Cilj je unutrašnje slabljenje Dodika radi obezbeđivanja političkih ustupaka na nivou BiH

Intervju banjalučkog magazina "Ekstra" sa analitičarem i urednikom NSPM Đorđem Vukadinovićem.

Posljednjih dana u javnosti se govori o mapama ruskih službi, odnosno CIA-e. Kakav je Vaš stav o tome, posebno kada je riječ o Srbiji i BiH – koja po tim mapama neće postojati.

Srpska javnost i srpski mediji pokazali su po ko zna koji put površnost i glad za praznim senzacionalizmom kada su se na bezmalo svim naslovnim stranama srpskih dnevnih novina našle „mape Evrope 2035.“, na kojoj su zabeležene bezmalo sve „zapaljive tačke“ na kontinentu kao nezavisne države, ili kao anektirane susednim maticama. Skoro da se niko nije zapitao nad očiglednom paušalnošću i naivnošću tako povučenih „granica“ i nepreciznošću same karte (na kojoj se, recimo, nalazila karta Jugoslavije, a ne trenutnih država na Balkanu), već su potrčali da razglase „vest“ o tome kako je „ruska obaveštajna služba dala Kosovo Albancima“, odnosno „podelila Bosnu“ (koga šta više zanima). Dakle, ne zabrinjavaju secesionističke tendencije u Evropi toliko, koliko zabrinjava ovaj javašluk i nemar srpskog (kao i regionalnog, pa i evropskog) novinarstva da naseda na ovakve patke i medijske fabrikacije. E, sad, što ste tiče samih „prognoza“ iznetih u toj gruboj mapi, ma koliko im izvor bio nerelevantan, one bi u izvesnoj meri i mogle da se ostvare. Regionalistička svest i centrifugalne sile ponovo su u usponu, ali budućnost pojedinačnih država i opstanak svake od njih pre svega zavisi od spremnosti njene političke elite i građana da je brane, ako treba, i „svim sredstvima“. Dakle, koliko budu jake i odlučne vlasti u raznim „spornim“ i državolikim regijama širom Evrope, i koliku budu imali podršku naroda, tako će na kraju i proći.

Ono što je istovremeno sa tim informacijama procurilo u javnost jeste i priprema pritisaka na Republiku Srpsku, odmah nakon što se stvar stabilizuije na Kosovu. Prema nekim predviđanjima, situacija na Kosovu već se polako završava. Trebaju li građani RS po Vašem mišljenju strahovati, odnosno mislite li da ima spremnosti u međuarodnoj zajednici da se upusti u nešto što bi udarilo na Dejton.

Priča o dnevnom redu „Kosovo, RS, Sandžak, Vojvodina“ plasirana je u domaće medije još pre više godina, ali se još uvek nadam da ona više predstavlja „lepe želje“ naših „zapadnih partnera“ i „dobrih suseda“ u regionu, nego realnu geopolitičku prognozu. Pre svega, uprkos svoj popustljivosti, kapitulantstvu i nedoslednosti srpskih postpetooktobarskih vlasti, očigledno je da priča sa „nezavisnošću Kosova“ još uvek nije prošla baš onako kako se to očekivalo, tako da čak i sada, pet godina nakon proglašenja nezavisnosti, Srbija i dalje u svojim rukama drži ključ budućnosti svoje južne pokrajine. (Iako je veliko pitanje dokle će, ukoliko se nastavi sa ovom politikom neprestanog popuštanja). U Republici Srpskoj je situacija po „kreatore međunarodne politike“ znatno gora – pokazuje se da, ukoliko su oni odlučni i jedinstveni, međunarodna zajednica, u osnovi, bosanskim Srbima nema mnogo čime da pripreti, baš kao što nema šta da im ponudi ako odustanu od subjektiviteta RS i privole se nekakvoj „unitarnoj Bosni“. Aktuelno rukovodstvo RS je ubedljivo „prozvalo blef“ međunarodne zajednice (tačnije, zapada) i pokazalo da Srbe u Bosni oni faktički ne mogu naterati ni na šta, što oni sami nisu spremni da učine i zato se, imam utisak, sada pribegava zaobilaznoj strategiji – unutrašnjoj destabilizaciji i pokušaju rušenja nepodobnog rukovodstva igranjem na socijalno nezadovoljstvo i ekonomske (ne)prilike. No, mene lično trenutno veoma brine i situacija u Vojvodini, koja se u poslednje vreme znatno zaoštrava, kako kroz delatnost srpskih „autonomaša“, tako i kroz sve veće ambicije mađarske nacionalne manjine, potpomognute oživaljavanjem određenih revanšističkih aspiracija u Mađarskoj, kao i aktivnostima hrvatske politike, privrede i obaveštajnih službi.

Istovremeno, mnogi procjenjuju da se Balkan polako stabilizuje i to najprije zbog rukovodstva Srbije. Jesu li takve optimistične procjene tačne?

