Хилов допринос Шарповом методу у БиХ

(Прес, 11. 3. 2014)

“Ентитети не коче развој БиХ!” - изјавила је у прошли уторак једна важна политичка личност у БиХ у интервјуу за “Глас Српске”. “Питање за милион долара” гласи: Да ли је то рекао Златко Лагумџија, Милорад Додик, в.п. Инцко, Жељка Цвијановић, в.д. америчког амбасадора Хил, Небојша Радмановић или Бакир Изетбеговић? Онај ко имало познаје ситуацију у БиХ без размишљања би одмах искључио Инцка, Златка, Хила и Бакира. А онда се замислио да ли је замка у томе што то овога пута можда није рекао баш Миле, него Небојша или Жељка. И остао без милиона јер тачан одговор, вјеровали или не, гласи: Хил.

Већ скоро двије деценије из Сарајева, Брисела и, посебно, Вашингтона слушамо приче о Босни без ентитета, о “јединственој БиХ, о функционалној централизацији, о реформи устава” и сл., те да без таквих системских промјена земља не може да напредује. Ко би, послије свега тога, могао и да помисли да ће замјеник америчког амбасадора рећи да су “САД апсолутно посвећене земљи која се састоји од два ентитета” Да је, којом срећом, заиста тако, значило би да САД радикално мијењају политику према Босни, јер су у Стејт департменту напокон оцијенили да се досадашњи курс показао крајње непродуктиван, и то би одјекнуло као медијска бомба. Хил је, међутим, то саопштио као да се ради о потпуном континуитету са оним што су говорили Клинтонови, Олбрајтова, пок. Холбрук, Коен & цо.

Николас Хил

Хил је још нешто рекао: “У Вашингтону се не разматра Дејтон два!” Да је рекао “више се не разматра”, било би лијепо чути, али тешко за повјеровати. Да је рекао “тренутно се не разматра”, било би реалније, али не би значило да се већ сутра неће поново разматрати. Овако, без неопходног прецизирања, испада опет као да се ради о континуитету америчке политике у Босни. Не знам само ко је онда измислио причу о “Дејтону два”, о “слову и духу Дејтонског споразума”, ко је тврдио да је “мировни дио Дејтона добар а Анекс IV – лош”, ко је мијењао изворни Дејтон на терену у БиХ? Зашто се Додик осам година рвао са евроамеричким посредницима да заустави отимање ентитетских надлежности? Зашто су се српски новинари сатрали говорећи и пишући о томе како се амерички творци Дејтона, укључив и самог Холбрука, одричу свога дјела?

Какав смисао и циљ има ова изненађујућа изјава Николаса Хила, коју бар засад нисмо чули ни од једног другог америчког званичника? Када је у прољеће прошле године дошао у Сарајево, прогнозирао сам да се за јесен 2013. припрема акција споља финансираних НВО, спонзорисаних медија и удружене опозиције против јаке патриотске власти у РС и да ће је, а ко би други, координирати амбасада суперсиле у Сарајеву. Поменуо сам и ко ће персонално бити координатор. Написао сам да су добро изабрали човјека, који одлично говори српски и добро познаје Србе, јер је као дијете дипломате дуго боравио у Београду, те да су добро изабрали и вријеме - годину прије избора у јесен 2014. Био сам изненађен, а богме и уплашен, када је због моје колумне у Пресу телефонски реаговала амбасада у Сарајеву на кабинет предсједника РС у Бањалуци и када је, чак званично, приговорено предсједнику скупштине РС, који се управо тада нашао у Вашингтону. Питао сам се зашто дају толики значај једној колумни и да ли сам стварно “открио Америку”. Како год било, Хил се заиста показао креативан познавалац овдашњег менталитета.

Сви његови претходници су пријетили развлашћивањем ентитета, централизацијом и унитаризацијом да би деморалисали народ и обесхрабрили руководство, а производили су бумеранг ефекат - национални рефлекс самоодбране и окупљање око јаког лидера. Хил је лукаво кренуо обрнутим путем. Поруке попут “ентитети нису проблем и нема Дејтона два” треба да успавају народ у Српској и јако патриотско вођство представе сувишним. Хил није само први амерички дипломата који уназад десет година не пријети Српској него је и први који у интервјуу не оптужује Додика. Овога пута га није ни поменуо, а сљедећи пут ваља очекивати да га и похвали и тако компромитује пред домаћим бирачима. Али, Хил је, нехотице, компромитовао и опозицију и мрежу НВО јер је рекао оно исто што истовремено понављају и они: “Додикова власт измишља спољне притиске и производи страх у РС”.

А онда, и код њега испад типично америчке ароганције. “Наш интерес према БиХ није ослабио и планирамо већи ангажман да бисмо ову земљу вратили на реформски пут.” Прије свега, нико из РС никад није тражио “већи ангажман” САД у РС, него, напротив, да се држе изворног Дејтонског споразума. То у БиХ траже једино Бошњаци да би наметнули свој концепт унитарне државе. А што се тиче “реформи”, није јасно да ли Хил мисли на политичке (развлашћивање ентитета) или економске (дивља приватизација, тајкунизација, пауперизација), које су Американци помогли у цијелом посткомунистичком свијету.

В.д. амбасадора такође каже и да се земља “мора” вратити на реформски пут, па се човјек пита шта ако Српска једноставно не жели да се врати на тај пут, поготово што он очигледно мисли на вријеме када су у Сарајеву ширене надлежности Савјета министара, а у Бањалуци смјењивани изабрани функционери. Хил каже и то да његова земља “годинама подржава улазак БиХ у ЕУ и НАТО”, и притом га изгледа уопште не занима сасвим свјеж егзактан податак да већина грађана Српске не жели у ЕУ, а 90 одсто је против прикључења НАТО-у. Он очито мисли да унутрашње реформе и међународна чланства РС нису наша, него америчка ствар.

Врхунац представља Хилова тврдња да “нема основа прича која долази из Бањалуке да неке невладине организације у РС плаћају и спонзоришу САД”. Него ко их онда финансира? Буџет РС? Неки анонимни богати, а добри људи? Или саме зарађују “у зноју лица свога”? Па в.д. амбасадора ваљда, као и ми, зна да је његов пензионисани колега Вилијем Монтгомери црно на бијело описао како је из Будимпеште, уз помоћ НВО “Отпор”, рушио Милошевића, како су стотине хиљада долара кеша у коферима пребациване опозицији у Србији, како су врбовани људи у државном апарату. Нисмо ли јуче гледали репризу те исте представе у Украјини, прекључе у Сирији, прије тога у Либији и Египту, а ономад генералну пробу за БиХ у Сарајеву, Тузли, Зеници, Мостару...?

Хил заслужује комплименте својих претпостаљених за допринос познатом Шарповом методу за обарање неподобних лидера. Али уз једну примједбу: морао би да води више рачуна о томе да људи овдје имају богато негативно искуство са иностраним протекторима. И кад нас куде и кад дјелује као да нас подржавају.