Србија између неутралности и атлантских интеграција

(Политика, 13.12.2010)

Ниједна политичка тема у српској јавности не изазива толико спорења међу партијама и толико јединство међу грађанима као што је то однос Србије према НАТО-у и евентуално учлањење у овај савез. Иако из власти упорно понављају да Нато није тема којом би тренутно требало да се бавимо, не прође ни месец дана а да не искрсне неки повод за дискусију о (не)пожељности учлањења у овај војни савез. Најновији повод су Декларација усвојена на недавно одржаном самиту НАТО-а у Лисабону, у којој се, између осталог, Србија подржава због „изражене опредељености владе за евроатлантске интеграције и јачање сарадње између НАТО-а и Србије”, и расправа у Скупштини Србије о укидању војног рока.

Председник Србије Борис Тадић више пута је нагласио да о овоме питању ипак морају своју реч да дају грађани.

За сада, како истраживања показују, нема дилеме како би се грађани Србије изјаснили. Већина њих, чак око 70 одсто, противи се уласку у ову алијансу.

Један од главних аргумената заговорника приступања Србије алијанси јесте да Београд не може остати „црна рупа” Европе и усамљено острво окружено чланицама НАТО-а. Сам министар одбране Драган Шутановац је недавно у једном разговору, на питање да ли је природно да Србија уђе у НАТО, рекао да мисли да је „неприродно да се Србија изолује у било ком смислу – безбедносном, политичком или економском”. Он сматра и да, када је реч о референдуму за улазак у НАТО, о „стратешки важним питањима не можемо да одлучујемо у атмосфери опште хајке испуњене емоцијама јер да је „Вук Караџић ишао на референдум о правопису, ми данас не бисмо имали модерно писмо”.

Иако из власти упорно понављају да НАТО није тема којом би тренутно требало да се бавимо, не прође ни месец дана а да не искрсне неки повод за дискусију о (не)пожељности учлањења у овај војни савез.

Председник Атлантског савета Србије Владан Живуловић слаже се с министром Шутановцем. Он истиче да и поред добрих односа са земљама у региону, Србија не може да остане неутрална.

„Одавно су подељене карте ко је неутралан, а ко није. За неутралност је потребно и међународно признање и економски положај који то омогућава, а ми немамо економске снаге за то и зато је прича о неутралности фарса”, сматра Живуловић.

Србији, пак, од неких експерата из света стижу упозорења да би требало да добро размисли пре коначне одлуке. На недавно одржаном округлом столу посвећеном будућности НАТО-а и позицији коју Србија треба да заузме, Џулијан Харстон, бивши шеф Канцеларије УН у Србији, показујући разумевање за „заоставштину” бомбардовања НАТО-а 1999. године и чињеницу да Србија никада није била члан ниједне војне алијансе, позвао је Београд да извуче максимум из програма Партнерство за мир и сачека да види како ће се НАТО даље развијати. Слично размишља и Стивен Мејер, бивши шеф ЦИА за Балкан, који каже да лично не разуме шта би Србија добила уласком у НАТО. Према његовој оцени, НАТО је организација у мировању која постоји само зато што САД тако желе, а ЕУ је заједница која је очигледно финансијски обогаљена, која не зна шта жели, ни колика хоће да буде. „Те су организације пре десет година биле важне за развој региона, али данас није тако. Србија треба добро да размисли у каквом савезу жели да буде с таквим организацијама. Али, нажалост, сви ваши политичари се приклањају Западу, што Вашингтон и Брисел нашироко користе”, закључује Мејер.

Председник Атлантског савета Србије Владан Живуловић слаже се с министром Шутановцем. Он истиче да и поред добрих односа са земљама у региону, Србија не може да остане неутрална.

Заменик председника Управног одбора Центра за цивилно-војне односе Милорад Тимотић каже да у аргументу да смо окружени чланицама и кандидатима за НАТО има доста рационалности, али аргумент „ако су сви други морамо и ми” нема апсолутну важност.

„Учлањење у НАТО није за Србију питање бити ил’ не бити.

На страну чињеница да овај народ сада има знатно ургентнијих и тежих питања која треба решавати. Улазак у НАТО не мора неминовно бити једина алтернатива нашем војнополитичком опредељењу. Безбедност земље може се остварити било учлањењем у неки шири војни савез или склапањем одбрамбених уговора са појединим страним земљама”, сматра Тимотић уз опаску да је и чињеница да никада у модерној историји Европе ниједан војни савез није окупљао толико европских и прекоатлантских држава као што је то случај с НАТО-ом што даје одређену тежину чланству у овој организацији.

Критичари и заговорници НАТО пута Србије ломе копља и око могуће реакције Русије уколико би се Србија приклонила алијанси и колико је за учлањење Србије у ЕУ битно савезништво с НАТО-ом. Према Живуловићевим речима, из аргумената које наводе противници НАТО-а види се да су они „јасно повезани с Русијом”.

Критичари и заговорници НАТО пута Србије ломе копља и око могуће реакције Русије уколико би се Србија приклонила алијанси и колико је за учлањење Србије у ЕУ битно савезништво с НАТО.

„Они сматрају да ће Русија бити увређена и да неће више пружати помоћ Србији у праведној борби да очува територију Косова. Ту постоји огроман недостатак анализе руског положаја. Као прво, они су у време нестанка СССР-а изгубили много већу територију него што смо ми изгубили и нису се томе супротстављали већ су одредили једну потпуно другачију стратегију. Руси имају много више својих стратешких и геополитичких проблема. НАТО им је сада на самој граници”, објашњава Живуловић.

Тимотић, међутим, сматра да би, уз негативно расположење јавног мњења, управо однос с Русијом могао бити једна од главних препрека за учлањење Србије у НАТО:

„Ако у српској спољнополитичкој оријентацији постоји ма какав заједнички именитељ током последња два века, то је пријатељство и сарадња с Русијом и руска помоћ у критичним тренуцима стварања српске државе. Србија је увек била захвална Русији за помоћ, никад се није сврстала ни у какав савез с њеним противницима, па би учлањење у НАТО, ако је Русија против тога, било први пут да се Србија укључује у неку војнополитичку организацију чији став према Русији није увек пријатељски”, закључује Тимотић.