Ukoliko govorimo o udaljavanju Balkana od neke zapaljive situacije koja bi mogla odvesti ovdašnje narode u neki novi rat, svakako je Balkan danas kudikamo stabilniji i mirniji nego pre 20 godina, ali se ne bi smeo sasvim isključiti ni onaj najcrnji scenario. Ukoliko, govorimo o nerešenim državnim i nacionalnim pitanjima, a pre svega o održivosti ekonomija i socijalnih sistema novonastalih državica u polukolonijalnom statusu, onda svakako još dugo nećemo moći da govorimo o „stabilnosti na Balkanu“. Što se Srbije tiče, njena komparativna prednost u odnosu na druge zemlje regiona (poput Grčke, Bugarske, Rumunije, Slovenije ili Hrvatske) je upravo njeno „zaostajanje na evropskom putu“, gde ona ima prilike da u ovim zemljama uživo gleda posledice svih onih koraka čija se implementacija od nje traži. Nažalost, srpska politička elita nije ni najmanje zainteresovana da koristu tu svoju komparativnu prednost, niti da analizira trenutno stanje u regionu i akutnu krizu u EU, već mazohistički juri da komšije sustigne u prezaduženosti, rasprodaji javne imovine i demontiranju zaštitinih mehanizma države koji bi eventualno mogli da garantuju neki budući napredak.

Zanimljiv grafit u Beogradu – „Srbi i Hrvati braća“. Kako ste ga doživjeli?

Ja taj grafit doživljavam onako, kako doživljavam opšte srpski odnos prema nasleđu Jugoslavije – kao gorku ironiju. U Hrvatskoj je antisrpstvo godinama bilo praktično zvanična ideologija na kojoj je (donekle slično kao i u Sarajevu i Podgorici) građen nacionalni identitet i vršena politička mobilizacija. (To je u poslednje vreme samo donekle utihnulo zbog približavanja EU i prilagođavanja u Briselu poželjnoj multi-kulti retorici.) S druge strane, Srbi još uvek imaju dominantno sentimentalan odnos prema bivšoj braći i zajedničkoj državi. U svakom slučaju, dvadeset godina nakon raspada SFRJ i raskrštanja sa „bratstvom“ (i jedinstvom), oba naroda i dalje muče isti problemi, susreću se sa manje-više identičnim izazovima, a u nastojanju da budu „posebni“ možda i više liče jedni na druge, nego što je to bio slučaj u okvirima Jugoslavije.

Da li je vlast u Beogradu ishitreno uklonila spomenik i tako dala povod za razgovore o statusu Juga Srbije. Može li se, zaista, otvoriti pitanje Preševa, Bujanovca i Medveđe ili su to floskule bez realnog pokrića?

Ja bih rekao da je reakcija vlasti u vezi spornog spomenika bila troma i nedopustivo zakasnela, a sa stanovišta nacionalnih interesa svakako nije trebalo da se dopusti njeno poklapanje sa pregovorima u Briselu, tokom kojih se raspravlja, ni manje ni više, nego o uvođenju albanske carine na administrativnu granicu sa KiM. Neko zlobniji od mene bi verovatno podvukao da u pitanju nije nikakva slučajnost, baš kao što je Hašim Tači već izjavio da je cilj uklanjanja spomenika bilo odvlačenje pažnje srpske javnosti sa dogovora kojim je Srbija faktički zaokružila proces konstituisanja međudržavne granice između „Srbije i Kosova“. U poređenju sa štetom koju je takva odluka Ivice Dačića načinila nacionalnim i državnim interesima Srbije, i kojom je, rekao bih, prekršio čak i onu ublaženu i razvodnjenu Rezoluciju koju je samo nedelju dana ranije progurao u Skupštini, priča o spomeniku i njegovom uklanjanju svakako je potpuno beznačajna. Naravno, daleko od toga da treba zanemariti činjenicu da se ova kalkulacija sa doziranim dizanjem strasti među Albancima, koja u izvesnoj meri odgovara i Dačiću i Tačiju, lako može otrgnuti kontroli i izazvati neku ozbiljniju štetu.

Nedavno se iz Beograda pomenula ideja o nečemu što se zove balkanska unija. Pretpostavka je da bi u takvu vrstu, vjerovanto ekonomske unije, ušle Srbija, BiH i Crna Gora, budući da Hrvatska za nekoliko mjeseci ulazi u EU. Je li vrijeme sazrelo za nešto poput toga i da li činjenica da se vrata Evrope zatvaraju za desetak godina navodi da na razmišljanje o takvoj vrsti ekonomske unije?

