Sudbina dejtonske BiH i Republika Srpska

„Bosanski mit“

PDF Štampa El. pošta
Miroslav Svirčević   
utorak, 20. januar 2009.

Povodom knjiga:

BOSNIA & HERCEGOVINA

Robert J. Donia & John V. A. Fine, Jr.

Columbia University Press

New York 1994, pp. 318

 

SARAJEVO – A Biography

Robert J. Donia

The University of Michigan Press

Ann Arbor 2006, pp. 435

 

Nema sumnje da je poslednji rat u Bosni i Hercegovini 1992-1995, privukao pažnju brojnih zapadnih političara, diplomata, istoričara, sociologa, politikologa, publicista i novinara, koji su u svojim memoarima, zapisima i naučnim radovima pokušali da ponude adekvatne odgovore na mnoga kontroverzna pitanja iz ranije i novije prošlosti ove verski i nacionalno podeljene, i vazda nesrećne balkanske zemlje. Pomenute knjige istoričara Roberta Donije i DŽona Fajna, inače profesora Mičigenskog univerziteta u Detroitu, privlače posebnu pažnju iz najmanje dva razloga:

1) obe knjige su ponudile niz smelih i vrlo zanimljivih teorijskih zaključaka, premda je većina od njih istorijski neutemeljena, naučno nedovoljno definisana i veoma lako rušljiva;

2) iz ponuđenih teorijskih zaključaka izviru jasne političke poruke koje upućuju na stvarne motive autora.

Prva knjiga „Bosna i Hercegovina“, napisana u četiri ruke i objavljena 1994. u jeku ratnih zbivanja, zamišljena je tako da na sažet i popularan način predstavi celokupnu istoriju Bosne i Hercegovine od doseljavanja Slovena i formiranja srednjovekovne bosanske države do poslednjeg rata, koji je usledio posle raspada globalnog komunističkog poretka i socijalističke Jugoslavije.

Osnovna i glavna teza ove knjige je da je u Bosni vazda živelo verski mešovito stanovništvo, koje je sebe nazivalo Bosancima nezavisno od verske pripadnosti. To stanovništvo, tvrde autori, pripadalo je pravoslavnoj, katoličkoj ili bosanskoj crkvi i nikada sebe nije smatralo Srbima ili Hrvatima. Ono se stalno mešalo i preplitalo, prelazeći iz jedne vere i crkve u drugu ili treću, ali to nije uticalo na njihovu narodnosnu ili regionalnu identifikaciju. Bosanska odrednica je bila potpuno utisnuta u svest tadašnjeg življa, koji nije ni znao za druge narodnosne odrenice kao što su Srbin ili Hrvat. Ova dva etnička termina su, nastavljaju autori, bili potpuno nepoznati u Bosni sve do modernog doba, tačnije do druge polovine XIX veka, kada su pod uticajem nacionalističke propagande iz susednih zemalja Srbije i Hrvatske, bili uvezeni u Bosnu i Hercegovinu. Od tog momenta, pravoslavno stanovništvo je počelo sebe da naziva Srbima, katoličko Hrvatima, dok je tradiciju bosanskog imena nastavilo da nosi samo ono stanovništvo koje je za vreme otomanske vladavine prešlo na islam.

U vezi s navedenom teorijskom konstrukcijom, srednjovekovna istorija bosanske države je predstavljena potpuno nezavisno od istorije srpske srednjovekovne države, Dubrovačke republike, Vizantije ili Ugarske, čime su autori hteli skrenuti pažnju na to da je reč o posebnoj tradiciji i kulturi, koja se može definisati kao poseban entitet bez obzira na uticaje koji su dolazili sa strane.

Na koncu, autori su pokušali da dokažu da je Bosna vazda bila jedno istinski mirno, tolerantno multiversko i multikulturno društvo, u kome nikada nije bilo drastične i sistemske diskriminacije pojedinaca prema veri i kulturi, čemu su umnogome doprineli islamsko kulturno nasleđe i naročito, austro-ugarska vladavina 1878-1918. Svi veći ustanci, komešanja i ratovi, poput hercegovačkog ustanka od 1875, antisrpskih izliva nasilja posle ubistva nadvojvode Franca Ferdinanda u Sarajevu 1914, nasilja tokom ustaškog režima 1941-1945, i poslednjeg rata 1992-1995, predstavljaju samo izuzetke u bosanskoj istoriji tolerancije. Sukobi i netrpeljivosti su izbijali samo na podsticaj susednih zemalja Srbije i Hrvatske. Iz toga proističe – naglašavaju Donija i Fajn – da Bosna i Hercegovina nije veštačka tvorevina „kako to tvrde srpski i hrvatski nacionalisti“, nego da ona poseduje sopstveni kulturni identitet, koji je vekovima star i potpuno različit u odnosu na kulturna dostignuća Srbije i Hrvatske. Multikulturalnost je tolika snažna u Bosni da se i sam termin Bosanac u neku ruku može porediti s terminom „Amerikanac“ („američki“), koji kao nadnacionalni pojam obuhvata sve državljane SAD bez obzira na njihovo nacionalno poreklo.

