Kolaps bošnjačke politike

Na sceni je totalni kolaps bošnjačke politike... Sve se zakuvalo zbog sebičnosti i sujete nekih bošnjačkih političara..., izjavio je onomad Šaćir Filandra sa Fakulteta političkih nauka u Sarajevu. U prilogu od prošlog utorka na ovom istom mestu ukazali smo da će Lagumdžijino dvogodišnje poigravanje sa skoro svim hrvatskim i bošnjačkim strankama na kraju dovesti do belaja u njegovoj vlastitoj stranci i da će to, s obzirom na vodeću poziciju SDP, izazvati i šire probleme u FBiH i BiH. Naravno, nije bilo teško predvideti da će se pobuniti svi iznevereni i prevareni: od hadezeovaca i hrvatskih platformaša do esdeaovaca i komšićevaca. Ali, može li se ipak baš sve svesti na egomaniju i megalomaniju jedne osobe?

Na pojavnom nivou jeste sve zaista počelo od toga što lider SDP-a nikako nije mogao da se pomiri sa neočekivano malim ličnim probitkom od pobede svoje stranke. No, nezavisno od izbornog rezultata, po nacionalnom turnusu u zajedničkim organima, funkcija predsednika Saveta ministara trebalo je da pripadne Hrvatima, a ministra spoljnih poslova - Srbima. Mesecima je Zlatko kalkulisao i kombinovao sa Mostarom i Banjalukom da bi se napokon dokopao bar ovog manjeg kadrovskog profita. Sa nadom da će kasnije, u drugom koraku uspeti da ponovi operaciju skoka sa ministarskog na premijerski položaj, kakvu je svojevremeno već izveo smenjujući svog profesora Božu Matića. U međuvremenu, opet, nije mogao a da i sebi i drugima ne pokaže da ipak nije samo jedan među desetak ministara nego broj 1 u većem delu BiH: ako se već ne vrti sve oko njega, da bar pokaže da može da vrti sve oko sebe. Iz meseca u mesec je pravio i rasturao koalicije, korumpirao i odbacivao partnere na granici i u regionu do sada neviđenog političkog cirkusa, tako da se na kraju valja upitati ima li u toj ludosti nekog sistema.

Zahvaljujući Zlatkovim velikim manevrima, građanski Bošnjaci SDP-a su u jednom momentu, na neskriveno zadovoljstvo Incka i Muna, potpuno zavladali većom polovinom BiH. A sistematskom medijskom stigmatizacijom Dodika, iz Sarajeva i spolja, omekšavan je teren da "platformaški koncept" prekorači entitetske granice i okupi podeljenu opoziciju u RS. Međutim, ovaj "udruženi zločinački poduhvat" (Zlatko - Valentin - Patrik) protiv Dejtonske BiH naglo je počeo da se urušava pred snažnom kontraofanzivom Mostara uz podršku Banjaluke, a nešto kasnije i Zagreba, Berlina i Vatikana. Kud bi - šta bi, Lagumdžija je otkačio platformaše i vratio HDZ-ovce. A ako uskoro ne bude morao da vrati i SDP-ovce, moći će politički da zanemari apolitične SBB-ovske intendante u svojim koalicionim redovima i ravnopravno se dogovara sa legitimnim predstavnicima druga dva naroda - Čovićem o FBiH i Dodikom o BiH. Na dnevnom redu neće moći da budu "građanska BiH bez građana", "reintegracija žrtava i zločinaca", "nesložni koji govore jednim glasom" i slične bošnjačke floskule, nego nešto mnogo sitnije, a politički životnije i konkretnije - ravnopravnija FBiH i normalniji odnosi sa RS.

Ta nova priča već je započela dogovorom Lagumdžija - Čović da se ubuduće hrvatski predstavnik u Predsjedništvu BiH više ne bira direktno glasovima bošnjačkih građana nego indirektno glasovima hrvatskih poslanika, a kako Komšić ne bi ostao doživotni član tročlanog "državnog vrha". Željko je naravno već po koji put dao bezuslovnu ostavku, ali ne iz karijernih nego iz principijelnih razloga: nije njemu do toga što na idućim izborima, jasno je, neće moći da prođe, nego jedino do toga što je SDP, sa ovim novim izbornim pravilima napustio svoju građansku (bošnjačku) orijentaciju i potonuo u nacionalizam (srpski i hrvatski). To Zlatku neće napraviti probleme samo kod članstva u stranci, koje jeste 95 procentno bošnjačko, ali voli da se predstavlja kao građansko, nego i kod unitaristički nastrojene većine bošnjačkih birača, koji vole da Željko, po rođenju Hrvat, bude građanin kako bi imali svoja dva nacionalna predstavnika u vrhu BiH.

Lako je bilo Zlatku da se, pošto je zaista sve isprobao, batali Mun - Inckovog projekta izgradnje Bosne kao većinske demokratije (jedan čovek - jedan glas). Neće mu pasti teško ni da Komšićevu već ko zna koju po redu "bezuslovnu ostavku" bezuslovno prihvati. Teže će mu biti sa članstvom stranke, koje, nasuprot Zlatkovom političkom realizmu, u Željkovom idealizmu i vidi moralni korektiv, programsku doslednost, garanciju izvornih SDP-ovskih ideoloških vrednosti. Najteže će mu biti sa svojim muslimanskim biračima, koji su posle onog sudbonosnog razgovora Cimermana sa Alijom početkom 1992. preko noći postali "građanski", i u to veruju i danas, bez obzira na to što su već krajem 1993. postali bošnjački. Njih mu valja razuveriti da im jedinstvena Bosna neće pasti s neba nekim novim udarom američkih bombardera po srpskim položajima. Valja im objasniti da ni Hrvati neće da žive u jedinstvenom entitetu. Valja ih uveriti da ne treba da krive vratove put Zagreba i Beograda jer tamo više nema Tuđamana i Miloševića i da im je pametnije da poglede okrenu put Mostara i Banjaluke, jer tamo sede ljudi sa kojima se jedino mogu dogovarati o Bosni. Valja im reći da ne mogu napredovati ka EU, a ravnati se prema SAD i da ne mogu ići na Zapad okrenuti prema Bliskom istoku. U konkurenciji sa Suljom, Bakirom i Fahrom, Zlatko bar potencijalno ima više i kapaciteta i legitimiteta nego ijedan bošnjački političar da napravi hrabar i odlučan zaokret, a postavlja se pitanje da li uopšte ima alternativu. Jer, posle ovoliko vremena, energije i rizika koliko je uložio u jedan promašen projekat, a onda i brže bolje spasavanje vraćanjem na prethodno stanje, ostaće zapamćen kao generator "totalnog kolapsa bošnjačke politike".

Šaćir Filandra ima pravo na takvu ocenu jer je, koliko znam, jedini bošnjački intelektualac koji je još pre nekoliko godina pozvao sarajevsku političku elitu da proveri da li komšije zaista nikako ne žele zajedničku državu i zašto, pod kojim uslovima bi na nju možda dobrovoljno pristali, da li su njihovi uslovi nama prihvatljivi itd. U Sarajevu se niko na to nije odazvao.

(Press RS)