Метафизика празника у БиХ

(Прес, 26.11. 2013)

Наступило је годишње доба крсних слава, које се протеже све до касног прољећа, али и нешто краћи период везан за световне, илити државне празнике. Славићемо их, као и свих минулих послијератних година, свако искључиво своје - ентитетски и национално.

Дан Дејтонског споразума (15.11), први по реду, прослављен је само у РС, а не и у ФБиХ. Зар не би било природно да тај дан, када је прекинут грађански рат и започео мир и када је раније међународно признање БиХ допуњено и равноправним договором о њеном унутрашњем уређењу, буде прослављен и у Сарајеву? Ни говора, јер Алијин потпис на прекид рата Бошњаци доживљавају као потписивање капитулације, а његов потпис на државно уређење као на распад БиХ.

Дан Републике БиХ (25. 11), напротив, славе искључиво у бошњачком Сарајеву као спону вјечито спорног и несигурног континуитета „беиха“ државности са средњовјековним краљевством босанским. У Бањалуци га, међутим, не славе, иако су Срби у антифашистичкој борби за ту БиХ као дио Југославије дали највеће жртве, док су муслимани као Павелићево цвијеће добрано попуњавали редове домобрана, усташа и Ханџар дивизије. А Ђури Пуцару Старом, Србину, Крајишнику и комунисти, који је од оснивања па све до 1960. био први човјек средишње југословенске федералне јединице, срушили су споменик насред Сарајева још уочи рата 1992.

Дан екс-Ју (29. 11) нигдје није званично празник, али га приватно обиљежавају ветерани НОБ-а и југоносталгичари. Напокон, Дан Репубике Српске (7.1) у Бањалуци се слави као највећи званични празник, а за сарајевске медије представља посебну инспирацију за „пљување и псовање на сва уста“. С обзиром на то да су црно на бијело признали РС и да се боре за реинтеграцију БиХ, било би за очекивати да ће послати бар куртоазне честитке, али како да једног дана у години то учине када преосталих 364 гласно сањају да је укину.

Каква ли би тек реакција била да нисмо пропустили да прославимо недавну годишњицу (10.11) плебисцита српског народа у БиХ за останак у заједничкој држави са Србијом, Црном Гором и осталим републикама које то желе? Нема сумње да би из Сарајева у томе панично препознали авет велике Србије и захтијевали од Београда и Подгорице да се службено дистанцирају, иако су ондашње плебисцитарно опредјељење „босанских Срба“ за скраћену Југославију, вријеме и догађаји превазишли. Чак не би ни погријешили, јер српски плебисцит, који је требало да предуприједи муслиманско-хрватски референдум, иако није постигао жељени практични ефекат, јесте изразио јединство српског народа у БиХ у опредјељењу за заједнички живот са сународницима преко Дрине. А редовне годишње свечане комеморације су веома озбиљна ствар јер подсјећају и савременике и млађе нараштаје како на остварене, тако и на историјски привремено неостварене циљеве.

Да званични празници имају велику симболичку снагу колективне инспирације, да јавне свечаности поводом важног догађаја представљају зачетак традиције, или изражавају континуитет са већ постојећом, прекид са њом, или њену обнову, знало се још у старој Грчкој и Риму, као и у још много старијим далекоисточним цивилизацијама. Власт зато и његује „културу сјећања“ и уводи „забрану сјећања“, селективно у односу на велике догађаје и личности. Историјски учестале и турбулентне политичке промјене на нашим просторима биле су праћене промјенема застава, химни, грбова, имена улица и тргова, па и празника. А Титова власт, која нам из данашње перспективе изгледа све боља, била је у том погледу неразумљиво рестриктивна.

Као лаичка је слављена католичка Нова година, али не и хиџретска, као ни православна по јулијанском календару. Забрана сјећања, међутим, није могла да значи и уништење сјећања, па се, рецимо, тзв. Српска нова година славила и у Тамном вилајету, чак и изван приватних простора. На мјесту гдје се улица Обала војводе Степе рачва на Бранкову и Валтера Перића у ресторану „Центар“ и у хотелу „Централ“ у Штросмајеровој улици, дискретно је дочекивана „српска нова“. Окићена јелка би као случајно заостала још од 31. децембра, музички репертоар је био обогаћен са „Тамо далеко“ и „Марш на Дрини“, у поноћ би накратко угасили свјетло, а столови би били подијељени између пензионера непартијаца са старомодно одјевеним госпођама и налицканих младих удбаша који су мотрили на један или два стола са припитим гостима средњих година, који би навратили из знатиљеже или демонстративно. Ресторан „Центар“ је још раније био затворен, а пад Берлинског зида је оазу новогодишње српске слободе под присмотром у хотелу „Централ“ учинио сувишном.

Преостали, махом времешни Срби из блискоисточног Сарајева на дочек иду у источни.

Прва посткомунистичка 1991. година у БиХ била је у погледу празника типично транзициона. По још неизмијењеном закону, слављени су сви стари социјалистички празници, а на њих су додати и национални и вјерски, и то све пута три. Била је то карневалска година, у којој се у Сарајеву сваког мјесеца нешто славило, а остала су фото-свједочанства о томе како су се муслимански, српски и хрватски национално-страначки прваци, ускоро сукобљене ратне вође, срдачно грлили по свечаним салама „Холидеј-ина“, „Европе“ и Клуба делегата. Са ратом је дошло да празничног, исто као и националног и политичког, удаљавања које се наставило и у миру. Не само да сваки ентитет и народ слави различите празнике него исти датуми једне подсјећају на побједу и понос, а друге на пораз и срамоту, за једне су дан весеља, за друге дан гњева. Има ли за то бољег а, истовремено, по будућност Босне поразнијег примјера од изградње споменика Гаврилу Принципу у Бањалуци, односно Францу Фердинанду у Сарајеву.

За могућност или немогућност Босне, заједнички, односно засебни празници су много дубљи индикатор од Сејдића и Финција, Прудског споразума, структуралног дијалога, бутмирског пакета и сличних успјеха или неуспјеха велике политике. Вјероватно је управо на то мислио Гаврилов и Францов промућурни савременик гроф Андраши када је оставио поруку „БиХ не може да буде држава јер нема једну душу.“