Potrebno je ispitati da li su i koliko ove teze tačne. Kada je reč o etničkoj odrednici „Srbin“, već se na prvi pogled može uočiti da se ovde radi o jednoj neistorijskoj ideološkoj tezi, izvedenoj u cilju „naučnog“ opravdavanja svih onih političkkih programa, koji izlaze u susret muslimanskim političkim interesima i vode unitarizaciji Bosne i Hercegovine. Značajni istorijski izvori dokazuju suprotno – da su pravoslavni Srbi najstariji narod u Bosni i Hercegovini. Već se iz najranijih srednjovekovnih izvora može zaključiti da je Bosna u svoje najstarije doba bila srpska zemlja. Prema zapisima čuvenog vizantijskog cara i istoričara Konstantina VII Porfirogenita (905-959) Bosna je bila integralni deo srpskih kneževina u 9. i 10 veku. Kasnije je došlo do podele ovih zemalja na: Bosnu i Rasu (Rašku). Za Rimokatoličku crkvu cela oblast je bila poznata kao Regnum Serviliae quod est Bosnia (Kraljevina Srbija je Bosna). Isto tako, odrednica Srbin je već u HIII veku bio prisutan u Bosni. To se jasno vidi iz ugovora o pravnom položaju dubrovačkih trgovaca za slučaj građansko-pravnih sporova s državljanima Bosne na teritoriji te zemlje, koje je potpisao bosanski ban Matija Ninoslav s Dubrovačkom republikom 1235, 1240. i 1249. Prema odredbama ovih ugovora, u slučaju sporova između Bosanaca i Dubrovčana, nadležan je sud tuženika:...“ako veruje Serblin (Bosanac) Vlaha (Dubrovčanin), da se pri pred knezom dubrovačkim, i jako veruje Vlah Serblina da se pri pred banom“. Takođe, termin „Srbin“ se u Bosni pominje i u 15. veku, u značenju zavisnog seljaka. U ispravi vojvode Jurja Vojsalića od 1434. daruju se izvesni zemljišni posedi sa svim “u čemu ih zastasmo, u držanju ili Srbljinu ili Vlahu...“ (F. Miklosich, “Monumenta Serbica spectanta historiam Serbiae, Bosniae, Ragusii”, Vindobonae, 1858). Posebno treba naglasiti da je i najmoćniji vladalac u istoriji srednjovekovne Bosne ban (potonji kralj) Tvrtko iz priznate vladalačke kuće Kotromanića, koja je vazda davala bosanske vladaoce, bio Srbin, iako je bio okružen katoličkim sveštenicima u svom dvoru. On je po ženskoj liniji bio daleki potomak Nemanjića, pošto mu je srpski kralj Dragutin bio pradeda. Srodstvo sa Nemanjićima i vladavina nad većim delom nekadašnjih njihovih zemalja, davali su pravo banu Tvrtku da se kruniše za kralja. Krunisanje je obavljeno na Mitrovdan 26. oktobra 1377. u manastiru Mileševi koji se tada nalazio u sastavu Bosne. Tom prilikom Tvrtko je uzeo naslov kralja Srba, Bosne, Pomorja i Zapadnih strana. Nastavivši svoja osvajanja u Dalmaciji i južnoj Hrvatskoj, Tvrko je pod kraj svoje vladavine nosio naslov kralja Srbije, Bosne, Dalmacije, Hrvatske i Primorja.

