Čija su briga zločini nad Srbima u BiH?

Trinaestog aprila ove godine srpski poslanici u Narodnoj skupštini RS smogli su snage da usvoje zaključke u kojima se traži da konačno budu procesuirani zločini nad Srbima u ratu u BiH od 1992. do 1995. godine. Tražili su to i srpski poslanici u Parlamentarnoj skupštini BiH kada su pre tri godine dali svoj glas za Strategiju za rad na predmetima ratnih zločina u BiH. Ali, od tada do sada se gotovo ništa nije dogodilo kada je reč o procesuiranju zločina nad Srbima. Ni u Sudu BiH, niti u kantonalnim sudovima u FBiH i okružnim sudovima u RS. Šta se, onda, u tom pogledu može promeniti nakon poslednjih zaključaka NS RS ?

Ko će procesuirati zločine nad Srbima u BiH?

Ukoliko bi se, dakle, održao referendum u RS na kojem bi građani odbacili nametnute zakone od strane visokog predstavnika u BiH, posebno o Sudu i Tužilaštvu BiH, i njihovu neustavnu verifikaciju u Parlamentarnoj skupštini BiH – opet ostaje otvoreno pitanje kako će se dalje procesuirati ratni zločini u BiH. A ostaće otvoreno i ukoliko bi se visoki predstavnik u BiH Valentin Incko osilio da svojim “dekretom” zabrani održavanje referenduma.

Predsednik RS Milorad Dodik sada kaže da “treba da se ispune određeni uslovi za rad Suda i Tužilaštva BiH”, te da se “utvrdi referentna lista i datumi do kojih bi se istražili ratni zločini počinjeni nad Srbima u BiH”. “Ukoliko bi se te stvari rešile, onda se može smatrati da neka vrsta saglasnosti za Sud i Tužilaštvo BiH može da postoji”, kaže Dodik[1] . „Srpska strana u parlamentu BiH tražiće izmene Zakona o sudu i tužilaštvu(...) Tražićemo da nema retroaktivne primene zakona, da se ne može sa stanovišta nadležnosti mešati u pravosuđe nižih nivoa, jer će se na taj način uništiti pravni sistem i RS i FBiH, te da se utvrdi prioritetna lista procesuiranja ratnih zločina. Na njoj moraju biti Tuzlanska kolona, Dobrovoljačka ulica, Kupres, Atif Dudaković i logori u Sarajevu”, objašnjava Dodik[2].

Predsednik RS Milorad Dodik sada kaže da “treba da se ispune određeni uslovi za rad Suda i Tužilaštva BiH”, te da se “utvrdi referentna lista i datumi do kojih bi se istražili ratni zločini počinjeni nad Srbima u BiH”.

Neki od zločina koje Dodik pominje zaista su među najtežim ratnim zločinima koji su počinjeni u poslednjem ratu u BiH, ali nisu jedini. To su, recimo, i teška stradanja Srba na širem području Srebrenice: neke od tih zločina potvrdio je i Haški tribunal uprkos oslobađanju Nasera Orića od bilo kakve odgovornosti. To su i zločini u logorima na području Konjica, za šta postoje i presude Haškog tribunala. To su i zločini u logorima na području zapadne Hercegovine, za šta su proteklih meseci kažnjene dve osobe: jedna pravosnažno u Norveškoj, a druga u prvom stepenu u Švedskoj. To su i mnogobrojni “izolovani”, ništa manje stravični zločini, poput silovanja i ubistva devetogodišnje Mirjane Dragičević u Ilijašu 1992. godine pred majkom Radom, o čemu je ta žena smogla snage da priča tek pre neku godinu, pošto su grob njenog deteta više puta skrnavila “NN” lica.

Ako se uzme u obzir nekoliko optužnica i pokoja kazna za zločine u logorima u Konjicu i Odžaku, ništa drugo se nije dogodilo u Sudu BiH. I teško da će se bilo šta puno više dogoditi. Taj sud radi na osnovu dokaza i presuda iz Haškog tribunala, a Tužilaštvo BiH malo koji drugi predmet temeljno samo istražuje. Zločini nad Bošnjacima u Srebrenici u julu 1995. godine su i zvanično prioritet Tužilaštva BiH. To je, svakako, na zemaljskoj kugli najpoznatiji među svim ratnim zločinima u BiH i zaslužuje da bude prioritet, ukoliko bi postojali i drugi prioriteti. Ali, drugih prioriteta do sada nije bilo. Recimo, za silovanje i užasno zlostavljanje jedne osobe srpske nacionalnosti(a bilo ih je mnogo više) u logoru “Štala” u Cerskoj(šire područje Srebrenice) osuđen je jedan čuvar tako što je svu krivicu pripisao sebi, a njegov nadređeni ima i dalje dobre šanse da se iz svega izvuče nevin, jer ima dobre političke veze u Sarajevu. Iz Tuzle potiče onaj drastičan slučaj od pre šest meseci, kada je Kantonalni sud oslobodio optužnice jednog teritorijalca za pokušaj ubistva već ranjenog vojnika JNA Radovana Krstića na Brčanskoj malti 15. maja 1992. Iz Kantonalnog tužilaštva čak nisu našli za shodno da najave žalbu, iako je reč o dobro poznatom slučaju, kada je Krstić samo čudom preživeo nakon što mu je pucano u usta dok je ležao ranjen kraj puta...

