"Крње" председништво БиХ у Београду - шамар домаћину и "заједничка трка" ка ЕУ

Посета „крњег“ Председништва БиХ Београду протекла је мање-више онако како се могло очекивати. Бошњачки члан Председништва БиХ Бакир Изетбеговић испунио је највећи део свог обећања да ће „све рећи у лице“ председнику Србије Томиславу Николићу, Николић није говорио о ономе што је раније изјављивао – а што је Изетбеговићу највише сметало – а председавајући Председништва БиХ Небојша Радмановић трудио се да „сви пазе шта говоре”, како је истакао дан уочи посете Београду.

Изетбеговићева “пажња”

Тако је, дакле, Изетбеговић „пазио“ да не понови недавне изјаве да је “србијанска држава на Косову начинила насиље над албанским народом и због тога је изгубила Косово”, а да је “део БиХ који се зове Република Српска базирана на геноциду почињеном у Сребреници”([1]). Уместо тога, Изетбеговић је Николићу “у лице” рекао да „треба да се пази на речи кад се говори о ономе што се догодило и да се поштују пресуде међународних судова и уставно – правно уређење БиХ”. А затим и објаснио како он мисли да треба да се “пази” . „Загледати се у оно шта се десило у Сребреници, још једном погледати снимак онога што су урадили своједобно Шкорпиони у БиХ и схватити да се онаква ствар десила 8.372 пута. Треба се с тиме суочити. Или пак, отворени град Сарајево. У 42 месеца опсаде, у три ледене зиме, у око хиљаду граната дневно, сваки трећи Сарајлија је рањен, сваки десети је умро. Треба се с тиме суочити, ми не тражимо никакву освету, али тражимо да се та истина сагледа(…)У БиХ не постоје две државе. Има само једна држава БиХ. На Балкану немају две српске државе. То је чињеница и тако ће и остати” – кључне су речи “пажње” којом је Изетбеговић обасуо Николића([2]).

На овако искрене Изетбеговићеве речи, искрено је и Николић одговорио.  “Искрено желим свако добро БиХ, а као председнику Србије остаје ми у дужност да бринем о Републици Српској. Пре 18 година престао је рат, ране треба да зарасту, а ожиљци да се не виде(…) Србија је ту увек када затреба и ако постоји потреба, пружиће помоћ(БиХ, оп.а). Али, ми бисмо желели да два ентитета сами решавају своје проблеме и да сарађују”, рекао је Николић([3]). Председник Србије се, међутим, поприлично забринуо и за пут БиХ ка ЕУ, па је гостима пренео и сопствену жељу: „Србија жели да и БиХ напредује ка ЕУ, пошто је Унија мало заборавила БиХ, а ми не желимо ниједну државу бивше Југославије да оставимо по страни”([4]).

После овако искрених и пажљивих  Изетбеговића и Николића, Радмановићу је преостало само да пожели да „сусрети свих руководилаца морају бити чешћи и бољи”; успут је он једини поменуо Косово, подсећајући да “БиХ није признала Косово, а већи део грађана БиХ ни данас није за то да се призна Косово”([5]).

“Прожимање” Бриселом

Сусрет “свих руководилаца” догодиће се ускоро у Анкари: реч је о трилатерали Турска-БиХ-Србија у коју, сем Изетбеговића, велике наде полаже и Радмановић, тврдећи да “БиХ није довољно искористила добру вољу турске званичне политике, да се то пренесе и на економски део”([6]). Сам Изетбеговић је протеклих дана отишао и корак даље, заговарајући – заједно са генералним секретаром Организације исламске конференције(ОИЦ) Турчином Екмеледином Ихсаноглуом – унапређење посматрачког статуса БиХ у ОИЦ-у до пуноправног чланства ([7]).

Уз здушно залагање за брже кретање и БиХ и Србије ка ЕУ, упадљиво је да нико у Београду и Сарајеву није ни поменуо – макар као још једну од паралелних могућности – и економску сарадњу са Евроазијском царинском унијом (ЕЦУ). Председник Србије јесте говорио о заједничком економском наступу земаља из региона на другим тржиштима, али ни њему се после састанка са Изетбеговићем и Радмановићем није омакло помињање сарадње са ЕЦУ. Можда је Николић мислио и на то да би, рецимо, предузећа из БиХ могла много више да сарађују са предузећима из Србије, користећи се Споразумом Србије и Русије о слободној трговини, али, ипак, о томе нико ништа није рекао. Иако су, на пример, предузетници из Републике Српске и Федерације БиХ већ одавно прилично заинтересовани да искористе такву прилику([8]).

Против такве могућности сарадње ни Изетбеговић не би могао изнети никакве разумне разлоге, кад већ не налази никакве противречности у свом залагању за паралелну економску сарадњу БиХ са ЕУ и ОИЦ. Уосталом, прве руске инвестиције недавно су ушле и на простор Федерације БиХ(“Зарубежењфт” и “Гаспромњефт” купили су пумпе ОМВ-а, а “Сбербанка” је купила “Волксбанку”), а “Босналијек” је само једна у низу сарајевских фирми које се свим силама труде да се врате на руско тржиште. Тако да се може слободно очекивати да ће се, како године одмичу, и сарајевско противљење много већој сарадњи са земљама ЕЦУ све више топити, ма шта о томе мислили Изетбеговић и остали бошњачки тврдолинијаши.

Уместо тога, бошњачки политичари у Сарајеву  и неке њихове српске колеге у Београду сада једино говоре о „окретању једних другима тако што ћемо се тркати ка Бриселу“([9]) , како је то описао министар спољних послова БиХ Златко Лагумџија приликом своје посете Београду пре непуних петнаест дана. „Желимо да створимо нешто што ће нас прожимати и што ће нас тако испрожимати, да на крају нећемо моћи једни без других” – узвратио је Лагумџији министар спољних послова Иван Мркић([10]).

Па сад, Републици Српској остају нада и стрепња да - у тим сарајевско-београдским “дипломатским” домишљатостима - оно Мркићево “прожимање” једног дана не буде подразумевало и “сажимање” надлежности Српске. Све зарад “тркања ка Бриселу”.