Što se tiče katoličkog stanovništva u Bosni i Hercegovini, može se reći da je i ono bilo srpskog etničkog porekla, koje je vremenom bilo izlagano kroatizaciji, uglavnom pod uticajem Katoličke crkve. O tome svedoče izveštaji austro-ugarskog agenta i oficira Alfreda Babića, koji je boravio u Bosni posle izbijanja hercegovačkog ustanka 1875. Ovaj vešti agent je u seriji svojih izveštaja izvršio analizu raspoloženja naroda u Bosni i Hercegovini i Slavoniji za račun austro-ugarskih vlasti. U njima je naglasio da se uticaj Zagreba osećao samo do Slavonskog broda, „ali je odatle dalje i kod katolika i kod istočnjaka merodavna srpska ideja“. „Izbeglice“ – ističe Babić – „o Hrvatskoj i hrvatstvu imaju sasvim malo, ili nikakvog pojma“. To je bio jedan od razloga zbog kojih je Austro-Ugarska ubrzala pripremu za okupaciju Bosne i Hercegovine. I pored toga, kroatizacija katoličkog življa u Bosni i Hercegovini je sporo odmicala, te je i Stjepan Radić, istaknuti vođ Hrvatske seljačke stranke između dva rata, naglasio da je nacionalno svesnih Hrvata u Mostaru bilo samo 250 od 3.353 katolika prema popisu od 1895. Radić je u ovom hercegovačkom gradu boravio 1888, a podatak o broju nacionalno osvešćenih Hrvata se može uzeti kao merilo opšteg procesa kroatizacije. To je iznosilo 13.5% katoličke zajednice u Bosni i Hercegovini (T. Kraljačić, “Kalajev režim u Bosni i Hercegovini 1882-1903“, Sarajevo, 1985).

Na kraju ove kratke rasprave, može se samo zaključiti da je etnička odrednica „Srbin“ bila poznata u Bosni još od njenog nastanka kao hrišćanske feudalne države. Takođe je tačno i to da je u upotrebi bio i termin Bosanac, ali kao termin za regionalnu a ne etničku identifikaciju. U moderno doba, tačnije od austro-ugarske okupacije Bosne i Hercegovine, stalno su postojali pokušaji da se od tog regionalnog pojma načini nacionalna ideja. Svi pokušaju u tom pravcu su bili uzaludni. O tome najbolje svedoči i neuspeh politike namesnika Benjamina Kalaja, koji je za vreme svoje uprave pokušao da primenu ideju Bošnjaštva, tj. ideju o jedinstvenoj bosanskoj naciji, sastavljenoj od „Bosanaca-muslimana“, „Bosanaca-pravoslavaca“ i „Bosanaca-katolika“. Svaki pokušaj primene takve politike samo je produbljivao krizu i vodio novim nacionalnim i verskim podelama u Bosni i Hercegovini. Zanemarivši ovu činjenicu, Donija i Fajn su otišli toliko daleko da su istakli kako je odrednica „Bosanac“, tj. „bosanski“, oduvek bila istinski „melting-pot“, koji bi se mogao uporediti i sa sličnim sociološkim mehanizmom u SAD. Nema sumnje da je ovde reč o ideološkoj konstrukciji sa svim elementima utopije i fantastike o kojoj se ni ne može raspravljati na naučnoj osnovi jer termini „Bosanac“, tj. „bosanski“ nikada i nisu bili u upotrebi u tom smislu. Vodeći britanski autoritet za Balkan između dva svetska rata Robert Siton Votson opisao je bosansku populaciju na sledeći način: ona je bila čisto od srpske krvi, podeljena na muslimane, pravoslavce i katolike. Najveći feudalni gospodari su prihvatili Islam kako bi sačuvali svoje posede, a zatim su naterali i dobar deo svojih seljaka da učine isto (R. W. Seton Watson, “Disraeli, Gladstone and the Eastern Question”, London, 1971).

Što se tiče tvrdnje da je u Bosni i Hercegovini vazda postojalo društvo obeleženo skladnim međuverskim i međunacionalnim odnosima i tolerancijom, koja je dala nemerljivi doprinos izgradnji posebnog bosanskog kulturnog identiteta može se samo dodati da je ovde reč o još jednoj preteranoj i istorijski nedovoljno utemeljenoj tezi. Autori insisitraju na tome, da su otomansko kulturno nasleđe, period „evropeizacije Bosne“ pod austro-ugarskom vladavinom 1878-1918, te socijalistički period pod vladavinom Josipa Broza, samo učvrstili tradiciju verske tolerancije i multikulturnog društva kao iskonske civilizacijske vrednosti Bosne i Hercegovine, koja je povremeno narušavana pod uticajem nacionalističke i ratnohuškačke propagande iz Srbije i Hrvatske u cilju njenog komadanja i pripajanja njenih delova ovim državama. Već je na prvi pogled jasno da je ovde reč o jednoj nategnutoj, uprošćenoj, zlonamernoj i tendencioznoj tvrdnji, kako bi se skrenula pažnja s glavnih uzroka učestalih građanskih ratova među bosansko-hercegovačkim narodima u modernoj istoriji Balkana, i postiglo ono što nikada neće moći da zaživi – unitarna Bosna i Hercegovina pod muslimanskom dominacijom.

