Братимљење с непознатим

Почетком јуна, делегација дистрикта Брчко, коју предводише градоначелник и предсједник брчанског парламента Мирослав Гаврић и Есад Атић, боравила је у граду Самсун у Републици Турској гдје је са својим домаћинима, наравно истог властодржачког ранга, потписала Протокол о братимљењу. Приликом церемоније потписивања тог акта присутнима су представљени побратимски градови. Програм су, како је јавност и онамо и овамо обавијештена, музичким дијелом уљепшали учесници Олимпијаде турског језика која се одржава у Самсуну, а у којој учествују млади из цијелог свијета. До Брчака је стигла и вијест да је градоначелник Гаврић изразио задовољство потписивањем Протокола и истакао да је братимљење са Самсуном први корак ка будућој успјешној сарадњи и партнерству који ће приближити културе, обичаје, али и добре праксе (ма шта то значило) међу градовима и њиховим грађанима.

Одлуку о потписивању Протокола о братимљењу дистрикта Брчко са Самсуном донијеле су, безмало по хитном поступку, поткрај маја, Влада и Скупштина дистрикта Брчко. Брзина којом је све ово учињено немало је збуњујућа, поготово ако се зна, а зна се, да братимљењу два града није претходило ништа што би наговјештавало и упућивало да ће дугогодишње међусобне пријатељске наклоности Самсуна и Брчког бити крунисане ничим другим до – братимљењем. У соцреалистичком вакту и земану, из којег се тај лијепи обичај почиње да преузима, братимили су се градови, варошице, села, мјесне заједнице, спортски клубови, културно-умјетничка друштва, али не наједаред, изнебуха, не без већ увелико успостављених и развијених присних односа. Годинама би се међусобно посјећивали, углавном о државним празницима или у неким другим пригодама, све док се једна страна не би огласила иницијативом о учвршћењу пријатељских веза – братимљењем.

Нажалост, минули рат је занавијек раставио некадашње градове, мјесне заједнице, клубове, КУД-ове... И Брчко је имало своје градове побратиме, али само они времешнији становници ове највеће посавске вароши чувају од заборава та пријатељевања. Тако се они што дружења памте углавном по пијанчењима сјећају посјета Александровцу у винородној Жупи. Постојала је нека, пјеснички казано, танана линија која је спајала двије стране које ће да се братиме. Нешто што је подједнако изражено и тамо и овамо. Нешто по чему смо сродни и блиски. Нешто што нас, попут ријеке Саве, природно повезује. Само се чекала прилика да се поближе упознамо, па да се посјећујемо и зближујемо. Братимљење би слиједило ту поступност безмало на исти начин као што се дешава у поједниначним људским животима када случајна или судбином предодређена познанства прерасту у другарства, па у пријатељства.

Не можемо сматрати некога за пријатеља, како то бркају на претјерано хваљеном западу, кога смо тек упознали. Између познанства и пријатељства су године које се попуњавају обостраном искреношћу и повјерењем. Како ли се, тек, братимити с неким о коме не знамо ништа? Да је само прије двије недјеље неко обавио анкету на случајном узорку од рецимо 800 Брчака, што је отприлике један одсто укупне популације у дистрикту, питајући их да ли су икад чули за град који се назива Самсун, или, што је теже питање, гдје се налази тај град, мало је вјероватно да би се нашао иједан испитаник који би дао тачан одговор.

Брчко се не тако давно братимило са Сент Луисом, градом у савезној америчкој држави Мисури. У том граду је много Бошњака који су се у њему обрели у ратном зловремену. Постојао је, дакле, поуздан и стамен камен темељац за зближавање, па и братимљење ова два града. О Самсуну, новопеченом граду побратиму, Брчаци не знају ништа. Огромна већина, засигурно, неће никад бити у прилици да тамо борави и један једини дан. Чиниће то у име њих разне делегације. Судећи по штурим подацима предоченим брчанској јавности о том граду од око 500 хиљада становника, смјештеном на турском дијелу црноморске обале, мало је тога заједничког или макар сличног између њега и Брчког. Откуд стиже и чија је идеја о братимљењу на невиђено остаје да се нагађа. Занимљиво је да у минулих 12 година, колико је протекло од проглашења Брчког дистриктом, никоме у овој специфичној локалној заједници ко се бави политиком као јавним послом, или, свјестан да је супервизор неприкосновени суверен, симулира да то чини, не паде на памет да предложи братимљење са неким швајцварским дистриктом. Ако ни због чега другог, а оно због, речено језиком савременог политичара, да би се имплементирала тамошња искуства.