"Međunarodna strašila“, ili mač nad glavom Republike Srpske

Nedavna odluka Saveta za primenu mira u BiH(PIC) o „zamrzavanju“ supervizije u Brčko distriktu od 31. avgusta veoma je značajna u pravcu prepuštanja uprave domaćim političarima[1]. To jeste više simbolična odluka, ali, ipak, ukazuje da u međunarodnoj politici, kada je reč o BiH, dominira tendencija prepuštanja odgovornosti domaćim političarima za upravu u zemlji. U ovom slučaju to je, međutim, rezultat kompromisa ključnih međunarodnih činilaca koji imaju najsnažniji uticaj na političke prilike u BiH: Rusije, EU, SAD i Turske.

Elem, na poslednjoj sednici PIC-a „zamrzavanje“ supervizije u Brčko distriktu predložio je supervizor Roderik Mur, a zatim je iza zatvorenih vrata usledila rasprava koju je ruski ambasador Aleksandar Bocan Harčenko opisao kao „izvanredno tešku, uz povećane napetosti“. Rusija se, inače, od ranije zalaže i za okončanje supervizije u Brčkom i za zatvaranje  OHR-a u BiH, dok je Turska na sasvim suprotnoj strani: stavovi zvanične Ankare identični su stavovima Vlade Federacije BiH koja je nekoliko dana uoči sednice PIC-a u Parlamentu FBiH „progurala“ deklaraciju u kojoj traži ostanak supervizije u Brčkom. Harčenko je prepričao da se “većina članova PIC-a složila sa stavom Rusije da su potpuno svi uslovi ispunjeni za ukidanje supervizije u Brčko distriktu pošto je Republika Srpska napravila i više od toga što se tražilo”[2], ali Turska nije odustala od svog stava zatraživši da to bude navedeno i u fusnoti kominikea sa sednice PIC-a. Na kraju je usvojen Murov predlog o “zamrzavanju” supervizije, što znači da se zatvaraju i kancelarija OHR-a i kancelarija  surervizora  u Brčkom, te da se suspenduju i ovlašćenja supervizora. No, sudbina jedinog distrikta BiH - kao kondominijuma RS i FBiH -  i dalje ostaje u rukama Arbitražnog tribunal za Brčko, “ koji će nastaviti da postoji sve dotle dok supervizor, uz odobrenje visokog predstavnika, ne obavesti Tribunal da su ispunjeni svi uslovi zbog kojih postoji, odnosno da uslovi zbog koji postoji prestaju i više nisu na snazi”[3]. A u ime tog tribunala, međunarodni arbitar, danas 86-godišnji američki advokat Robert B. Ovens, može, praktično, odlučiti čak i da Brčko dodeli jednom entitetu ukoliko drugi krši Arbitražnu odluku[4] !?

Imajući u vidu da su vlasti RS ispunile uslove za zatvaranje supervizije - uključujući i onaj “kartografski” da izbrišu liniju RS u distriktu -  predsednik RS Milorad Dodik “zamrzavanje” supervizije nazvao je “prevarom međunarodne zajednice”[5], dok je predsednik Narodne skupštine RS Igor Radojičić primetio da Arbitražni tribunal ostaje da “visi nad glavom RS”. Sa izuzetkom premijera RS Aleksandra DŽombića koji je “zamrzavanje” supervizije  sasvim neosnovano proglasio “velikom pobedom RS”[6], vrh RS potpuno je svestan da  “zamrzavanje” supervizije predstavlja veliki test, kako ga je nazvao Roderik Mur.

Pomoć u rešavanju tog “testa” Srpskoj će i dalje stizati od Rusije, dok će bošnjački političari pomoć tražiti na američkoj i turskoj adresi, pri čemu će ih ovi drugi bezrezervno podržavati, dok će se američke diplomate predstavljati kao strana koja može pronaći kompromis sa ruskim kolegama, koji bi Bošnjacima mogao doneti više od tvrdoglavog insistiranja na rešenjima koje RS nikako ne prihvata. Tako je bilo u slučaju Brčkog: Bošnjacima je ostavljena formalna mogućnost da mogu tužiti RS ako posumnjaju u njene namere, dok je Republici Srpskoj ostavljena nada da “zamrzavanje” supervizije predstavlja početak zatvaranja OHR-a.