Istina je zapravo suprotna. Mnoge istorijske činjenice pokazuju da u Bosni i Hercegovini nikada nije bilo ni verske ni nacionalne tolerancije niti multikulturnog društva. Reč je zapravo o prividu multietničnosti i mimikriji nepoverenja među podeljenim stanovništvom, na šta su uticale i mnoge političke akcije velikih sila. Svaka težnja da se na silu održi poredak koji bi odgovarao samo jednoj od nacionalno-verskih grupa, uvek je vodila u sukobe Srba, Hrvata i Bošnjaka do istrebljenja. Centrifugalne sile nacionalnog partikularizma u Bosni su oduvek imale prevagu u odnosu na političke sile državnog jedinstva. Vrhovni autoriteti s gotovo neograničenim ovlašćenjima su se menjali dok je struktura bosanskog društva vazda ostajala manje-više ista, opterećena teškim bremenom etničko-verskih podela i međusobnog nepoverenja, o kojima je – s puno duha i mudrosti – pisao i jedini srpski nobelovac Ivo Andrić. Tvrditi kako je u Bosni od davnina postojala tradicija skladnog mulitkulturnog i multikonfesionalnog života sa visokim stepenom tolerancije zapravo otkriva nepoznavanje suštine bosanskog problema. No, kao što je već rečeno, ta izrečena teza ima svoj konkretan politički cilj, koji se svodi na održavanje jedinstva bosanske države po svaku cenu, pa makar takva država bila i nedemokratska. Čudno je s kakvim žarom autori brane onu viziju Bosne i Hercegovine za koju se zalažu samo politički prvaci muslimana-Bošnjaka.

Druga knjiga, posvećena Sarajevu i njegovoj istoriji, objavljena je 2006. Njen autor je samo Robert Donija. Ona se direktno nadovezuje na prethodnu knjigu o Bosni i Hercegovini, čineći tako jednu istu celinu s gotovo identičnim zaključcima i političkih porukama. Kao što je prethodna knjiga imala nameru da „naučno“ dokaže kako je u Bosni i Hercegovini od davnina živelo jedno skladno multikulturno društvo sa visokim stepenom međuverske i međuetnički tolerancije, tako i ova druga knjiga pod nazivom „Sarajevo“ – jedna biografija, želi da dokaže isto to, samo na mikro-nivou, na primeru grada Sarajeva i njegovog bližeg okruženja, od njegovog prvog pomena u istorijskim dokumentima 1544. pa do današnjeg vremena u post-dejtonskoj Bosni i Hercegovini. Iako je ova knjiga neuporedivo bolja od prethodne, objektivnom posmatraču ne može promaći činjenica da su i u njoj izrečene vrlo nategnute i nedovoljno naučno dokazane teze, opet iz političkih razloga. U njoj je predstavljena jedna gotovo idilična slika bosanske prestonice, koja traje vekovima. Glavna teza knjige je da je Sarajevo od svog nastanka kao tipične turske kasabe pa do modernog doba uvek bilo otvoreno za sve kulture i pripadnike svih bosanskih naroda (muslimana-Bošnjaka, Srba, Hrvata, Jevreja i ostalih) koji su u njemu pronašli svoju sreću i mir, gradeći harmonične međususedske odnose i poseban kulturni identitet, toliko svojstven bosanskom mentalitetu. Ovi odnosi su povremeno bili narušavani do granica brutalnih sukoba, ali to je odlika manje-više svih ljudskih zajednica, pa ni Sarajevo nije izuzetak.

Ono što je važno istaći je da je multietničnost posebno dobila na značaju tokom austro-ugarske vladavine i komunističkog režima Josipa Broza. Nema sumnje da je reč o velikom preterivanju. Istorija je pokazala da je Sarajevo uvek delilo sudbinu čitave Bosne i Hercegovine. Ono što se dešavalo u samoj Bosni, to se na najvidljiviji način moglo videti u Sarajevu. To zapravo znači da je i sarajevsko društvo (poput bosansko-hercegovačkog) oduvek bilo multietničko i harmonično samo na površini, dok je u svojoj suštini ono uvek bilo podeljeno po nacionalnim i verskim šavovima. Ono nikada nije uspelo da se izgradi kao građansko društvo zapadnoevropskog tipa, kako to zamišljaju Robert Donija i mnogi drugi zapadni posmatrači. Naprotiv, mnogi događaji pokazuju da je u sarajevskom društvu vazda postojala velika doza ogromnog nepoverenja među njegovim žiteljima različitih vera i nacija, što je povremeno uzimalo ekstremne oblike.

