"Муслимани", "Босанци", "Бошњаци" - збуњивање и пописивање

(Пресс, 8.10.2013)

“Бошњаке збуњују пред попис!” – бјесомучно се већ годину дана понавља у претпописној кампањи из Сарајева, а при томе се никако не именује збуњивач. Пошто смо навикли да су нашим комшијама за све њихове стварне и измишљене проблеме криви Српска и Срби, а прије свих Миле Додик, питали смо се зашто се овога пута, мимо обичаја, устежу да то кажу директно. Најсажетији и најпрецизнији одговор гласи: зато што су збунили сами себе. А то су открили на прошлогодишњем пробном попису.

Приликом тог претходног тестирања методологије и осталих инструмената овог великог и компликованог подухвата, које се увијек изводи прије званичног пописа, показало се да се 92 одсто становника БиХ идентификују као припадници једног од три конститутивна народа. Од преосталих осам одсто, само два одсто отпада на националне мањине, као што су Роми, Јевреји, Црногорци итд., а читавих шест одсто на оне који се етнички изјашњавају као Босанци и Муслимани. (Дани, 4.10.)  Податак да ће бројно стање нације бити умањено за шест процената и подбацити у односу на пројектованих 51 одсто изазвао је праву панику.

Иако се иза идентификације Босанац, а поготово Муслиман, по свој прилици крије понеки “национално несвјесни Бошњак”, пописна статистика се не упушта у тумачење зашто се неко етнички декларисао овако или онако и шта је под тим подразумијевао. Иницијатива неких сарајевских интелектуалаца да се на пописним листама ове двије идентификације третирају као синоними за Бошњак није могла да прође напросто зато што неки припадници овог народа своју националност сасвим свјесно не везују за етничко поријекло него за држављанство (БиХ), а неки је пак, не мање свјесно, своде на њене вјерске коријене (муслимани).

Има, наравно, и оних који су заиста збуњени контроверзним идентитетским порукама које бошњачком популусу шаљу различите националне странке, исламска вјерска заједница, цивилни сектор и др. Са једне стране, унитаристи из СДП-а и политички сродних мањих странака убјеђују их да су грађани јединствене босанске наднације у коју треба да се интегришу и Срби и Хрвати и која говори босанским језиком. А активисти невладиних организација им се придружују поуком да се у цивилизованом, то јест западном свијету националност изводи из матерњег језика и поистовјећује са држављанством.

Са друге стране, вјерско вођство из ИВЗ-а убјеђује их да су прије свега муслимани, што није нетачно с обзиром на то да ислам дефинише не само духовну него и свјетовну сферу живота нације. Уосталом, муслимански покрет 90-их и нису повели борци за нацију (Адил Зулфикарпашић, Алија Исаковић, Мухамед Филиповић и др.) него борци за вјеру (Изетбеговић, Бехмен, Ченгић и др.) осуђени на Сарајевском процесу за исламски фундаментализам. Са треће стране, СДА као фактор национално-вјерског континуитета у промјенама, убјеђује их да, слиједећи закључке Првог бошњачког сабора, од јесени 1993. више нису ни Муслимани ни Босанци, него Бошњаци.  

Елем, збуњеност од шест одсто, која је изазвала панику због 51 одсто, произвела је мобилизацију од 100 одсто. ТВ спотове, радио џинглове, огласе по новинама и билборде по улицама широм претежно бошњачких кантона, али и Федерације и БиХ, преплавило је упутство за попис: “Националност ми је бошњачка, вјероисповијест - муслиманска, говорим босански”. А као визуелни идентитет ту су и фесови и махраме. Истовремено, Србе и Хрвате изгледа нема потребе да било ко упућује да су истовремено и православци, односно католици, и да говоре српски, односно хрватски. Па, како је примијетио Златко Лагумџија, претпописна кампања у којој бошњачка политичка елита својој националној бази мора да објашњава који јој је етнички идентитет, којем се богу моли и којим језиком говори, дјелује као увреда. Испада да тај народ ни дан-данас не зна ни ко је ни шта је.

Пописна кампања 2013. неодољиво подсјећа на ону из давне 1971. године када су се комитетски активисти били растрчали по терену да убиједе муслимане да треба да буду Муслимани. Четири деценије касније ништа се није промијенило, изузев што је покојног Атифа (Пуриватру) замијенио политички једва оживјели Сејфудин (Токић). Како данас инструкцијом Главног одбора СДА, тако су и тада били збуњени директивом Централног комитета СК шта треба да упишу у рубрику националност. Били су збуњени зашто се мијења, зашто баш тада, зашто није раније, зашто се намеће, зашто нема договора са другима, зашто нема јавне расправе. А онда таман што су се послије двије деценије саживјели са етничким именом Муслиман, које повезује закашњелу националну еманципацију са дотадашњим вјерским називом муслиман, опет је дошао ферман да га треба мијењати у Бошњак. Само коју годину касније, наново промјена назива језика, који зачудо није ни муслимански ни бошњачки, него босански.         

У жељи да и кроз национално име и назив језика себе и семантички промовишу у изворни, темељни, старински и једини аутохтони народ који полаже историјско право на читаву Босну, муслиманско-бошњачко-босанска политичка елита је не само отуђила и Србе и Хрвате од БиХ, и Републику Српску и “Херцег Босну” од заједничке државе, него и збунила односно дезоријентисала властити народ. Називи нације, језика, вјере нису, истина, само ствар пуке конвенције, али се њихова симболичка снага у великој мјери заснива на дугом трајању, континуитету, постојаности, традицији. “Национално Муслиман, муслиманске вјере, који говори муслиманским језиком” не би их збуњавало, нити комшије иритирало.

А и оних шест процената плус, који су важни због зацртаних 51 одсто могли би да донесу више белаја него хаира. Показаће се да је број ратом несталих Бошњака мањи него што се тврдило, затим да је број Бошњака и Хрвата у Српској већи него што се претпостављало, да је број Срба у Федерацији мањи него што се вјеровало. Натполовична бошњачка већина неће угрозити конститутивни статус десеткованих Хрвата, али ће психолошко-политички потпалити амбиције Бошњака и изазвати још веће збијање редова међу малобројнијим комшијама.

Треба имати на уму да се узорна демократска консоцијација маронита, хришћана, друза, муслимана и др. у некада стабилном и просперитетном Либану распала оног момента када су ови посљедњи, на основу увећаног бројног стања, затражили прерасподјелу власти.