Naš prijatelj Fredoslav – skica za portret jednog netipičnog Amerikanca

Predstave običnog srpskog građanina o isto tako običnom stanovniku Sjedinjenih Američkih Država zasnovane su delom na zapažanjima, delom na predrasudama. Srbin misli da je Amerikanac zainteresovan pre svega (a i isključivo) za sticanje materijalnog bogatstva, da mu sva energija odlazi na to da stekne što bolji položaj u društvu u kome se svako vrednuje po količini novca koji poseduje, raskošnim kućama sa vrtovima i bazenima, jahtama, skupim automobilima koje menja svake godine...i koji je u neprekidnoj trci da što više uveća svoje bogatstvo. Onda je potpuno razumljivo što mu ne preostaje vremena, a ni snage da razmišlja o tome šta se dešava u drugim delovima sveta, već se oslanja na izjave političara, kojima je važno isključivo ono što se podudara sa njihovim interesima, ili tekstove novinara, koji takođe u mnogo slučajeva zastupaju svoje, “nezavisno” mišljenje. I jedni i drugi javnosti nameću onu i onakvu sliku koja je političarima u izvesnom trenutku potrebna - dobru ili lošu o nekoj zemlji, čitavom narodu ili pojedincu.

Prema mišljenju običnog Srbina, taj tipični Amerikanac, koji, inače, uglavnom i nema pojma gde se Srbija nalazi, niti smatra da je to nekakav nedostatak, teško da će posumnjati u istinitost onoga što čuje od svojih političara i novinara. Neće mu pasti na pamet da se zapita koliko su im izjave i napisi iskreni i verodostojni, jer, da ponovimo, od mukotrpne borbe za opstanak i napredovanje on za to i nema vremena.

Ipak, ovakva slika Srbina o običnom Amerikancu nije sasvim tačna. I u Sjedinjenim Američkim Državama postoje ljudi koji nastoje da misle svojom glavom, i koji ne dozvoljavaju svojim političarima i novinarima da im “prodaju rog za sveću”. Nisu to pripadnici nikakvih lobija ili kokusa koji uz novčanu nagradu zastupaju ovu ili onu naciju, ideju, projekat, već ih na to podstiče sopstveno osećanje nepravde koja se nekome nanosi, u ovom slučaju - srpskom narodu.

Takav je i jedan od ne tako mnogobrojnih prijatelja Srbije u SAD Fred ili Fredoslav, koga, inače, nikad ne bih upoznao da nije bilo zločinačkog bombardovanja Srbije koje su organizovale SAD i NATO 1999. godine, a i da nije bilo interneta koji nas je povezao.

Fredoslav i ja počeli smo da se dopisujemo elektronskom poštom u poslednjim danima marta ili prvim danima aprila 1999. godine, pošto je “Glas javnosti” objavio njegovo pismo:

“Draga gospodo, kada je zločinačko bombardovanje Jugoslavije počelo, čvrsto sam stajao uz svoju naciju i uz svoju zemlju, Sjedinjene Američke Države, zbog patriotizma koji osećam prema svojoj zemlji, kao i vi prema svojoj. Međutim, uvideo sam da je ovo potpuno glup rat. Naš idiotski predsednik Bil Klinton, običan lažljivac i preljubnik, koji je uništio sopstvenu porodicu i obrukao sve Amerikance pred celim svetom, nije i ne može da bude u poziciji da kritikuje i drži moralne pridike bilo kome na ovom svetu. Osećam se posramljeno i stidim se što sam Amerikanac i što je moja zemlja uzela učešće u tom groznom ratu. Ja sam republikanac, i to pravi, koji živi u Kaliforniji. Kada bi moja partija bila na vlasti, ovako nešto se ne bi ni moglo dogoditi.

Nalazite se u ratu, i Amerikom se šire mnoge i istine i laži, ali prava istina je jedna i jedina: da Srbi nisu zli i da Albanci koji žive na Kosovu nisu nimalo nevini kakvim ih prikazuju.

Uostalom, istina će izići na videlo, nažalost, tek posle rata. Ako se pokaže da je Klinton kriv za svu ovu nesreću, moraće da ode iz Bele kuće i da mu se sudi za ratne zločine.