Da je Robert Donija u pravu, zar bi u Sarajevu moglo da bude mesta za vrh bosanskog nadbiskupa Ivana Šarića iz doba NDH, koji je kao vatreni pristalica ustaškog pokreta i klerofašizma, pozivao na istrebljenje Srba i Jevreja u Sarajevu (V. Novak, “Magnum Crimen”. Pola veka klerikalizma u Hrvatskoj, Zagreb MCMXLVIII, Beograd MCMLXXXVI). Da je Robert Donija u pravu, zar bi Sarajevo moglo iznedriti Vojislava Šešelja, zagovornika monstruozne mešavine primitivnog nacionalizma i rigidnog boljševizma, koji je tokom poslednjeg rata pretio da će srušiti svoj rodni grad. Na kraju, zar bi se u Sarajevu mogao pojaviti Alija Izetbegović, nekadašnji uzdanica „Mladih muslimana“ i zagovornik islamske države za koju se borio tokom svog čitavog života. U svojoj „Islamskoj deklaraciji“, koja je poslužila i kao izborna platforma na prvim višestranačkim izborima 1990, on kaže: „Prvi i najvžniji takav zaključak svakako je zaključak o nespojivosti Islama i neislamskih sistema. Nema mira ni koegzistencije između islamske vjere i neislamskih društvenih i političkih institucija...Polažući pravo da sam uređuje svoj svijet, Islam jasno isključuje pravo i mogućnost djelovanja bilo koje strane ideologije na svom području. Nema, dakle, laičkog principa, a država treba da bude izraz i da podržava moralne koncepte religije“ (A. Izetbegović, “Islamska deklaracija: Program islamizacije Muslimana i muslimanskog naroda, Sarajevo, 1990; slično i u: “Islam izmedju Istoka i Zapada“, Sarajevo 1988.).

Sve ove ličnosti su bile „proizvod“ sarajevske intelektualne sredine, doduše u različitim vremenima. Ono što ih povezuje jeste činjenica da su imali veliki uticaj na javnost. Da je Sarajevo zaista negovalo građansko društvo u kome su zaštićeni svi pojedinci, zar ono ne bi moglo svojom organizovanom akcijom da suzbije ovakve pojedince, koji su ostavili iza sebe ogromnu štetu. Sve su to pitanja na koja Robert Donija nije odgovorio. Za stradanja sarajevskih građana tokom poslednjeg građanskog rata, uglavnom optužuje tzv. srpske nacionaliste, okupljene oko Srpske demokratske stranke. Oni su jedini krivci za sva zla, dok se zločini muslimanskih jedinica gotovo ni ne pominju. Pri tome, Donija barata kontroverznim podacima o kojima se ni dan-danas ne zna puna istina. To samo govori kako je i ova knjiga napisana vrlo tendenciozno i s jasnim političkim porukama: Dejtonski sporazum se mora revidirati u pravcu unitarizacije Bosne i Hercegovine (po meri i željama muslimana-Bošnjaka), pošto je to jedini državno-pravni model koji može očuvati tradicionalnu multikulturalnost bosanskog društva, baš kao što je to bila odlika sarajevske građanske sredine od njenog nastanka 1455. pa do početka rata 1992, kada je bila potpuno uništena kao žrtva agresivnog srpskog šovinizma.

Zbog svega ovoga, i pomenuta knjiga nije odmakla dalje od angažovanog ideološko-političkog štiva, premda sadrži brojne korisne činjenice i podatke iz bogate istorijske sarajevske varoši. Autor uglavnom posmatra Sarajevo kroz otomansko kulturno nasleđe, ali i s naglašenim simpatijama za „evropeizaciju“ grada tokom austro-ugarske uprave i za „urbanizaciju“ tokom komunističke vlasti. S druge strane, Sarajevo je za vreme Kraljevine Jugoslavije bilo „zaboravljni grad“, tj. grad u senci, koji je bio potpuno zapušten i prepušten stihiji. Već se iz ovoga može videti razmera neobjektivnosti autora. U suštini, ova knjiga predstavlja tipičan primer kako se selekcijom činjenica, upotrebom poluistina i nategnutih teza žele postići konkretni politički ciljevi. Saglasno tome, njen doprinos rasvetljavanju bosansko-hercegovačke istorije i Balkanologije je minimalan, gotovo zanemarljiv.

 

Ostali članci u rubrici

Anketa

Da li podržavate formiranje „malog Šengena“ između Srbije, Makedonije i Albanije?
 

Republika Srpska: Stanje i perspektive

Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Baner