Istina, u političkoj praksi poslednjih godina niti je OHR bio tako moćan da vrši pritisak na RS, niti je supervizor u Brčkom u poslednje dve godine nametao odluke u distriktu. Umesto toga, supervizor je posredovao u razgovorima lokalnih političara u Brčkom, dok je, umesto OHR-a, između političkih vođa Srba, Hrvata i Bošnjaka posredovao specijalni predstavnik EU u BiH Peter Sorensen. Drugim rečima, to znači da i OHR i “zamrznuta” supervizija, ostaju u političkom životu u BiH kao neka vrsta “strašila” za domaće političare. Međutim, ako se zna da više niko ne veruje ozbiljno da bi Srbi jednostrano proglasili nezavisnost RS ili da bi Hrvati jednostrano proglasili treći entitet u BiH – onda je, zapravo, najrealističnija bojazan Srba i Hrvata od radikalizacije bošnjačkih zahteva za što većom centralizacijom BiH. A kako ona “strašila” pridržavaju Turska i SAD, onda u Republici Srpskoj nemaju razloga da veruju da će te “naprave” biti pre upotrebljene za pacifikaciju Bošnjaka, negoli za pomoć bošnjačkim političarima u demontiranju dejtonske konstrukcije BiH. Uostalom, odluku o “zamrzavanju” supervizije u Brčkom “isposlovale” su upravo američke u turske diplomate predstavljajući je, svako na svoj način, kao neku vrstu zaštite bošnjačkih političkih interesa.

Najzad, Roderik Mur je eksplicitno potvrdio da će SAD pristati na zatvaranje OHR-a tek “kada međunarodna zajednica bude uverena da je BiH čvrsto na putu ka EU i da poštuje Dejtonski sporazum”[7]. A ako se pod “poštovanjem Dejtonskog sporazuma” u Vašingtonu pre svega podrazumeva jačanje institucija BiH - a zvanična Ankara u tom pravcu je još “fleksibilnija”, ne krijući da podržava i ukidanje entitetskog glasanja  - onda ne treba da čudi što se političkih vrh RS oštro protivi tako bezobalno postavljenom uslovu iz Vašingtona/Ankare: u Banjaluci su, zapravo, uvereni da se tim uslovom nevešto prikriva podrška bošnjačkoj političkoj eliti u njenoj nameri da isposluje “izbacivanje” ključnih elemenata Dejtonskog međunarodnog sporazuma sa “ugovorenog” puta BiH ka EU.

Izgleda da u Sarajevu i Ankari veruju da bi u tom poslu i OHR mogao da posluži kao korisno “strašilo” s namerom da politički vrh RS - koji ne misli da se odriče dejtonske pozicije RS - neprestano čini nervoznim na “ugovorenom” putu BiH ka EU, ne bi li Banjaluku u nekom trenutku naterao na pogrešan korak u konfrontaciji sa zastupnicima polovičnog “poštovanja Dejtonskog sporazuma”, onima koji u tom sporazumu RS “prepoznaju” samo kao (polu)praznu ljušturu. Da je takva politika prozirna, ne misli se javno samo u RS, već i u Turskoj:  čak ni u opoziciji(CHP) turskoj vladajućoj stranci AKP ne veruju da politika vlade u Ankari ima drugih ključnih dimenzija sem “neoosmanstva” i “pristupa temeljenog na religiji”[8], odnosno na islamskim vezama među Turcima i Bošnjacima.

No, s obzirom  da se Rusija javlja kao snažna protivteža takvoj politici i u BiH i na Balkanu, te da u političkom vrhu RS ima uverenja da i unutar EU postoji neslaganje sa uticajem Turske u BiH - onda je teško očekivati da će se “strašilima” u vidu OHR-a ili “zamrznute” supervizije u Brčkom moći nešto postići u pravcu slamanja otpora RS narednim pokušajima  centralizacije BiH. Drugim rečima, nekakav dublji smisao u održavanju tih “strašila” na političkoj sceni u BiH tražiće još samo oni bošnjački političari koji i dalje ne budu spremni za unutrašnji dogovor zasnovan na dejtonskim principima. Dogod se iz tih iluzija ne proizvedu značajne političke posledice, neće biti ni velike opasnosti za urušavanje stabilnog mira u BiH. Akoli, pak, iluzionisti budu radikalizovali zahteve za preuređenje dejtonske BiH u “briselsku” - u kojoj za RS samo privremeno ima mesta - tada bi i svako dalje micanje BiH ka EU automatski moglo da bude “zamrznuto”. Dakako, s tendencijom da (p)ostane iluzija.