Danke, Srpska

Ko bi rekao da će Srpska i Srbi postati kolateralna politička žrtva bošnjačko-hrvatskog izmirenja?! Koliko neočekivano, toliko i dosledno, kako odnosima u BiH, uopšte, tako i držanju Hrvata, posebno. Sutradan pošto su Zlatko Lagumdžija i Dragan Čović objavili rekonstrukciju Vlade Federacije, u koju su napokon uključena dva HDZ-a, kolumnista zapadnomostarskog portala Dnevnik.ba prisetio se da Srbi nisu ništa bolji od Bošnjaka. U komentaru pod naslovom „Završetak platformaške bruke - početak normalizacije“, Pejo Gašparević, međutim, nijednom rečju nije objasnio kakve veze imaju Srpska i Srbi i sa zametanjem i sa razrešenjem kavge u FBiH, koji traju još od završetka poslednjih izbora u BiH.

Njegova teza svodi se na sledeće: pošto smo popravili odnose na jednoj strani, sada možemo da ih pokvarimo na drugoj... „Uvrštavanjem pobedničkih stranaka u hrvatskom biračkom telu u federalnu vlast stiču se predispozicije za zaustavljanje daljeg potkopavanja bošnjačko-hrvatskih odnosa i njihovo relaksiranje. Bošnjačke stranke pod vođstvom SDP-a svojim odustajanjem od platformaške vlasti, koju su skupa sa odanim medijima tako strastveno branili, na poseban način priznaju vlastitu krivnju... S druge strane, i stranke sa hrvatskim predznakom, a ponajpre dva HDZ-a, gurnute su u šansu da se oslobode predodžbi o negovanju bliskosti sa političkom Banjalukom i navodnim zahlađenjem odnosa sa političkim Sarajevom.“ Dakle: zahlađenje sa Sarajevom bilo je navodno, a zbližavanje sa Banjalukom - prividno.

Nije toliko problem „pomama i slepoća" SDP i Zlatka Lagumdžije, pa čak ni to što su politički gušili dva HDZ-a, nego samo to što ih je „na životu održao Dodik". 

Da podsetimo, sve se zakuvalo zbog toga što lider SDP-a nikako nije mogao da se pomiri s tim da će primenom principa nacionalne rotacije u Savetu ministara BiH ostati bez ijedne od dve najatraktivnije funkcije u vrhu zajedničke izvršne vlasti. Prvo je bacio oko na poziciju „premijera", na koju je trebalo da dođe Hrvat, a zatim na funkciju ministra spoljnih poslova, koja je trebalo da pripadne Srbima. Pošto ni jedni ni drugi nisu potrčali u susret njegovim željama, oglasio se jedan od onih „bivših zamenika pomoćnika podsekretara u Stejt departmentu", koji se uvek pojave u Sarajevu u pravi čas, da u skladu sa američkim vrednostima podrži veliku multietničku partiju koju čini 99 odsto muslimana. Taj, zvao se Hejcel, u intervjuu za „Dane" ili „Bosnu" lepo je objasnio da je „prirodno da Zlatko kao lider pobedničke stranke dobije neki važan položaj". Nimalo impresioniran takvom preporukom, Dodik je iz Banjaluke poručio Lagumdžiji da „može da računa jedino na neki sporedan resor". Pošto već premijersku funkciju nije mogao da preotme Hrvatima, revoltirani lider SDP-a je onda odlučio da preuzme svu vlast u Federaciji. Sa nekim kobajagi programskim manevrom zvanim „platforma", koji se jako dopao ambasadoru Munu, udaljio je od vlasti izborne favorite hrvatskog naroda.

