петак, 22. октобар 2021.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Дебате > Судбина дејтонске БиХ и Република Српска > Република Српска и Инцков закон - Отпор у име либерализма, а не „српског национализма“
Судбина дејтонске БиХ и Република Српска

Република Српска и Инцков закон - Отпор у име либерализма, а не „српског национализма“

PDF Штампа Ел. пошта
Младен Мрдаљ   
недеља, 15. август 2021.

Стање у Босни и Херцеговини (БиХ), које је и иначе осетљиво, се ових дана неуобичајено узбуркало због одлуке Високог представника за БиХ Валентина Инцка да допуни кривични закон одредбом о кажњавању негирања геноцида и других злочина. Неки бошњачки кругови и њихови симпатизери су прогласили победу, па је тако председник општине Сребреница Ћамил Дураковић поднео и прву кривичну пријаву против Бранимира Ђурчића, новинара РТРС-а, због порицања геноцида.

Било да је Инцко то урадио на своју руку или у дослуху са Вашингтоном и/ли Бриселом, створена је обавеза да се „Инцков закон“ спроведе по сваку цену или да се западне владе обрукају де факто цепањем БиХ која је ипак њихов протекторат. Шта сад може Република Српска (РС): узвратити „истом мером“ и по цену насиља или нешто друго?

Руководство РС је, уз подршку опозиције, одговорило „истом мером“: петицијом против „Инцковог закона“, „неучествовањем“ у раду институција БиХ, законским актима којима поништава примену тог закона на територији РС и којима криминализује називање РС геноцидном, те претњама подносиоцу прве кривичне пријаве на основу „Инцковог закона“.

Прво, слике и снимци са штандова углавном приказују мали број окупљених, а медијске процене углавном стоје на 80-100.000 потписа. Уз то, партије опозиције сумњају да партијска инфраструктура Додиковог СНСД носи организовање петиције како би се још више приближила бирачима и у њиховим очима изједначила интересе РС и СНСД, па чак и да то ради у дослуху са Инцком. На крају, поставља се питање коме петицију предати. Ако РС изазива суверенитет БиХ, односно Високог представника, онда не сме тим институцијама носити петицију која суштински означава молбу, а не ултиматум.

Друго, неучествовање нужно поставља опасно питање суверенитета: како доносити и спроводити одлуке на нивоу БиХ? СФРЈ је била суочена са сличним проблемом, иако се из њених институција нису на почетку повукли представници свих сецесионистичких република. Питање суверенитета је решено ратом, а рат је решен пресудним утицајем тада доминантног Запада који је Бадинтеровом комисијом прогласио распад СФРЈ, па силом нацртао нове границе.

Уколико полиција РС покуша да спречи хапшење оптужених за негирање геноцида, сукоб ће изазвати узнемирење грађана и барикаде, што ће неминовно увући НАТО. Иако свет није више под америчком хегемонијом као деведесетих, Русија и Кина су далеко, а Србија је ионако слаба и подељена. ЕУ и НАТО се могу задовољити економском блокадом РС, а могу покренути НАТО чланицу Хрватску ка заузимању Брчког, или неки трећи начин који би у исходу свео РС на „северно Косово“.

Истом сценарију може водити и примена закона о кажњавању називања РС геноцидном творевином, јер би масовна хапшења Бошњака неизбежно испровоцирала сукобе који би покренули Запад против РС. О медијским последицама писања главних западних медија о Србима који одбијају да престану са негирањем геноцида који су утврдили међународни судови, па још и законом забрањују позивање на пресуде тих судова не треба ни говорити.

РС може боље одговорити ненасилним отпором, борбом да се овај сукоб развлачи и тако истањује у медијима, судницама и политичким форумима, а не да букти на барикадама и у рововима

РС може боље одговорити ненасилним отпором, борбом да се овај сукоб развлачи и тако истањује у медијима, судницама и политичким форумима, а не да букти на барикадама и у рововима, јер РС није у позицији да се брани. Шта су могућности за деловање РС?

На пример, шта би се десило уколико, уместо неучествовања, посланици из РС за говорницом скупштине БиХ тестирају границе примене Инцковог закона порицањем геноцида штитећи се имунитетом који уживају према уставу БиХ? Или ако то чини Додик као члан председништва БиХ? Медијски ефекат таквих наступа би тешко оштетио или легитимност „Инцковог закона“ или демократски легитимитет БиХ. Та пракса би изобичајила „Инцков закон“ гурајући га на ранг чудних америчких закона који не важе јер се дуго и масовно не поштују.

