недеља, 22. децембар 2024.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Дебате > Судбина дејтонске БиХ и Република Српска > 22 године после Дејтона, РС је држава, а БиХ колико-толико
Судбина дејтонске БиХ и Република Српска

22 године после Дејтона, РС је држава, а БиХ колико-толико

PDF Штампа Ел. пошта
Милорад Додик   
среда, 22. новембар 2017.

Република Српска је држава која постоји од 9. јануара 1992. године.

 Својом државношћу, која се у складу са међународним правом састоји од територије, ефективне власти и народа, учествовала је у мировним преговорима током грађанског рата у БиХ од 1992. до 1995. године. Своју државну самосталност Република Српска је унијела у завршне мировне преговоре у Дејтону од 1. до 21. новембра 1995. године.

Дејтонска БиХ

У својој књизи „Завршити рат“ Ричард Холбрук, амерички дипломата задужен за мировне преговоре између зараћених страна на простору предратне БиХ, наводи како је убјеђивао Алију Изетбеговића прије дејтонских преговора да прихвати име Република Српска: „Не вјерујемо да име Република Српска значи много, све док добијате све друго - међународно признање, дефинисане границе, прихватање вашег легалног статуса. Ништа од овога раније нисте имали.“ Ово је у више наврата потврдио и Миро Лазовић, учесник преговора у Дејтону и члан Предсједништва „Републике БиХ“ наводећи: „Ја и господин Иво Комшић, који смо били чланови Предсједништва БиХ, никада ни у Предсједништву ни у Парламенту БиХ, који сам ја водио, нисмо прихватали нити смо разматрали опцију постојања ентитета са именом Република Српска. Тај неспоразум ријешио је Ричард Холбрук говорећи да је то завршена ствар, да постоје два ентитета и да само можемо правити концепт Устава БиХ извлачећи из два ентитета, онај садржај који ће омогућити да се сачува држава, да КОЛИКО-ТОЛИКО буде функционална и стабилна“. А ентитети су пренијели на ниво БиХ само ограничени дио својих надлежности. Лажно и безобразно бошњачке политичке и друге структуре у Сарајеву покушавају представити да је „држава БиХ“ нешто пренијела односно дала ентитетима.

Устав БиХ одређује да ће од Дејтона службено име бити „Босна и Херцеговина“. Да би нешто било држава, у њеном уставном називу мора бити одређење државног уређења - савезна република (Њемачка), република (Србија), (Руска) федерација, (Швајцарска) конфедерација, краљевина (Норвешка), кнежевина (Монако), сједињене државе (Америчке). Овако испада да је „Босна и Херцеговина“ тек географски простор са међународно признатим границама. Умјесто „Босна и Херцеговина“ могло се уписати „КОЛИКО-ТОЛИКО“, како каже Миро Лазовић.

Надлежности БиХ и ентитета

Не постоји никакав унутрашњи правни континуитет између „Републике БиХ“ и дејтонске БиХ. По међународном дејтонском споразуму, преддејтонска БиХ „наставља своје правно постојање према међународном праву као држава, у оквиру међународно признатих граница, остаје чланица Уједињених нација“, али све то са „унутрашњом структуром измијењеном како је предвиђено Уставом БиХ“. А унутрашња структура су два ентитета, три конститутивна народа и онај ниво заједничких послова које су „Босни и Херцеговини“ пренијели ентитети доносећи Устав БиХ. Дејтонској „Босни и Херцеговини“ Устав БиХ не додјељује никакву територију, јер територија припада ентитетима - Републици Српској 49 одсто и ФБиХ 51 одсто. „Босна и Херцеговина“ није изборна јединица за било шта, јер су изборне јединице изворно право два ентитета. „Босна и Херцеговина“ није субјект промјена анекса Дејтонског споразума, већ то право припада искључиво ентитетима. Ентитети су државе у већем капацитету него „Босна и Херцеговина“. То потврђује и став Венецијанске комисије Савјета Европе, који одређује да се на будуће споразуме ентитета о промјени Устава БиХ и других анекса Дејтонског споразума, примјењује Бечка конвенција о праву међународних уговора. У члану 1. те конвенције јасно пише: „Ова се Конвенција примјењује на уговоре између држава.“ Након Дејтона „Босна и Херцеговина“ није више никакав субјект споразумијевања, нити може мијењати статус ентитета. Република Српска има право на успостављане специјалних веза са сусједним државама - Србијом, Хрватском, Црном Гором. Република Српска Савјету безбједности Уједињених нација редовно доставља своје извјештаје о стању и односима у „Босни и Херцеговини“ - до сада их је било 18.

„Босна и Херцеговина“ има само три органа које према Уставу БиХ у свом називу имају одредницу БиХ: Предсједништво, Уставни суд, Централна банка. У свом називу Парламентарна скупштина и Савјет министара, као ни његова два уставна министарства - спољних послова и спољне трговине, по Уставу БиХ немају одредницу „БиХ“. По Дејтонском споразуму и непромијењеном и важећем Уставу БиХ, Република Српска има предсједника, Народну скупштину, Владу, Уставни суд, Врховни суд и друге судове, Тужилаштво, војску, полицију, царину, све порезе као своје изворне приходе, обавјештајну и безбједносну службу и све друге државне функције које није пренијела на „Босну и Херцеговину“. Република Српска има територију у складу са преддејтонским „Женевским принципима“, што је потврђено Анексом 2. Дејтонског споразума који утврђује линију разграничења са ФБиХ. При томе Република Српска као државотворни ентитет заједно са ФБиХ твори „Босну и Херцеговину“.