Ideja Balkanske unije je stara koliko i moderne balkanske države i ona nikada za prethodna dva veka nije izgubila na logičnosti i smislenosti, ako i jeste sve više gubila na realnosti. U osnovi govoreći, ekonomisti ističu da je jedini realan način za ubrzavanje održivog razvoja u zemljama poput Balkanskih – horizontalno povezivanje sa zemljama identičnog stepena razvoja (baš kako to čine današni motori globalnog razvoja – zemlje BRIKS-a). U tom smislu bi, zapravo, neka Balkanska unija u nekoj perspektivi bila odlično i logično rešenje, ali samo pod uslovom da se na Balkanu prethodno eliminiše neokolonijalni uticaj Evropske unije. Ali sve dok EU (i preko nje Vašington) vuče konce u regionu, Balkanska unija bila bi samo još jedno sredstvo otuđivanja lokalnih političkih elita od sopstvenih naroda. Takođe, razgovor o bilo kakvoj Balkanskoj uniji bez Grčke, Bugarske, Rumunije - eventualno i Hrvatske – potpuno je besmislen i deplasiran. Sve u svemu, zanimljiva ideja, ali ne i nešto čime bi Srbi u ovom trenutku trebali da se zanose i zaluđuju.

Postoje neke informacije da je u RS plasirano 10 do 15 miliona maraka, u NVO sektor, kako bi se uzdrmala vlast u RS. Koliko po vašem mišljenju stoje takve prognoze?

Koliko su takvi navodi realni, ne mogu da kažem, ali nije tajna da je veliki broj NVO u regionu produžena ruka zapadne politike i poluga pritiska na vlasti, kad god se one percipiraju kao „nepodobne“. Koliko je novca potrebno da bi se destabilizovala jedna čvrsta vlada, poput Dodikove, ne mogu u ovom trenutku da procenim. Ali moguće da se u prvom koraku ide samo na njegovo slabljenje u cilju obezbeđivanja političkih ustupaka na nivou BiH, eventualnog pristanka na članstvo u NATO i slično. Ono što znam – uostalom, gledao sam i gledamo to u Srbiji - jeste da je moguće potplatiti manjinu da na određeno vreme radi protiv interesa sopstvene države (ili Republike), ali i dalje ne vidim na koji način je moguće građanima RS, ma koliko da su inače nezadovoljni svojim materijalnim položajem i aktuelnom vlašću, institucije Federacije i države BiH predstaviti kao bilo kakvu vrstu poželjne alternative institucijama RS, u bilo kom smislu – kulturnom, političkom, ili ekonomskom.

Kakav je po Vašem mišljenju bio susret Ivice Dačića, premijera i Zorana Milanovića Srbije i Hrvatske. Pojavile su se neke analize da je Milanović došao po zadatku Brisela, kako bi zaustavio zbližavanje Srbije i Rusije. Koliko su takve analize tačne?

Potpuno je besmislena ideja da Zoran Milanović ima autoritet koji bi mogao da utiče na saradnju Srbije i Rusije, kada je diskutabilno da li on ima dovoljno autoriteta da spreči čak i saradnju Hrvatske i Rusije. O tome sasvim dovoljno svedoči hrvatski doček delegacije „Gasproma“ i njihova spremnost da se uključe u „Južni tok“, bez obzira što, za razliku od Srbije, nemaju šanse da postanu tranzitna zemlja i pribave sebi neku važniju ulogu u čitavom projektu. Poseta Milanovića Beogradu pre ima vaze sa skorim prijemom Hrvatske u EU, do kada je potrebno da Hrvatska još jednom pokaže da je „dobar sused“ koji „pruža ruku svim zemljama regiona“ (uključujući, eto, i problematičnu Srbiju). Ali mislim da je ta poseta imala najviše veze sa konkretnim interesima (bez)brojnih hrvatskih biznismena i firmi koje više nego uspešno deluju u Srbiji i čiji bi položaj u slučaju danjeg pogoršavanja odnosa mogao biti ugrožen.

Postoje mišljenja da je strateški interes srpskog naroda, gdje god da živi – Srbiji, Republici Srpskoj, Crnoj Gori ili drugim zemljama, zapravo ekonomija i natalitet. Šta biste vi izdvojili kao tri najvažnije stvari oko kojih mora postojati konsenzus i zajednički rad Beograda i Banja Luke?

Nema sumnje da je demografija ključ svakog ekonomskog razvoja. Ukoliko naša generacija ne poveća broj stanovnika naših zemalja, naše penzije neće imati ko da plaća i zemlja će se socijalno kolabirati. Ali da bismo mogli da govorimo o interesima srpskog naroda u zemljama regiona, moramo pre svega govoriti o opstanku srpskog naroda u regionu, a srpski narod je u Crnoj Gori, BiH, pa čak i u delovima Srbije, direktno ugrožen, kako socijalno i demografski (na Kosovu i fizički), tako i na planu kulture i identiteta. Srbi u regionu stoga pre svega moraju da izgrade, očuvaju i ojačaju jedinstvenu srpsku zajednicu koja će biti načisto sa svojim identitetom, kulturom i vrednostima, i koja će dalje biti u stanju da sama definiše svoje (tj. naše zajedničke) prioritete u politici, ekonomiji ili socijalnoj politici i da se za njih izbori unutar postojećih granica. A u Republici Srpskoj, realno gledano, uz malo sreće, pameti i truda, moguće je postići i više od toga. 

(Ekstra-NSPM)