Хоће ли и међународна заједница у БиХ признати изборни пораз?

 (Независне новине)

Тко су побједници, а тко губитници задњих избора у БиХ оквирно смо знали већ у ноћи након затварања биралишта.

У сљедећих неколико тједана знат ћемо прецизно у којој мјери су губитници изгубили, а тко ће од побједника судјеловати у власти и на којим све разинама. Профили губитника унутар три народа су различити, једина ствар која их повезује је да су имали потпору "странаца", тј. најутјецајнијих амбасада и НВО мреже овисне о њима. Након што су дигли руке од СДП-а, што је посебно дошло до изражаја у критикама дужносника америчке амбасаде у Сарајеву само пар тједана прије избора и жучне реакције њиховог дојучерашњег миљеника Лагумџије, "странци" су у бошњачко-босанско-грађанској политичкој заједници нашли нове миљенике и почели снажно пухати у једра Комшићевој Демократској фронти и, нешто мање, СББ-у Фахрудина Радончића. На концу је, насупрот њиховим жељама, релативну побједу однијела СДА, а у Предсједништво опет дошао Бакир Изетбеговић.

Дакле, џаба су кречили. Иако теоретски могуће, било какво формирање власти без СДА било би политички контрапродуктивно и водило би даљој дестабилизацији стања у земљи. Лекција која се могла научити из прошле платформе је да формирати власт од миљеника, а без легитимног представника једног народа, само продубљује постојеће проблеме. Истина, СДА није апсолутни већ релативни побједник у својој заједници, али стабилну власт способну за озбиљније реформе без те странке немогуће је замислити. СДП је потпуно испао из игре и слиједи му тешка фракцијска борба у развалини од странке. Комшић и остали челници ДФ-а, премда досад нису показали да их краси велика политичка памет, морали би имати на уму да би формирањем власти с СДА поновили у очима својих бирача исту ону погрешку непринципијелног коалирања, због које је настрадао СДП. На постизборној кладионици стога као најизгледнија и најприроднија у овом тренутку остаје комбинација СДА - СББ - ХДЗ за формирање власти у Федерацији и са СНСД-ом на државној разини.

Но треба још видјети што ће се догађати с накарадом од домова народа у федералном парламенту, гдје нова власт мора осигурати трећину од 17 заступника сва три клуба, дакле најмање шест заступника. Истина, прошли пут је несретни Инзко мало мијењао законе математике па смо имали нелегитимну и нелегалну власт, али тешко је очекивати да ће поновити исту погрешку. Посебно је бизарна ситуација с тзв. српским клубом у Дому народа федералног парламента, јер те људе најмање бирају Срби, већ састав тог клуба овиси о томе тко је од "грађанских" странака нађиђао на листе више својих "Срба". Дакле, коалиција СДА - СББ - ХДЗ без проблема пролази у Парламенту и у клубу Бошњака и Хрвата, али питање је хоће ли успјети скуцати шест "Срба" чији су гласови потребни за формирање власти у Федерацији.

Кад смо код Срба, уколико се остваре најаве о пребјезима у Додикову већину чак и из редова СДС-а, о чему ћемо више знати сљедећи тједан, након објаве службених резултата, та ће странка, иако је била близу побједе, постати на концу једнако тежак губитник као и СДП. Бити дванаест година изван власти, далеко од функција, агенција, пипа у јавним подузећима, и гурати даље, може јака идеалистичка структура спремна "постити" као би се кад-тад изборила за свој програм. Такав идеализам тешко је очекивати код старих странака, некоћ навиклих на власт, па најаве о пребјезима звуче врло реалистично. Једини миљеник "странаца" који је изашао као побједник, Младен Иванић, у тој ситуацији неће више имати јако опорбено упориште у РС и морат ће се и сам прилагођавати новој Додиковој доминацији. Но, о свему томе бит ћемо паметнији већ сљедећи тједан.

Тешка политичка судбина чека и највећег међународног миљеника на овим изборима и умало новог хероја политичког комшићизма - Мартина Рагужа. Не зна се је ли га било мучније гледати како се додворава потенцијалним бошњачким бирачима флоскулетинама наштребаним из НВО буквара, обилази пред изборе Горажде у којем живи шест Хрвата, прекрива Сарајево (од кога плаћеним?) плакатима више од Изетбеговића и Радончића или јавно добива потпору на изборима за хрватског члана Предсједништва од бошњачке странке из Крајине. На крају је успио привући недовољних педесетак тисућа бошњачких гласова, који отприлике одговарају ономе што из непоколебљиве СДП-ове базе није добио Бакир Хаџиомеровић. Рагуж је извисио у борби за другог бошњачког представника у Предсједништву, а виси му и утјешна синекура у Дому народа државног парламента. Изгледан позив заступницима ХДЗ 1990, странке која је унаточ пројекту Рагуж још и добро прошла, да се врате у окриље Хрватског народног сабора, вјеројатно ће му задати заврши ударац и дефинитивно запечатити лекцију коју је и сам могао научити из судбина међународних миљеника, од Прлића до Будимира и Лијановића.

Ако "странци" и даље буду истрајавали на старој парадигми, што им преостаје? Миљеници на политичкој и страначкој сцени су им на демократским изборима углавном поражени, пројекти пропали. Но, ако не може кроз институције, може изванинституционално, дакле путем рушења немиљеничке власти кроз просвједе. И то вјеројатно већ сљедећег прољећа, поготово ако ДФ остане изван власти и пристане на улогу предводника револуције. Исто вриједи и за опорбу у РС: ако доиста буде очерупана због пребјега, дугорочно јој преостаје манипулирање иначе оправданим социјалним незадовољством као једини, улични пут до власти.

Но надати се оптимистичнијем сценарију, а то је да ће међународни фактор у БиХ престати бити фактор нестабилности, који овласти, средства и енергију троши у пројицирање својих политичких фантазија и покушаје насилног моделирања политичке сцене, уз помоћ мутанта од НВО сцене и све горих и јаднијих политичких "миљеника". Умјесто тога требали би потицати тражење компромиса између легитимних представника три народа у БиХ. Ако је итко требао извући поуке из судбине накарадне платформашке власти, то су они коју се је створили, од, срећом бившег, америчког велепосланика Моона до, нажалост, из неког разлога у БиХ још присутног, Валентина Инзка.