Može li pravosuđe u RS procesuirati ratne zločine?

Vredi li više nabrajati ? I šta će sada da učine srpski poslanici u NS RS, iako znaju sve to i mnogo više od toga ? Ako je suditi po dosadašnjem angažmanu i po zaključcima NS RS, malo šta će učiniti. Jer, iako pravilno zaključuju da je “reforma pravosuđa u BiH vođena na pogrešnim osnovama i nije dala adekvatne rezultate”, srpski poslanici uopšteno “insistiraju da svi koji su počinili ratne zločine budu procesuirani, bez zadrške ili bilo kakvog selektivnog pristupa”, ali zato “traže izveštaj o radu nadzornog tela za praćenje provođenja državne strategije za rad na predmetima ratnih zločina”[3]. Ultimativni zahtevi – nema šta...

Ako se uzme u obzir nekoliko optužnica i pokoja kazna za zločine u logorima u Konjicu i Odžaku, ništa drugo se nije dogodilo u Sudu BiH.

Kada je reč o procesuiranju ratnih zločina, jedini konkretan predlog koji su poslanici doneli jeste, zapravo, “zahtev da se izmeni Zakon o Visokom sudskom i tužilačkom savetu (VSTS) BiH i da se on uskladi sa ustavnim poretkom BiH, te da svaki nivo vlasti u BiH ima VSTS za pravosuđe na tom nivou”[4]. Na tom tragu možda se i može naslutiti da srpski poslanici imaju nameru da osposobe tromo pravosuđe da kazni veći broj ratnih zločinaca pre nego što ne pomru i preostali svedoci. Zašto takav zahtev ranije nisu jasno i glasno isticali u parlamentima? Ozbiljnog odgovora nema. Mogli su, recimo, protestovati ili, pak, ozbiljno usloviti podršku “državnoj strategiji za rad na predmetima ratnih zločina u BiH” – zahtevom za osnivanje VSTS-a u RS. Od takve institucije mogli su tražiti povećanje broja tužilaca za ratne zločine u okružnim tužilaštvima u RS, koje bi, svakako, plaćali iz budžeta RS. Ali, ništa se nije događalo tri godine.

U međuvremenu, srpski stradalnici su protestovali, ali niko ih nije dobro čuo. „Tri hiljade i nešto mrtvih, a samo na prostoru Birča desetak tih logora nesretnih. Toliko žrtava, toliko toga se dešavalo ružnog i tužnog, a na kraju imate jednu presudu od Suda BiH. Čak ni od okružnih tužilaštava koja su dobila određene predmete da rade nemate nikakvih rezultata, što nam daje za pravo da sumnjamo da se predmeti koji dođu na okružni sud, završavaju da li političkim pritiscima, da li novcem, a najverovatnije je da je veliki novac u pitanju - i nema niko hrabrosti da to kaže“, tvrdio je Vinko Lale iz Udruženja logoraša sa sedištem u Bratuncu. Joka Prorok iz Udruženja nestalih i zarobljenih civila u Istočnom Sarajevu bila je jedan od svedoka u predmetu koji se odnosi na zločine počinjene u opštini Trnovo. „Toliko je na Trnovu počinjeno zla 1992. godine, takav pokolj, takav zločin, gde su srpska sela sva spaljena, sve poubijano, a što nije moglo bežati - zaklano je u krevetu. Mnogima smo mi to pričali, i Tužilaštvu, i novinama, i televiziji, filmove imamo snimljene, ali niko ništa nema da uradi, a 18 godina od toga je prošlo“, kaže Joka Prorok. “ Kantonalni sud u Sarajevu, odnosno Tužilaštvo BiH je 2005. godine primilo krivične prijave koje su porodice žrtava podnosile. Nikad od toga nismo dobili ništa sem odgovora da je ustanovljeno da je počinjen ratni zločin i da su to oni svojom odlukom preneli na Tužilaštvo BiH, koje će dalje raditi na procesuiranju. I još ništa”, zaključuje predsednica udruženja iz Istočnog Sarajeva Mirjana Simanić.