Заједница држава

Шта је заправо „Босна и Херцеговина“ настала међународним уговором у Дејтону 21. новембра 1995. године. Могла би бити заједница држава - Републике Српске и ФБиХ. Све друго су неправна празна наклапања, макар била и свакодневна, која не могу промијенити правне чињенице. А правне чињенице су сљедеће:

- У дејтонске преговоре ушле су: Савезна Република Југославија коју је Споразумом од 29. августа 1995. године Република Српска овластила да у њено име потпише дијелове мировног плана који се односе на Републику Српску, са обавезом Републике Српске да строго и досљедно испуни постигнути споразум. (Општи оквирни споразум за мир у Босни и Херцеговини, Преамбула, став 5.)

- Преговорима у Дејтону претходило је потписивање „Договорених основних принципа“ у Женеви 8. септембра 1995. године, а потом и „Наставак договорених основних принципа“ потписан у Њујорку 26. септембра 1995. године. Потписници су били Република Српска и „Република БиХ“.

- Иво Комшић, ратни члан Предсједништва „Републике БиХ“, у интервјуу „Дневном авазу“ од 21. јануара 2011. године каже „да му је необично драго што је бивши министар вањских послова БиХ Мухамед Шаћирбеговић реагирао на његову изјаву да Република Српска није легализирана у Дејтону, већ у Женеви 8. септембра 1995. године и то управо Шаћирбеговићевим парафом. Шаћирбеговић је својом реакцијом потврдио да је тада био у Женеви и да је Ричард Холбрук тамо имао састанак с њим и да су ту још били изасланици из Републике Српске, Београда и Загреба. Потврдио је да је постојао документ који је послужио као основа за Дејтонски споразум. То што он тврди да ништа није парафирано, није тачно. Уосталом, ми смо у Дејтону добили тај папир који је он парафирао. Радило се о легализацији Републике Српске. Тамо се први пут помиње Република Српска, без наводника. Држава БиХ се не спомиње. Оно што је он потврдио, а што до сада нисам знао, јесте да је добио налог од Алије Изетбеговића да то уради.“

Према важећем и непромијењеном Уставу БиХ, ентитетима припадају све државне надлежности које Уставом нису изричито додијељене „Босни и Херцеговини“. За сваку нову надлежност коју не предвиђа дејтонски Устав БиХ, требало је да ентитети у складу са Бечком конвенцијом закључе споразум о промјени и допуни Устава БиХ и потом у складу са уставном процедуром усвоје амандмане у Парламентарној скупштини. Стварањем уставног основа било би могуће донијети законе о одбрани, правосуђу, ПДВ-у, као и установити нове институције на нивоу „Босне и Херцеговине“. Пошто то није урађено, према Дејтонском споразуму уставне надлежности Републике Српске су и даље: одбрана са војском Републике Српске, правосуђе, царина, гранична служба, полиција, финансије, порези и све друге надлежности које иначе припадају сувереним државама.

Уставом БиХ  ентитети су пренијели у надлежност Предсједништву БиХ спољну политику, спољнотрговинску политику, царинску политику, монетарну политику, финансирање установа и међународних обавеза БиХ. Међутим, све одлуке Предсједништва БиХ по наведеним надлежностима подлијежу крајњој потврди у ентитетима. По Уставу БиХ те одлуке Предсједништва БиХ нису дефинитивне ако им се успротиви члан Предсједништва који је прегласан од стране друга два члана Предсједништва БиХ. Конкретно то значи да прегласани члан Предсједништва БиХ може прогласити такву одлуку деструктивном по животни интерес ентитета у коме је изабран и у случају да је то српски члан Предсједништва БиХ упутити је Народној скупштини Републике Српске. То је већ било у пракси када је Небојша Радмановић као члан Предсједништва БиХ из СНСД-а у три наврата оспорио одлуке које су донијели бошњачки и хрватски члан Предсједништва БиХ. У сва три случаја Народна скупштина Републике Српске потврдила је такав став Радмановића и одлука Предсједништва БиХ није ступила на снагу, као да је није ни било. Дакле, посљедња ријеч припада Републици Српској и њена државност, као и државност ФБиХ, јачи су и важнији од „Босне и Херцеговине“.

„Босни и Херцеговини“ као надлежности припадају и политика и прописи за усељавање, избјеглице и азил, спровођење кривичних закона на међународном плану и између ентитета, укључујући ту односе са Интерполом. Примјетно је да се не даје надлежност „Босни и Херцеговини“ да доноси прописе, осим у три случаја. То показује зашто Парламентарна скупштина нема одредницу „БиХ“, па се и не може сматрати државним парламентом, као што се ни Савјет министара као помоћно тијело Предсједништва БиХ не може сматрати владом.

Дејтонски споразум са својих 12 анекса донио је трајни мир свима у БиХ, али и установио њено уставно уређење пажљиво балансирајући односе између три конститутивна народа и два државотворна ентитета. Опстанак БиХ је могућ само на тој основи, уз рјешавање хрватског питања.

(Аутор је председник РС, текст је објављен у "Гласу Српске", Бањалука)

 

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли ће, по вашем мишљењу, Рио Тинто отворити рудник литијума у долини Јадра?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер