
- Protesti građana i njihova politička artikulacija
Ostali članci u rubrici
- U Crnoj Gori, za sada, ništa novo
- Da, srpske su - i pomirite se s tim!
- Predsednički izbori i Crna Gora na novoj prekretnici
- Tarifa za čast ili kad se od profesora srpskog traži polaganje „crnogorskog jezika“ kao uslov za sticanje CG državljanstva
- Čemu Srbi mogu da se nadaju kada Montenegrini čak i Dritana smatraju "velikosrbinom" i "četnikom"?
- Vlada Zdravka Krivokapića uništavala svest Crnogoraca o njihovom identitetu, čak negirajući da on postoji
- "Napredni u nazadovanju" - Prilog razumevanju srpsko-crnogorskog spora
- Crna Gora u hrvatskim očima - nekad i sad
- Mitropolit Amfilohije kao svedok Božije ljubavi u besudnoj zemlji
- Sve je dobro kad se dobro svrši ili kako je Crna Gora ponovo našla sebe
Anketa
Republika Srpska: Stanje i perspektive