Molim vas, shvatite da niko nije od američkog naroda tražio dozvolu za bombardovanje. Većina nas misli da je Klinton to učinio kako bi popravio svoj narušeni ugled. Uostalom, ipak je on preljubnik koji je uništio svoju porodicu i grozna sramota za sve poštene Amerikance. Puno pozdrava, Fred Hermon, Santa Ana, Južna Kalifornija”.

Fred(oslav) imao je 1999. najsavremeniji kablovski internet sistem. Na dan početka bombardovanja SR Jugoslavije potražio je spisak imena i adresa u Jugoslaviji. Izabrao je nekoliko imena i poslao im poruke. Napisao je da živi u Americi. Dvojica su ga poslala "dođavola" (što, im, kako kaže, nije zamerio), dok je treći odgovorio normalno. Fredoslav misli da sam to bio ja i dodaje da je od tada veoma uživao u našim internet dopisivanju.

“I pre bombardovanja", piše on, "nije mi se sviđala moja levičarska vlada, koju je predvodio idiot Klinton uz pomoć njegove glupe supruge Hilari i veoma ružne Medlin Olbrajt. I danas me obuzme jeza kada negde ugledam njenu fotografiju.

Moju pažnju privukla je zapravo zvanična politika vlade. Iz meni nejasnih razloga, Amerikancima je, najmanje šest meseci pre bombardovanja ispirala mozak pričama o divljacima Srbima, čime je, razume se, trebalo da se opravda demonizacija Jugoslavije.

Ništa mi od onoga što sam slušao nije izgledalo logično. Stoga sam, koristeći se svojim internetom, želeo da lično komuniciram sa Srbima, da utvrdim da li su zaista čudovišta. Brzo sam shvatio da su normalni ljudi i da je moja vlada lagala i mene i sve ostale Amerikance. Crveneo sam od sramote. Smatrao sam taj rat izmišljenim ratom, što je i bio. Ni jedan jedini Srbin nije napao Ameriku. Zašto smo ih onda bombardovali? Veoma sam se neprijatno osećao gledajući kako moja vlada sa velikim zadovoljstvom sa visine od preko 5.000 metara baca bombe na ljude koji nas ničim nisu povredili. Ponašali smo se kao kukavice. Poneću tu sramotu u grob kad ostarim i umrem”.

Fred (koga sam ubrzo po početku našeg dopisivanja prekrstio u Fredoslav, a skratio svoje ime i za njega postao Voj) rođen je 1. aprila 1946, u Južnoj Kaliforniji, na ranču svoga dede, koji je na 9 kvadratnih kilometara imao plantaže sa više hiljada stabala pomorandži i avokada. Bilo je to, kako se on seća, gotovo idilično mesto za odrastanje jednog dečaka. Svuda oko njega prostirala se lepa priroda, a u njoj trčali jeleni, srne i druge divlje životinje... Pre više miliona godina, tu se nalazilo plitko tropsko more, a danas je to zemlja prepuna fosila.

“Kad sam bio dečak", piše Fred, “moja spavaća soba ličila je na muzej. Svaka polica i svaki sto bili su prepuni fosila koje sam našao. Imao sam mnogo knjiga iz paleontologije, arheologije, geologije, koje su me veoma interesovale. Danas mi je 67 godina. Za pet minuta sešću u auto i odvešću se u pustinju Mohave da iskopavam indijanske brojanice pravljene u Italiji od kraja 18. do sredine 19. veka. Ono što sam zavoleo da radim kao dečak, ostalo je sve do danas.

Toliko sićušnih organizama postoji. Nalazim da su i najsitnija bića očaravajuća. I nikad mi (u pustinji) nije dosadno. U pustinji Mohave može se shvatiti kako opstaje život. Tokom leta u njoj vladaju veoma visoke temperature i skoro nijedno biće ne može da opstane na površini zemlje. Zato sve životinje kopaju tunele i tokom leta bar po danu žive pod zemljom, gde je hladnije”.

Fred je imao sreću da kao desetodišnjak sa majkom, ocem i sestrom dosta putuje po svetu. U pedesetim godinama prošlog veka upoznali su delove Azije, Evrope, Meksika. Za vreme druge posete Evropi, u Nemačkoj su kupili opel kadet i šest meseci obilazili Nemačku, Italiju, Francusku, Austriju, Švajcarsku, Belgiju. Pošto su imali sopstveni automobil, nisu išli uobičajenim turističkim putevima, te su boravili i tamo gde obični turisti ne zalaze.Desetogodišnji Fred video je prizore kojih se uvek seća.

