Можда је Николић мислио и на то да би, рецимо, предузећа из БиХ могла много више да сарађују са предузећима из Србије, користећи се Споразумом Србије и Русије о слободној трговини, али, ипак, о томе нико ништа није рекао.

Укратко, директан избор члана Председништва БиХ из Српске, уз брисање префикса „српски“, остаје неупитан, јер су српски политичари о томе заузели снажан и јединствен став, који ни бриселски званичници, ни водећи бошњачки и хрватски политичари не могу разложно одбацити. 

Резултат те целе смутне операције данас је трагикомичан: Влада ФБиХ подељена је на две половине које више и не заседају заједно, Уставни суд ФБиХ уопште не заседа, а ОХР и америчка амбасада више не желе да арбитрирају.

Навикли "да нас мање воле" и да нам "не желе бити непријатељи", званичници не само ентитета под протекторатом (Српске), него и суверене државе (Србије) нису поводом изјава Кенина и Кирбија ни затражили службено објашњење од амбасада САД у Сарајеву и Београду.

Да ли се ипак ради само о инату? Нема ниједног великог догађаја у историји БиХ који су сва три народа доживели на једнак начин, било као датум заједничког тријумфа и поноса, било заједничке патње и страдања, него их је баш сваки раздвајао на победнике и поражене. 

Више информација из тог тужилаштва стигло је недавно о злочинима почињеним у логорима “Силос” у Тарчину, ОШ “9. Мај”, “Крупа”, “Игман” и “Храсница”, у којима су злостављани и убијани заточени Срби у периоду од маја 1992. до 27. јануара 1996. године.

Ако се на пољу ангажовања у правцу самосталности РС може говорити о томе да је ријеч о дугорочном циљу, недокучиво је због чега већ сада са обје стране политичке медаље не стигну сигнали да функционери НАТО-а немају због чега да долазе у српску половину БиХ.

Могуће да се у првом кораку иде само на његово слабљење у циљу обезбеђивања политичких уступака на нивоу БиХ, евентуалног пристанка на чланство у НАТО и сл.

Са дугорочнијим политичким прогнозама проблем није у томе колико имају везе са нашом данашњом реалношћу, него баш у томе што настају на основу екстраполације актуелних процеса и не рачунају на велика изненађења за која никад не знамо унапред.

Страх режима од бунта није страх од НВО сектора и „спољног непријатеља“, већ од властитог народа. „Прољеће“ којег се боје, није „обојено“ прољеће, већ „побуна гладних“. Покушај да се незадовољство осиромашеног народа етикетира као „дјеловање страног фактора“ не само да је бестидно, већ је акт очајника.