BiH – „prijatelj Sirije“ na putu ka NATO-u

Na konferenciji „Grupe prijatelja naroda Sirije“ održanoj 1. aprila u Istanbulu učestvovao je i ministar spoljnih poslova BiH Zlatko Lagumdžija, a iz najbližeg susedstva BiH bili su tu još ministri spoljnih poslova Hrvatske i Crne Gore. Sudeći prema zvaničnim izjavama ministara, svako je tu imao neki svoj interes, mada su im i obaveze prema NATO-u – čije članice, zapravo, čine srž „Grupe prijatelja naroda Sirije“ – različite. Pored obaveze da skupu prisustvuje kao članica NATO-a, Hrvatska je imala i nameru da zaštiti interese svoje kompanije INA u Siriji[1], dočim je Crnoj Gori osnovni interes da se što pre nađe u članstvu NATO alijanse. Kako BiH još nije dobila ni Akcioni plan za članstvo u NATO-u (MAP), Zlatku Lagumdžiji je, najverovatnije, cilj bio da i učešćem na skupu „Grupe“ prikaže BiH kao veoma zainteresovanu stranu za što brže dobijanje MAP-a.

Pa, ipak, Lagumdžija i njegov crnogorski kolega Milan Roćen na skupu su dali izjave u kojima se vidi značajna razlika u podršci ciljevima „Grupe“, a koji su se na kraju sveli na omogućavanje naoružavanja sirijskih pobunjenika, i pored napora izaslanika UN-a Kofija Anana da dođe do primene mirovnog plana. Dok se Roćen trudio da istakne da je „poštovanje Rezolucije UN jedini način da se kriza u Siriji reši”[2], Lagumdžija je istakao “da je mirovni plan prihvatljiv samo ukoliko se odmah implementira”[3]. Tu se, dakako, Lagumdžija pozvao i na “mnoge nesprovedene mirovne planove” tokom rata u BiH, što – u kontekstu stavova koje još od rata zastupaju i Lagumdžija i drugi zvaničnici u Sarajevu – znači poziv na vojnu intervenciju NATO-a. Naravno, Lagumdžija takav poziv nije uputio iz Istanbula, ali već i samo prisustvo konferenciji na kojoj nema ni Anana, ni predstavnika Rusije i Kine ne znači ništa drugo nego beskrupulozno svrstavanje na jednu stranu u rešavanju sirijske krize. Lagumdžija je, izgleda, procenio da je to odlična prilika u nameri bošnjačkih političkih krugova da se što pre domognu MAP-a, ali stepen udvorištva zastupnicima vojne intervencije – koji se najjasnije vidi iz poređenja sa Roćenovom porukom – veoma je uočljiv: dok se čak i Roćen trudi da pazi na svoj diplomatski rečnik pozivajući se na UN, mada se nalazi u poziciji da je Crna Gora daleko bliža NATO-u nego BiH - Lagumdžija, očigledno, smatra da mu pristajanje uz NATO jastrebove garantuje ulazak BiH u MAP već na samitu NATO-a u Čikagu u maju mesecu.

Dakle, ministar spoljnih poslova BiH vešto se trudi da iskoristi sirijsku krizu za ispunjavanje tog cilja od kojeg Sarajevo nikada neće dići ruke: članstvo u NATO-u veći je politički imperativ za bošnjački politički i intelektualni establišment i od približavanja EU. Ipak, Lagumdžija ne bi mogao da nastupa na skupu u Istanbulu da nije dobio “zeleno svetlo” i od predstavnika Srba i Hrvata. Uostalom, po Ustavu BiH, Predsedništvo je zaduženo da formuliše spoljnu politiku, a resorno ministarstvo je sprovodi. A niko u Predsedništvu BiH, a ni u RS nije uputio ni reč kritike na račun Lagumdžijinog boravka i istupa u Istanbulu. To, drugim rečima, znači da su i vodeći političari RS (ne)voljno pristali na ovu igru, što, u krajnjoj liniji, čudi iz dva razloga: 1) jer se uzdaju u političku podršku Rusije i 2) što se malo kome u RS žuri u NATO alijansu.

Doduše, postoji nepisano pravilo da se BiH u spoljnoj politici ravna prema stavovima EU, pa ukoliko u EU ne postoji jedinstven stav o nekom spoljnopolitičkom problemu – onda i BiH prema tom problemu zadržava neutralan stav. To se opravdava opredeljenjem BiH za članstvo u EU. Ali, svrstavanje BiH u sirijskoj krizi na jednu stranu u najneposrednijoj je vezi sa stremljenjima Sarajeva ka NATO-u, a da uopšte ne doprinosi ubrzavanju puta ka EU. Jer, da je bošnjačkim političarima u Sarajevu stalo do „evropskih integracija“ onoliko koliko se u to javno zaklinju, onda bi se verovatno mnogo ranije došlo i do unutrašnjeg dogovora u BiH o zakonu o popisu stanovništva ili, recimo, o sprovođenju odluke „Sejdić, Finci“. Najzad, vodeći političari Republike Srpske nedavno su ponudili ustupak da se deo imovine za potrebe Oružanih snaga BiH knjiži na ministarstvo odbrane BiH, što je bio ključni uslov da BiH dobije MAP, ali ni to nije dovoljno Sarajevu u nastojanju da se dočepa članstva u NATO-u što pre. Bošnjačke političare ne zanima previše ni to što političari RS, s vremena na vreme, upozore da neće pristati na ulazak u tu alijansu bez referenduma u Srpskoj: na to u Sarajevu redovno odgovaraju da neće priznati nikakav referendum koji nije sproveden na nivou cele BiH.

Sa takvim stavom, u krajnjoj liniji, BiH bi - za šest, sedam ili više godina - mogla biti dovedena u poziciju predratnog stanja: Bošnjaci i Hrvati će izglasati ulazak BiH u NATO alijansu, ne mareći za suprotan stav građana RS, pa iz toga crpeti „legitimitet“ da pozovu NATO snage da, je li, uvedu celu BiH u svoje okrilje. Možda taj „crni scenario“ danas izgleda nemoguć, ali uz još malo veštine Zlatka Lagumdžije i njegovih naslednika u Sarajevu, možda i nije tako dalek, ukoliko se bude odigravao bez ijednog kritičkog pitanja iz Banjaluke. Najzad, i u Banjaluci se polako javljaju glasovi koji tvrde da bi članstvom u NATO-u i međunarodna pozicija RS navodno bila ojačana, mada ne iznose ozbiljne argumente za tu tvrdnju[4]. Izgleda, zapravo, da bi međunarodna pozicija RS trebalo da bude toliko loša da bi RS ili jedva dočekala da se BiH učlani u NATO ili ne bi nikako mogla izbeći tu vrstu članstva. A ako već sada u maju dobije MAP, onda je „BiH u septembru de facto u NATO-u, samo što neće imati pravo glasa” – to se, takođe, tvrdi u Banjaluci[5]. U toj prognozi bi, izgleda, punopravno članstvo u NATO-u moglo biti još i primamljivo, e ne bi li se steklo “pravo glasa”. Pa da, je li, RS konačno bude spasena. Sa političkim garancijama Zlatka Lagumdžije i njegove grupe prijatelja u NATO-u.