"Дистрикт Брчко" као превара столећа

Данас је 8. март 2024. године. За готово све људе овдје у БиХ то је само још један дан Осмог марта као међународног празника под називом Дан жена.

Међутим, овај датум има још једну важност. Наиме, 8. марта 2000. године тадашњи високи представник, Волфганг Петрич, наметнуо је Одлуку о успостављању Брчко дистрикта. А та одлука почива на самовољи једног појединца, који се зове Робертс Овен, иначе америчког адвоката, једног од арбитара и предсједавајућег Арбитражног трибунала за спор о међуентитетској граничној линији у области Брчког, како гласи званичан назив тог трибунала. Званичан назив овог трибунала, у енглеској верзији Дејтонског споразума, гласи: Arbitral tribunal for dispute over inter-entity BOUNDARY in Brcko area.

Тај званични назив је веома важан за правилно разумијевање Брчко дистрикта као преваре стољећа, јер се већ из њега види да предмет овог спора није било питање да ли ће (или неће) Брчко бити дистрикт, већ куда ће ићи граница (БОУНДАРY) између Републике Српске и Федерације БиХ у тој области. О томе се ова два ентитета нису могла договорити у Дејтону, будући да су се тада спорили да ли ће граница између њих у области Брчког ићи линијом фронта која је у том дијелу постојала на дан парафирања Дејтонског споразума, или ће бити помјерана према сјеверу или југу.

И управо зато је Анексом 2  Дејтонског споразума између Републике Српске, Федерације БиХ и тадашње РБиХ као уговорних страна уговорена ова арбитража, са овако одређеним предметом спора (члан 5. Анекса 2 Дејтонског споразума): "Стране прихватају обавезну арбитражу О СПОРНОМ ДИЈЕЛУ МЕЂУЕНТИТЕСКЕ ГРАНИЧНЕ ЛИНИЈЕ у области Брчког означеној на мапи приложеној у Додатку".

Познато је да је након тога ова мапа нетрагом нестала, што је касније потврдио и Карл Билт, у својству првог високог представника у БиХ. Али, упркос том нестанку, тачније речено скривању те мапе од стране САД, једно је извјесно. То је да је, и без те мапе, из претходно цитираних ријечи јасно да је предмет спора била само граница између Републике Српске и Федерације БиХ у овом подручју.

Другим ријечима, ако је граница једино питање овог спора, а јесте, онда никако не постоји нити може постојати право да било ко такав предмет преквалификује у одлучивање да се територије Републике Српске и Федерације БиХ споје на овом мјесту и да се од тога противправним путем створи Брчко дистрикт.

Е управо то је учинио већ споменути Робертс Овен, својом самовласном одлуком од 5. марта 1999. године. Том одлуком он је сам, и супротно предмету спора одређеном чланом 5. Анекса 2 Дејтонског споразума, одлучио да он створи Брчко дистрикт, давши му сва државна овлашћења која у истој мјери имају и Република Српска, односно Федерација БиХ, створивши на тај противправни начин не дистрикт него трећи ентитет у БиХ. Јер, Брчко дистрикт, нпр, има свој Кривични закон којим је, између осталог, прописано и кривично дјело повреде територијалног интегритета Брчко дистрикта (члан 150. тог закона). Затим, Брчко има свој Закон о кривичном поступку, Закон о раду, Закон о здравственом осигурању, Закон о здравственој заштити и све остале законе које на својој територији доносе и имају Република Српска и Федерација БиХ. 

Када једна политичко-терироријална цјелина има право да доноси такве законе, и када има своју уставотворну, законодавну, извршну и судску власт, а све то има Брчко дистрикт, онда то није дистрикт нити било какав облик децентрализације или аутономије, већ је то федерална јединица - ентитет, јер само такве цјелине (федералне јединице) могу да доносе и имају као своје све наведене и друге законе. 

Поред тога, једнако као и остала два ентитета, и Брчко дистрикт има свој Закон о судовима и свој уставни суд чија суштина се, као и код званичног назива Брчког, крије иза назива Апелациони суд Брчко дистрикта. Међутим, тај назив не може сакрити чињеницу да Апелациони суд одлучује о томе да ли су закони Брчког у складу са Статутом Брчког. Када суд одлучује о томе, онда је он уставни суд, јер само уставни суд има надлежност да одлучује да ли је закон супротан уставу.

Читаоче, нека те не збуни ни то што су у закону Брчког о судовима прописали да Апелациони суд Брчког одлучује о усклађености закона са Статутом Брчког. То што су се и овдје послужили мимикријом, назвавши статутом највиши општи правни акт Брчког, не може сакрити суштину ствари. Наиме, оно са чим закон мора бити у складу јесте искључиво устав, па и кад тај термин доносилац таквог акта покушава сакрити, називајући га статутом, као што је и Робертс Овен (и САД које стоје иза свега тога) своју превару и злоупотребу покушао крајње дилетантски прикрити називом дистрикт.

То је, дакле, суштина ове Овенове преваре стољећа, каква никада прије тога нити послије тога више није забиљежена у свијету.

Ту превару и тешку злоупотребу је 8. марта 2000. године својом одлуком спровео у дјело високи представник Волфганг Петрич.

И на тој злоупотреби створен, Брчко дистрикт функционише све до данас.

Једино што се у међувремену још догодило је то да је Република Српска прихватила све ово 2009. године, гласавши у Парламентарној скупштини БиХ за Амандман 1 на Устав БиХ, којим је сав тај Овенов противправни конструкт прихваћен и унијет у Устав БиХ. И тиме је једно флагрантно неправо претворено у домаће право.

На све то досула је со на рану Влада Републике Српске. Ради се о закључку Владе Републике Српске из децембра 2011. године о утврђивању картографске основе Републике Српске. Тим закључком Владе у подручју Брчког укинута је граница између Републике Српске и Федерације БиХ, јер се на карти као саставном дијелу картографске основе и наведеног закључка јасно види, што је остало и до данас, да се ентитетска граница Републике Српске зауставља на мјесту додира са Брчко дистриктом и не пролази кроз Брчко.

Била је ово суштина, боље рећи тамна страна нечега што се и данас, на његову двадесет и пету годишњицу, назива Брчко дистриктом.

(Аутор је универзитетски професор, доктор правних наука, бивши члан Сената Републике Српске и судија Окружног суда у Бања Луци)

(infomediabalkan.com)