Ако нови Високи представник Шмит одговори одузимањем мандата, то би тешко оштетило либерално начело слободе говора и демократски императив имунитета посланика. Русија, Кина и аутократски кругови на Западу би напали такву политику као лицемерну, док би је либертаријански и конзервативни западни кругови напали као ауторитарну. Такође, БиХ институције би биле блокиране без српских представника.

Даље, представници РС у свим заједничким органима могу покренути разне опструкције, загушења и блокаде, попут подношења хиљада амандмана на сваки предлог закона. Припадници служби на нивоу БиХ, попут државне полиције СИПА, такође могу вршити опструкције простим забушавањем, прављењем ситних и крупних „грешака“, глумљењем болести, итд. Сличну стратегију је описао амерички социолог Џејмс Скот, зачевши тако проучавање стратегија којима се слаби боре против јачих: „ ово “оружје слабих” прибегава свакодневним тактикама одупирања: “забушавању, притворности, дезертирању, привидном покоравању…“

Такође, правосудни систем се може загушити хиљадама и хиљадама случајева који би га парализовали, а процесе развукли унедоглед. Све што је потребно је да српске партије издају инструкције својим члановима да масовно пријављују једни друге, док би српске судије и тужиоци прикладно дејствовали у оквиру својих овлашћења и могућности. Уз то, Инцкова одлука даје основа за подношење тужби због тврдњи да се геноцид дешавао од 1992, јер је то директно негирање пресуда у Хагу.

Уколико и дође до хапшења, процесуирања и затворских осуда, РС би обезбедила породице осуђених. Боље је и то него ризик насиља и његовог разбуктавања. Сами осуђеници би својим имиџом жртве за слободу говора изазвали медијски контраефекат и на унутрашњем и на међународном плану. На пример, да ли би њихови ликови на мајицама значили кршење „Инцковог закона“?

Такође, правосудни систем се може загушити хиљадама и хиљадама случајева који би га парализовали, а процесе развукли унедоглед. Све што је потребно је да српске партије издају инструкције својим члановима да масовно пријављују једни друге

Са друге стране, осим отежавања и делегитимисања рада институција надлежних за спровођење „Инцковог закона“, РС има потребу да бежи од имиџа створеног у већем делу западних медија као бизарне проруске „геноцидне творевине”, аутократског и шовинистичког карактера, јер Русија и Кина не могу спасити РС све и кад би хтеле. Као неко ко више од деценије води америчке студенте по БиХ, сведочим да тај имиџ не постоји без разлога, али и да је могуће да се он промени.

Цена за то није мала: РС мора разумети и пригрлити либерализам. То у пракси значи уздизање слободе говора на пиједестал националних вредности. Тако се присваја идентификација са Америком у којој је слободно негирати чак и Холокауст, јер је светиња слободе говора изнад свега. То, дакле захтева  укидање поменутог закона о кажњавању вређања РС (као и поштовање речи геноцид на приватној имовини).

РС би медијски морално поентирала званичним ставом да је сасвим слободно јавно тврдити да није било геноцида над Србима у НДХ, јер би се тако ослонила управо на светињу либерализма – слободу говора. У том контексту, отпор „Инцковом закону“ би се вршио у име либерализма, а не у име српског шовинизма, што би у расправу увлачило и либералне политичке и интелектуалне кругове на Западу које би РС могла лобирати да јавно подрже слободу говора.

Наравно, тешко је гајити деценијама плитки национализам и ауторитарност, а онда се ослањати на либерализам. Тешко је гајити опсадни менталитет, бежати од државничког суочавања са својим и туђим злочинима (нпр. надлежни центар нема верзију на енглеском, не постоји ниједан музеј злочина над Србима, а последња комисија РС за Сребреницу се очекивано избрукала), износити огавне глупости, а надати се успеху у медијском рату.

Репертоар начина отпора је неисцрпан, али је кључно да буде ненасилан како не би дао повод за ескалацију када РС нема ни снаге ни заштите. Уколико политички систем буде толико загушен, а уједно нема повода за шире насиље, Високом представнику остаје часни излаз: гласање у Скупштини БиХ на коме би одлука пала противљењем српских гласова. Високи представник Шмит би онда изабрао да протумачи први став Инцкове одлуке тако да она више не производи дејство, док би кривицу бацио на српске посланике и Дејтонски устав као морални излаз из ненасилне блокаде. Као што је партизанска тактика избегавала фронтални сукоб зарад герилске флексибилности, сада је неопходно слично: мобилисати ненасиље и либерализам у одбрану РС.

(Талас.рс)