Референдум у РС и поруке Волфганга Петрича

(Прес РС)                                                         

„Оно што се тренутно дешава у Српској у вези са референдумом изазива велику забринутост у Европи. (...) Не може дио БиХ организовати референдум о темама које се тичу цијеле земље. (...) Ентитет може одлучивати о стварима као што су пензиони систем, социјална давања, здравствени сектор (...) Јако је важно да грађани РС и БиХ добију и супротне аргументе око најављеног референдума. Важно је да правилно разумију ово питање јер се ради о судбини самог ентитета. Провођење оваквог реферандума значило би да се РС издваја из правног оквира дефинисаног Дејтоном, а то би  значило да РС доводи у опасност своје међународно признање које је потврђено Дејтонским споразумом.“ Ово и којешта друго написао је Волфганг Петрич у колумни за Независне новине 5. јула и - „остао жив“.

Лијепо је што се г. еx в.п. накнадно сјетио, барем деценију пошто је отишао из Сарајева, да је Дејтонским споразумом РС стекла међународно признање, што значи да посједује капацитет да одлучује о степену своје самосталности барем на нивоу који јој је загарантован изворним Дејтонским споразумом. Уосталом, нису ли косовски Албанци, иако национална мањина, а не конститутивни народ, организовали илегални референдум против воље Срба, али је и Косово од Петричеве домовине Аустрије  признато као претпоставка државног осамостаљења. Да ли се тај референдум тицао само Косова или цијеле земље Србије?! Ипак, према г. еx в.п., „ентитети у БиХ су надлежни једино за пензије, социјалну скрб и здравство“, а да је било по њему и његовом насљеднику Педију, вјероватно би се надлежности РС свеле на кућне савјете и паркинг мјеста.

Очито је  Петрич заборавио да је дејтонски Савјет министара обухватао свега три ресора, а да је све остало припадало ентитетима, укључив и оружане снаге. Но, и када је број ресора антидејтонски проширен на десет министарстава, БиХ није постала ни развијенија, ни функционалнија, нити је „проговорила у један глас“, па се то неће десити ни када се, како је недавно најавио бошњачки предсједник Савјета министара, томе додају просвјета, пољопривреда итд. А што се тиче „по Српску погубног излажења из оквира Дејтонског споразума“, референдум, како овај инициран за јесен од стране предсједника Републике, тако и онај условно планиран за 2017. од стране владајуће партије, управо представљају ултимативан захтјев да се у дејтонске оквире напокон врате његови творци и потписници, илити „међународна заједница“. Ваљда и сам свјестан колико је у своје вријеме кршио Дејтонски споразум, Петрич покушава да се оправда:

„Све одлуке високих представника протеклих 20 година биле су темељене на овлашћењима из Дејтонског споразума, а када су оспораване на Уставном суду БиХ, сваки пут је пресуђено у корист интервенција високих представника.“

Као прво, у Дејтонском споразуму је улога високог представника дефинисана као „охрабривање, савјетовање и подршка представницима домаће демократски изабране власти у процесу имплементације споразума“ и никакво право ОХР-а да доноси одлуке се и не спомиње, али се таквог врло ограниченог мандата једино држао Карл Билт, док су се сви каснији в.п., на основу спорних „бонских овлашћења“ понашали попут диктатора.

Као друго, у Уставном суду БиХ, који је подржавао правно насиље ОХР-а, сједила су три странца, који су, уз гласове два Бошњака, систематски надгласавали преосталу четворицу српских односно хрватских судија. И, као треће, према слову Дејтонског споразума рок трајања тројице иностраних судија био је ограничен на десет година, што значи да је састав Уставног суда без странаца требало да изабере парламентарна скупштина БиХ још прије читаву деценију. А онда нам г. еx в.п. саопштава оно најважније:     

„Јасно је да апсолутно право вета не може опстати у оваквој форми јер то није у складу са начином функционисања ЕУ. Кроз дијалог и анализу досадашњих искустава требало би одлучити које сегменте мијењати. (...) Убијеђен сам са би већ након годину дана могли формирати обрисе нове БиХ, која би била децентрализована, са великом регионалном аутономијом, али без неприкосновеног права на вето када се ради о надлежностима заједничких институцијама.“

Да ли се Петрич прави блесав или мисли да су овдје људи недотупавни? Безусловно и неограничено право вета у заједничким институцијама представља фундаменталну претпоставку заштите равноправности у национално и вјерски сложеним заједницама какава је БиХ. Да је почетком 90-их тај механизам постојао и да је био поштован и споља и изнутра, у БиХ не би дошло до грађанског рата. Једнако као што је увођење управо тог механизма у Дејтонски споразум (Предсједништво БиХ, Вијеће народа итд.) довело до успоставе мира и обнове БиХ каква се, уз све проблеме, ипак одржала већ двије деценије. Мајоризација бројнијих над мање бројним националним заједницама, коју данас имамо у Федерацији, удруживање два против једног које смо имали 1992. ваљда представљају довољну опомену да би укидање националног, односно ентитетског вета значило нови грађански рат или мирнодопску капитулацију Републике Српске.

Нажалост, ово нису само необавезна приватна размишљања једног аустријског колумнисте у „Независним“ него дио међународног сценарија за „нову БиХ“, који се одавно најављује за 20-годишњицу Дејтона. Ако је неко донедавно тврдио да се „најавом референдума у Српској непотребно гура прст у око међународној заједници“, ваљда му је сада јасно да заправо „међународна заједница“ гура пиштољ у глави Републици и да су референдуми једина реална одбрана.