„Počevši od Sijekovca, to je znači 26. mart 1992. godine gde je upadom hrvatske regularne vojske ubijeno najmanje 29 ljudi u jednom danu, a kreće se taj broj do 200 ljudi u toku rata - niko nije odgovarao. A prikupljeno je dosta dokaza. Dalje, 22. aprila je od strane pripadnika tadašnje vlasti RBiH privedeno osam vojnika i ubijeno u Velikom parku u Sarajevu. Od njih osam, samo se za dva saznalo gde se nalaze, a šest se do danas vodi kao nestalo. Da zaključim, MUP RS je do sada prikupio i dostavio oko 950 izvještaja, sa negde oko 2300 osumnjičenih za zločine kojima je obuhvaćeno oko 23 000 žrtava“, ponavljao je Nedeljko Mitrović, predsednik Organizacije porodica poginulih i zarobljenih boraca i nestalih civila RS[5].

Kantonalni sud u Sarajevu, odnosno Tužilaštvo BiH je 2005. godine primilo krivične prijave koje su porodice žrtava podnosile. Nikad od toga nismo dobili ništa sem odgovora da je ustanovljeno da je počinjen ratni zločin i da su to oni svojom odlukom preneli na Tužilaštvo BiH, koje će dalje raditi na procesuiranju.

Ko će, dakle, sada u RS da procesuira ratne zločine nad Srbima, ako Sud i Tužilaštvo BiH i pravosuđe u deset kantona u FBiH to izbegavaju da čine ozbiljno? Kako će, recimo, to stići da učine u Okružnom tužilaštvu u Istočnom Sarajevu, gde je jedan tužilac zauzet rešavanjem 51 predmeta ratnog zločina protiv 799 lica i 14 predmeta protiv nepoznatih izvršilaca[6]?!

Kako će podizati optužnice Okružno tužilaštvo u Bijeljini, gde je na predmetima ratnih zločina angažovan samo jedan tužilac[7]? A on bi, recimo, trebalo da vodi istragu protiv Nasera Orića i ostalih “orićevaca”, kada bi, nekim čudom, Tužilaštvo BiH vratilo te predmete bijeljinskom Okružnom tužilaštvu. Odakle je – ko se toga seća još – Tužilaštvo BiH uzelo pomenute predmete, držeći ih u ladicama dok osumnjičeni polako umiru, poput Orićevog prvog zamenika Zulfe Tursunovića, kojeg su istražni organi RS teretili za najteže zločine nad Srbima na području Srebrenice i Bratunca. Slično je i u tužilaštvu u Trebinju, čini se da je malo bolje u tužilaštvu u Doboju[8], dočim je tužilaštvo u Banjaluci jedno od najefikasnijih u BiH, i to po oceni Misije OEBS-a.

Ipak, teško će se išta više i brže procesuirati u RS sa tako slabim tužilačkim kapacitetima u celini, sem ukoliko srpski poslanici ultimativno ne budu zahtevali da pet okružnih tužilaštava u RS dobiju mnogo veći broj tužilaca za ratne zločine, i to dobro osposobljenih tužilaca. Ako li njihovom zahtevu ne udovolji Visoki sudski i tužilački savet BiH, moraće mnogo upornije i ozbiljnije da traže osnivanje slične institucije u RS. Jer, sve ovo što su do sada radili je malo i nedovoljno da bi i srpski stradalnici došli do pravde. Podrazumeva se da bi RS trebalo da izdvoji mnogo više novca nego što sada odvaja za procesuiranje ratnih zločina u pravosudnim institucijama u RS. Podrazumeva se, takođe, da bi sudije i tužioci za svoje visoke plate trebalo da pokažu ozbiljne rezultate. Teško je poverovati da srpski poslanici to neće da urede, ali nije lako poverovati ni da to zaista hoće. U suprotnom, valjda ne bi do sada čekali, iako ozbiljnih razloga za čekanje nisu imali.

Uostalom, već se pokazalo da u pravosuđu RS ima sposobnih da sude i optužuju odgovorne i za najteže ratne zločine: i nad Srbima i nad Bošnjacima i Hrvatima. Možda bi bili i efikasniji da im je Tužilaštvo BiH brže prebacivalo predmete koji su “hvatali” prašinu u sarajevskim ladicama. U suštini, procesuiranjem svih predmeta ratnih zločina kojih bi se prihvatilo, pravosuđe u RS u celosti bi moglo steći vrlo visok kredibilitet, ne samo u očima svedoka i porodica žrtava. Tim pre što za “takmace” imaju Sud i Tužilaštvo BiH koji teško da će ikada zadobiti poverenje porodica srpskih žrtava. Zato su srpski poslanici ponovo na potezu: da se dobro potrude da svoje zaključke pretoče u konkretna dela. To je, prosto, ispit moralne savesti.