Legalitet ovom političkom skandalu, u kome su, mimo odluke CIK-a, dva HDZ-a zamenjena jednom proustaškom i jednom strankom krupnog privatnog biznisa, dao je lično v. p. Incko. Dok Mun i Incko nemim odobravanjem učestvuju i u novom Zlatkovom premetu preko glave, profesor Mile Lasić sa Univerziteta u Mostaru osnovano zaključuje da je „SDP-ova glavna odlika stalno proizvođenje kriza, prekjuče sa SNSD-om, juče sa HDZ-ovima, a danas sa SDA" (Oslobođenje, 5. juni 2012.). Ali, ni doktor Mile ne pominje da su glavne žrtve „SDP-ove krivnje" ipak bili Hrvati i da bi „Zlatkova reanimacija dva HDZ-a" zakasnila da sve vreme nije bilo političke infuzije iz Banjaluke.

U vreme kada su Herceg-Bosanci trpeli SDP-ov zulum, dok je američka ambasada u Zlatku prepoznavala političara dovoljno bistrog, veštog i drskog da danas integriše Federaciju a sutra celu BiH, matica Hrvatska na pragu EU strepila da im se hercegovačka dijaspora ne ispreči na putu za Brisel, a Vatikan oprezno odmeravao svoj stav, otvorena, direktna, jasna i glasna podrška stigla je samo iz Banjaluke. Predstavnici RS su odbijali aranžmane sa Zlajom i Suljom (SDP-SDA) mimo jedino legitimnih Čovića i Ljubića. A da bi dva HDZ-a mogla svoju nevolju da oglase preko elektronskih medija, reportažna kola RTRS su iz Banjaluke putovala u Mostar, pa su Hrvati bar na jedan dan imali svoj nacionalni kanal. Kao odgovor na sve te manifestacije usamljene i principijelne podrške RS, zbog koje je narod u zapadnoj Hercegovini tražio da se i formalno stavi pod zaštitu Banjaluke, Pejo Gašparević citira Peru Sudara, pomoćnog biskupa Vrhbosanske biskupije: „Za mene je najporaznija činjenica i za opstanak ove zemlje zastrašujuće saznanje da hrvatske političke predstavnike pred pomamom i slepoćom bošnjačkih multietničkih partija na životu drži Dodik! Izvesno je da će tako činiti samo dok mu bude politički isplativo u borbi Banjaluke protiv Sarajeva. Kao da stanje Hrvata u RS nije dostatan dokaz." Dakle, nije toliko problem „pomama i slepoća" SDP i Zlatka Lagumdžije, pa čak ni to što su politički gušili dva HDZ-a, nego samo to što ih je „na životu održao Dodik". Preciznije rečeno: nije neprijatelj - davitelj, nego spasitelj!

Dok Mun i Incko nemim odobravanjem učestvuju i u novom Zlatkovom premetu preko glave, profesor Mile Lasić sa Univerziteta u Mostaru osnovano zaključuje da je „SDP-ova glavna odlika stalno proizvođenje kriza, prekjuče sa SNSD-om, juče sa HDZ-ovima, a danas sa SDA" 

Na kraju komentara Pejo Gašparević mudro zaključuje: „Upravo su nastupajuće okolnosti svrgavanja nametnute platformaške vlasti prilika da se slojevito hrvatsko nacionalno biće u BiH oslobodi i srpskog i bošnjačkog ‘zagrljaja' koji su, svaki na svoj način, pogubni za Hrvate." Bar povodom „svrgavanja platformaša" bilo bi preciznije reći da je taj „zagrljaj" sa bošnjačke strane bio zagrljaj političkog nasilja, a sa srpske - zagrljaj podrške. Ali, umesto vajkanja zbog grubih relativizacija i besprimerne nezahvalnosti, dao bih hrvatskim komšijama jedan dobronameran savet radi mira u Bosni. Bilo bi vreme da prestanu sa kalkulacijama da će kao jezičak na vagi večito profitirati na sukobu između Srba i Bošnjaka i da pokušaju da svoj status i politiku u BiH definišu nezavisno čak i od Zagreba. Dosadašnja laviranja između „referenduma" i „livanjskog pitanja", trećeg entiteta i jedinstvene Bosne, Herceg-Bosne i Bosne Srebrene, Posavaca i Hercegovaca, Mostara i Zagreba, pa i Sarajeva i Banjaluke, koliko god su na momenat delovala lukavo, nisu im baš mnogo dobra donela.