“Ova putovanja bila su veliko iskustvo za mene”, piše on. “Za razliku od mnogih Amerikanaca, ja sam proputovao svet. Otad su nastale velike promene. Mislim da je to objašnjenje što sam bio toliko uznemiren Klintonovim izmišljenim ratom protiv Jugoslavije 1999. goodine. Mi, građani Amerike, nikad nećemo saznati pravi razlog za bombardovanje. Slušali smo samo laži. To je sigurno”.

Fredoslav, kao vatreni republikanac, za bombardovanje SRJ uvek krivi demokrate i tvrdi da do toga zločina nikada ne bi došlo da je predsednik bio iz Republikanske stranke. Ja ne mislim tako, ali ne želim da ga sekiram, te se uzdržavam da o tome počinjem raspravu sa njim

Fredov otac nasledio je ranč sa više hiljada stabala pomorandži i avokada. “Nažalost”, kaže Fred, ”moj otac je bio nezreo. Trošio je novac glupo i nemilice. Kupovao je jahte, svaku veću od prethodne. Uvek je morao da poseduje najnovije automobile, uglavnom marke kadilak. Umro je 1974, u 62. godini, ostavivši majku bez dinara, te smo je sestra i ja izdržavali sve do njene smrti, 1994. godine. Posmatrajući svoga oca, shvatio sam koliko je besmisleno kupovati stvari da bi se drugi divili onome što imaš. Ne želim da završim kao on.” .

Fred je radio kao zastupnik jedne firme iz Južne Afrike, kao poslovođa u fabrikama za proizvodnju plastičnih materijala u Koloradu i Kaliforniji, a bavio se i dizajniranjem restorana i muzeja. U vreme bombardovanja SRJ, bio je stanovnik Santa Ane, kasnije se preselio u mali grad Tronu, na obodu pustinje u kojoj je našao široko polje za svoje aktivnosti amatera arheologa. Kad god mu vreme dozvoli, on u pustinji Mohave iskopava artefakte koje zatim poklanja gradskom muzeju. Posle razvoda živi sam, veliki je prijatelj životinja, ptica... a ima i četiri mačke od kojih su tri starije od 20 godina.

Fredoslava sam “navukao” na Boru Dugića i orkestar Bobana Markovića, čije sam mu kasete slao. Pisao mi je kako voli da naročito glasno pušta snimke iz Guče i zbunjuje susede zvucima koje dotle nisu čuli. Od mene je dobio i kuvar na engleskom jeziku, te se posebno “primio” na sarmu, a poslao sam mu i roman “Na Drini ćuprija” kako bi bolje shvatio šta se dešava u bivšoj Jugoslaviji. Nagovorio sam ga da nabavi “žutu osu”, ali je to piće za njega bilo suviše jako, te se zadržao na svom omiljenom piću - pivu. Od njega sam dobio više knjiga o kraju u kome živi, a moja supruga veoma lepe indijanske rukotvorine: ogrlicu i narukvicu. Negde je naučio i srpsku reč zdravo, kojom počinje svoju poruku ( “Zdravo, Voj”), a završava sa “Vidimo se, maj frend”. (Baš tako: Vidimo se.)

Fredoslav mi često pošalje i neku vest ili reportažu koje je našao u novinama ili na televiziji, i za koje misli da me mogu zanimati. A njegovo reagovanje je zaista munjevito. Tako mi se javio već rano ujutru 17. marta da me pita je li tačno da je pobedio Vučić i da li je to dobro ili loše za Srbiju. Ja sam mu odgovorio, a ubrzo zatim stigao mi je od njega članak o Vučiću na engleskom jeziku, objavljen trećeg marta u nekom listu.

Uveren sam da Fredoslav i ja ovu petnaestogodišnju prepisku elektronskom poštom nećemo prekidati sve dok nas računari služe, a bio bih veoma zadovoljan da ga jednoga dana sačekam na Aerodromu "Nikola Tesla" i pokažem mu koliko su Srbi prijatan, civilizovan i gostoljubiv narod, koji zna da ceni svoje prijatelje.