Danas je Radovan Karadžić na sudu u Hagu. Dok se on i ostali pozivaju na odgovornost, bila bi vrhunska ironija ako bi se njihovi planovi za podelu BiH ostvarili samo zato što je međunarodna zajednica toliko zauzeta da je nije briga za to.

Demonizacija se sprovodi tako što se preko pravosudnog sistema BiH "objektivno" procesuiraju prvenstveno Srbi, što se medijski intenzivno difuzira dok se dosijei o zločinima drugih dviju strana uglavnom zadržavaju u ladicama. 

Posle 14 godina od završetka rata radikalno je izmenjen teritorijalni nacionalni razmeštaj i ukupna etnička struktura BiH. Sve tri nacije su homogenizovane i samo u Distriktu Brčko ne postoji apsolutna većina.

Čak i Evropska komisija traži od Srbije da potvrdi statut Vojvodine. Dok se od Srbije zahteva da prenese nadležnosti, od RS se zahteva da ih vrati. U jednom slučaju reč je o centralizaciji, u drugom o funkcionalnosti, a ista stvar je u pitanju.

Dok se u oba entiteta uveliko lome koplja zbog dileme da li ponuda EU i SAD donosi u naše krajeve “kozmetičke promjene” ili “estetsku hirurgiju”, za Tihića i Kupera stvarnost ne postoji. Oni se drže pravila – da je za ljubav potrebno dvoje.

Zaoštravanje situacije u BiH direktna je posledica priznavanja nezavisnosti Kosova od strane Zapada. I može se ispostaviti da će Vašington i Brisel podršku albanskim separatistima morati platiti svojim glavnim čedom – Bosnom i Hercegovinom.

Turska ima dugu tradiciju imperijalne diplomatije koja je posebno vezana za Balkan. A tu je na svome zalasku za sobom ostavila i brojne i vitalne teritorijalne koncentracije muslimanskih vjernika među Albancima, Makedoncima i Crnogorcima.

Pojedine manifestacije, od euforije na fudbalskim stadionima do harmonije na pseudonaučnim skupovima, nose nedvosmislenu poruku – stvarni kontinuitet bošnjačke „državotvorne misli“ ne treba tražiti u ovdašnjim kasabama, već hiljadama kilometara dalje, u Stambolu na Bosforu.

U Federaciji BiH se protive popisu, jer su protiv toga da se stanovništvo izjašnjava po nacionalnoj i verskoj pripadnosti. Svoje protivljenje pravdaju i time da se popisom, navodno, ne bi dobila realna slika o stanovništvu.

Čitav taj «butmirski proces» išao je za najvažnijim ciljem - da se srpska strana privoli da definitivno uđe u NATO. Za razliku od hrvatske i bošnjačke strane, gdje nema oklijevanja, jedino je još srpska strana pokazivala određene sumnje, uz izjave da treba pitati narod i organizirati referendum.