Саветодавно мишљење Међународног суда правде о Палестини и његов могући утицај на окупацију БиХ од стране ОХР-а

Савјетодавно мишљење које је 19. јула ове године у предмету број 186 дао Међународни суд правде, на захтјев Генералне скупштине УН, није само значајно за даље односе Израела и Палестине него је значајно и за нас овдје у БиХ.

Из тог иначе опширног савјетодавног мишљења Међународног суда правде издвојићу само оне дијелове који су важни за нас, јер по аналогији свједоче да смо и ми у БиХ већ деценијама изложени нелегалној ОХР-овој окупацији и владању.

Повеља УН, као и Дејтонски споразум, забрањују ОХР-у да на било који начин влада Босном и Херцеговином

С тим у вези најприје треба рећи да Повеља УН, као и Дејтонски споразум, забрањују ОХР-у да на било који начин влада Босном и Херцеговином, јер је БиХ држава чланица УН којој припада право на сувереност. То право, које је сагласно Повељи УН изведено из права народа на самоопредјељење, забрањује не само Уједињеним нацијама (било ком органу те организације), већ и свакој другој држави и појединцу да се на било који начин мијешају у унутрашње ствари државе чланице УН, а камоли да неко од њих таквој држави намеће своју вољу као закон. Ове забране јасно су прописане у члановима 2. и 78. Повеље УН, а свака од тих забрана свој коријен има у праву народа на самоопредјељење, које је такође прописано чланом 2. Повеље УН, из којег је деривирано и право на сувереност државе.

То право на самоопредјељење народа наглашава и Међународни суд правде у ставу 95. свог савјетодавног мишљења од 19. јула ове године, али и додаје да је то право прописано не само Повељом УН него је и дио међународног обичајног права.

Међународни суд правде у ставу 231. свог мишљења даље каже да је право народа на самоопредјељење признато и од стране Генералне скупштине УН, Резолуцијом број 2625 (XXV) од 24. окотбра 1970. године, као основни принцип међународног права, након чега у ставу 232. Суд наглашава да је право свих народа на самоопредјељење (које у ствари значи право на сувереност) „један од есенцијалних принципа савременог међународног права“, те да је обавеза свих других (обавеза erga omnes) да поштују то право, односно принцип.

У ставу 237. Суд своје претходне закључке затим примјењује на конкретни случај, наводећи како „сматра да Израел, као окупациона сила, има обавезу да не спречава палестински народ у вршењу његовог права на самоопредјељење, укључујући право тог народа на независну и суверену државу, на цијелој окупираној палестинској територији“.

Управо цитиране ријечи Међународног суда правде могу се једнако примијенити и на БиХ, с тим да се умјесто ријечи „Израел као окупациона сила“, уметну ријечи „ОХР и државе које стоје иза њега као окупациона сила“. Када се то учини, онда би овај дио савјетодавног мишљења гласио да Суд: „сматра да ОХР и државе које стоје иза њега имају обавезу да не спречавају народе у БиХ у вршењу права на самоопредјељење, укључујући право тих народа на БиХ као независну и суверену државу, на цијелој територији БиХ“, с тим што би у нашем случају Међународни суд правде могао додати да ти његови закључци из предмета Израела и Палестине још више важе, с обзиром на то да је БиХ, за разлику од Палестине, држава чланица УН.

ОХР  нема право, нити државе које стоје иза њега, да нам намећу своје „законе“ о тзв. државној имовини, јер тиме ОХР крши наше право да вршимо суверенитет над својим природним ресурсима

Веома је важан и став 240. савјетодавног мишљења Међународног суда правде. Наиме, у том ставу Суд наглашава да је трећи елемент права народа на самоопредјељење „право да народ стално врши суверенитет над својим природним ресурсима“. Зашто је за нас од важности овај став Суда? Па једноставно зато што, кад се примијени на БиХ, он значи да нема право ОХР, нити државе које стоје иза њега, да нам намећу своје „законе“ о тзв. државној имовини, јер тиме ОХР крши наше право да вршимо суверенитет над својим природним ресурсима, у складу са Повељом УН и Дејтонским мировним споразумом (Анексом 2 о разграничењу између Републике Српске и Федерације БиХ те Анексом 4 – Уставом БиХ).

Став 241. овог мишљења је својеврсна круна, јер у њему Међународни суд правде сублимира право народа на самоопредјељење казујући да је то „право народа да слободно одређује свој политички статус и да слободно остварује свој економски, социјални и културни развој“. Примијењено на БиХ и све нас у њој то, уз напомену да је уз све наведено БиХ још и држава чланица УН, значи да искључиво БиХ путем својих надлежних државних и ентитетских институција и органа остварује право да одређује свој политички статус и да остварује свој економски, социјални и културни развој, што искључује право било ког трећег (Савјета безбједности УН, Генералне скупштине УН, ОХР-а и држава које стоје из њега) да нам они одређују, односно уређују политичке процесе и статус, као и наш економски, социјални и културни развој.

У ставу 243. савјетодавног мишљења од 19. јула ове године Међународни суд правде закључује да: „продужени карактер израелске противправне политике и праксе погоршава кршење права палестинског народа на самоопредјељење, а као посљедица израелске политике и праксе, која траје деценијама, палестински народ је лишен свог права на самоопредјељење кроз дуги период, а даље продужење такве политике и праксе поткопава вршење тог права и у будућности. Из тих разлога је Суд мишљења да се противправном израелском политиком и праксом крши обавеза Израела да поштује право палестинског народа на самоопредјељење“, што у битном Суд понавља и у ставовима 256. и 257. свог савјетодавног мишљења.

Све управо цитирано се у једнакој мјери може рећи и за БиХ, односно за кршење њеног права на сувереност од стране ОХР-а и држава које стоје иза противправног понашања ОХР-а у БиХ. Стога не треба имати дилему да би Међународни суд правде, када би му се Генерална скупштина УН обратила захтјевом за савјетодавно мишљење или када би Србија као уговорна страна Дејтонског споразума тужила државе које стоје иза противправравног понашања ОХР-а, морао поновити све претходно цитирано и рећи да: „Продужени карактер противправне политике и праксе ОХР-а и држава на које се ОХР ослања погоршава кршење права на суверенитет БиХ као државе чланице УН, као и права народа у БиХ на самоопредјељење, а као посљедица политике и праксе тих држава и ОХР-а, која траје деценијама, БиХ као држава чланица је лишена права на сувереност, а њени народи су лишени свог права на самоопредјељење кроз дуги период. Стога даље продужење такве политике и праксе поткопава вршење тог права и у будућности. Из тих разлога је Суд мишљења да се противправном политиком и праксом ОХР-а и држава које стоје иза њега крши обавеза ОХР-а и тих држава да поштују право БиХ на њену сувереност, као и право њених народа на самоопредјељење“.

(НСПМ)