Производња авети

У последње вријеме свједоци смо нове етапе „произвођења чуда“ из актуелне редитељске кухиње у РС. Прво нас је потпредсједник РС-а из реда хрватског народа упозорио, у свом добро познатом апокалиптичном стилском претјеривању, како нам слиједи „самртно прољеће“ предсједника Републике, без којег ова (замислите само) „нема свој садржај“? Након тога је усљедила читава серија сличних прогноза из „провјерених извора“, који најављују неку врсту ДОС-овског сценарија у РС-у, а коју је потврдио и сам предсједник, тврдећи у интервјуу за Вечерње новости да има поуздане информације како пристиже новац (10 милиона) за „неко прољеће“ у РС-у.

Социјални бунт или национална издаја

Прво што можемо рећи на ове сценарије катастрофе је да ако један невладин сектор, без обзира на то какву подршку имао споља, може да обори режим који влада над готово свим економским, безбједносним, медијским и другим ресурсима РС-а, онда је јасно да с тим режимом нешто дебело није у реду и да се он претворио у кулу од карата која и треба да падне. Искуства са претходним „обојеним револуцијама“ врло су поучна: то нису била обарања режима који имају плебисцитарну подршку народа, већ рушења изнутра већ трулих система власти (премда су они у појединим случајевима, као што је Либија, споља изгледали сасвим солидни). Провидна идеја да се рушење режима поистовјети са рушењем РС-а јефтин је покушај – у питању су потпуно различите ствари.

Друго: с обзиром на то да ми немамо моћи Нострадамуса којима би разоткрили сличне теорије завјере мрачних непријатеља из још мрачније међународне заједнице, нама се овакве инсинуације чине само као још једно у низу фрапантних свједочанстава неспособности актуелне власти да се спусти у реалност и ухвати у коштац са стварним проблемима. Умјесто што се бави ловом на вјештице власт би требало да се запита како је могуће да је, на примјер, СНСД начелник у Градишци оставио 43 милиона КМ дуга (двогодишњи буџет); како је могуће да је задуженост РС готово удуплана у периоду 2006-2013. (рапидно се пење ка вртоглавих 5 милијарди), као и незапосленост (43,7%), дефицит (45%) итд.; како је могуће да за период од два мандата нису успјели упристојити нити један од стратешких сектора – попут ПИО, Жељезница, Поште Српске, Шума Српске итд. који су сви одреда постали рупе без дна. Умјесто да се бави са реалношћу режим се поново окреће „произвођењу фатаморгана“ - симулакрума попут референдума и структуралног дијалога (сјећа ли се још ко вашара подигнутог око тог питања, баронице Кети Ештон, итд.), безбројних сукоба-па-помирења са Лагумџијом („Злајом“), па све до апсурдних пројеката попут аеродрома у Требињу. Симулакруми су једна од ријетких производних грана у РС која не посустаје под налетима за-све-криве-свјетске-економске-кризе. 

Заправо, ако у параноји о „предстојећем Прољећу“ можемо уопште тражити некакав смисао, онда је то управо у делегитимисању потенцијалног, а чини се све вјероватнијег, бунта осиромашених грађана. Недавни протести синдиката мора да из перспективе Владе дјелују злокобно. Кукавички покушај премијера да супротстави синдикате другим дијеловима радника, и чак законски ограничи право на штрајк (!), показује до које је мјере Влада изгубила компас. Страх режима од бунта није страх од НВО сектора и „спољног непријатеља“, већ од властитог народа. „Прољеће“ којег се боје, није „обојено“ прољеће, већ „побуна гладних“. Покушај да се незадовољство осиромашеног народа етикетира као „дјеловање страног фактора“ не само да је бестидно, већ је акт очајника, неспособних да се ухвате у коштац са узроцима проблема, па гасе пожар.

„Ко се мача хвата, од мача ...“

Осим тога тиме се игнорише чињеница да је дио садашње РС власти својевремено, једним класичним актом велеиздаје, извршио пуч под патронатом међународне заједнице, без предумишљаја забивши нож у леђа тадашњем предсједнику РС-а Николи Поплашену. Треба се присјетити кога су на власт довели тенкови (и хеликоптер) СФОР-а.  

Једна популарна парадигма гласи да је СНСД, након што је освојио власт 2006. зауставио осипање надлежности РС-а. И то је у историјском смислу без сумње тачно: положај РС-а је учвршћен и у политичком смислу РС заиста није била јача од рата па наовамо. Снажно се поставивши према Сарајеву и високом представнику, актуелна власт је заиста ставила тачку на процес одузимања ингеренција РС-у. Међутим, оно што се заборавља је историјска прекретница која је довела до енормне употребе бонских овлаштења и омогућила Педија Ешдауна и ерозију РС. Управо је рушење Николе Поплашена, легитимно изабраног предсједника РС-а, од стране Вестендорпа, у којем су одлучујућу улогу одиграли домаћи актери, био увод у девастацију дејтонске позиције РС. Обраћајући се Скупштини РС предсједник Поплашен је још тада упозорио на такав развој будућих догађаја. Тај моментум је кључни преседан који је произвео ситуацију „хајке на људе“ гдје је неколико стотина истакнутих чланова једне политичке странке било изложено прогону, а странка готово уништена у смислу инфраструктуре (нпр. годинама јој је био блокиран рачун). Приписивати себи каснију заслугу за заустављање тог процеса, заиста значи крајњи политички цинизам, од кога може бити циничније једино у „прољећу радничког незадовољства“ видјети такву пријетњу према себи.

С друге стране, инсинуирати опозицији у РС некакву ДОС-овску улогу крајње је политички некоректно: управо је државотворна политика главне опозиционе странке у кризи око исхитреног захтјева за референдумом омогућила СНСД-у да се извуче у мирну луку „структуралног дијалога“. Можемо само замислити шта би се десило да су улоге биле обрнуте. Пријетња коју је предсједник РС упутио СДС-у недвосмислено показује шта би се десило и до које границе је Режим спреман да иде да би остао на власти. Предсједник је, наиме, повезао даље функционисање Платформе о усаглашеном дјеловању СНСД и СДС у заједничким органима БиХ, са опозиционим дјеловањем у РС, запрјетивши да не може сарађивати на нивоу БиХ а истовремено толерисати критику унутар РС-а. Спремност да се такав један политички успјешан модел као што је Платформа угрози због унутрашњег РС питања, рјечито говори о социјалдарвинистичкој борби за опстанак појединих актера.

Уосталом, индикативно је да је прво упозорење на могуће опасности које могу произаћи из пројекта реконструкције Федерације, нарочито по статус Источног Сарајева, дошло од стране опозиције. То само показује да власт не треба да се боји „ издајника и домаћих плаћеника“, јер ће несумњиво и сада, у случају какве диверзије споља имати подршку државотворних политичких снага, и на крају крајева и самог народа који је у последњих 20 година доказао какве је жртве спреман поднијети за своју самобитност. Заправо је невјероватна дрскост инсиснуирати да би тај народ подржао ванинституционално рушење Владе од актера са стране. У том смислу Влада може мирно да спава: нити народ нити опозиција у РС нису спремни да угрозе тешко достигнути институционални и демократски капацитет Републике. Једна од ствари у којој сви можемо да се сложимо са предсједником је његова порука: „ако сматрате да нисмо адекватно рјешење изађите на изборе и пробајте нас побиједити“. Али режим је у праву што осјети да то више не значи и миран сан: судар са реалношћу долази 2014. и, судећи према локалним изборима, биће отрежњујући. Симулакруми, производња фикција, једно потпуно одвајање од стварности живота којим живи народ у Републици, морају прије или касније доћи на наплату. А крајње је и вријеме да се са тим методолошким наслијеђем „црвене“ прошлости једном раскрсти.