Са Запада ништа ново

"Запад креће у нову офанзиву на БиХ!" Говори се о "британско-немачкој иницијативи", о "једнодушној и одлучној подршци ЕУ" и сл., али о чему је ту конкретно реч - готово ништа. Истина, помињу се неки регионални инфраструктурни пројекти, који би из испражњених фондова ЕУ требало о једном трошку да намире већи број осиромашених балканских земаља и народа, да их економски повежу и политички измире.

Да може и обрнутим редом потеза, сведочи Горан Свилановић, генсек Савета за регионалну сарадњу, у интервјуу Данима (28.11). Каже да је о загонетној иницијативи разговарао са свим кључним људима у ЕУ, а и са Додиком, Човићем и Изетбеговићем, те да све изврсно иде. И поносно саопштава да је за почетак организовао гостовање београдске представе "Госпођа министарка" у Сарајеву. Објашњава он у чему је квака: српска комедија ће развеселити бошњачку публику, Нушић је био директор Народног позоришта у Сарајеву, комедија је критика покондирене политичке елите. И, вели, да би све то требало да ублажи ратне трауме, што је предуслов реинтеграције БиХ и региона.

Ако пак "британско-немачку иницијативу" сагледамо у међународном контексту, постаје јасно да је то заправо усаглашени евро-амерички план да се, диригованим увлачењем БиХ у ЕУ обавезе, Турска и Русија потисну из Федерације, односно из РС. "За БиХ нема олакшица, нема убрзавања и других привилегија на путу за ЕУ" - каже комесарка Могерини. Али није рекла да ће "БиХ имати обавезу да док је још у дворишту ЕУ следи политику Запада према Русији, Турској и према коме већ затреба Вашингтону. Све донедавно, током минуле две деценије, ЕУ и САД су се надмудривале око будућности тзв. дејтонске творевине. Да ли су за БиХ надлежни Брисел или Вашингтон? Да ли је треба централизовати или поштовати анекс 4? Да ли над Босном треба продужавати колонијални надзор или је препустити договору конститутивних народа?

Био је то заправо само наставак ратне приче у којој је Брисел покретао мировне иницијативе, а Вашингтон их систематски саботирао. Све до финалног дила када су Американци добили сагласност Европљана да активирају НАТО у Босни да би трајно остао у Европи, а Американци прихватили да се, као Дејтонски, потпише де факто Лисабонски споразум. У ратној изнудици до трансатлантског споразума су дошли тек после три и по године, а у миру им није било довољно ни двадесет. У недостатку консензуса, као да је и ЕУ и САД највише одговарало да се у БиХ- резервату до даљег одржава замрзнути конфликт.

А поред њих опуштених, у БиХ су се ушетале Турска у ФБиХ и Русија у РС. Ердоган је чак имао подршку САД да "умири босанске муслимане", а Путин је са Бриселом био на врхунцу енергетске сарадње од „Северног" до „Јужног тока". Неспреман да следи америчке игре на Блиском истоку против исламске браће, Ердоган се уочи избора нашао на мети оркестрираних протеста због "кршења људских права, корупције и криминала". А Путин је, заштитом Сирије и финансијско-гасном понудом Украјини, дао повод за серију агресивних потеза и САД и ЕУ.

Русија и Турска су хитро узвратиле савезом који донекле амортизује економске и политичке притиске Запада, али фронт ће се неизбежно ширити све до БиХ. Проевропска оријентација ионако није освојила срца ни бошњачких ни српских маса, а пошто је постала и антитурска односно антируска, европски комесари ће наићи на тврд демократски отпор у БиХ. Како ли тек Меркелова да убеди Бакира да уведе санкције Ердогану, а Милета - Путину, кад су уз њихову подршку нетом победили на изборима?