Сејдић-Финци, или да ли се сарајевски медији с разлогом брину

(Прес, 15. 10. 2013)

„Случај Сејдић-Финци претворио се у случај Комшић“, љутито је изјавио предсједавајући Предсједништва БиХ као објашњење зашто није хтио да отпутује у Брисел. Не сјећам се када је Жељко толико био у праву у оном што је рекао, а није се чудити ни што се, иначе увијек принципијелан, толико љути.

Има ли ишта природније него да се у контексту расправе о заштити индивидуалних грађанских права припадника ромске и јеврејске националне мањине да се кандидују на предсједничким изборима, отвори питање заштите колективних националних права конститутивног хрватског народа да изабере свога представника у истом предсједништву? Проблем Сејдић-Финци одавно је ријешен у Републици Српској, а тако би било и у Федерацији БиХ да се није, сасвим логично, повезао са проблемом Жељко Комшић.

Још негдје на почетку приче о проблему хрватског члана Предсједништва БиХ који је 2 пута по 4 године изабран бошњачким гласовима, неко од међународних ауторитета је рекао да ће бити рјешаван по формули „да се Хрвати осјећају равноправнији, а Бошњаци задрже доминацију“. А пошто тако нешто практично није изводљиво уколико или Хрвати не буду намагарчени или Бошњаци не изгубе хегемонију у Федерацији, рјешење једино могу наметнути Брисел односно Вашингтон.

Дипломатски уопштени коментари након састанака у Сарајеву и Бриселу да је „рјешење заправо близу“ (Фахрудин Радончић) да „не разумије зашто друга стране одбија предлог“ (Мартин Рагуж), да је „ђаво увијек у детаљима“ (Питер Соренсен) само прикривају истину да између хрватског приједлога „минималне етничке потпоре“ и бошњачког „индиректни избори“ за члана Предсједништва зјапи провалија. Дубока управо онолико колико је дубиозна концепција Федерације БиХ.

На три фронта

Настала је Вашингтонским споразумом у прољеће 1994. након притиска Америке и Њемачке на Муслимане и Хрвате да се од зараћених страна током јесени и зиме 93. хокус-покус претворе у добре комшије који ће дијелити заједнички федерални кров. Колики је био отпор Херцег-Босанаца овој операцији најбоље свједочи што је Туђман морао да их обмане да ће Федерација накнадно ступити у конфедерацију са Хрватском. А Муслимани, разапети на три фронта између Радована, Мате и Фикрета, те практично пред капитулацијом нису ни могли да одбију да преполове половину „јединствене и цјеловите Босне“ због које су ушли у рат. А њихови западни ментори нису ни скривали да је крајњи циљ читаве операције да се обнови и учврсти бошњачко-хрватска коалиција у борби против „српске агресије“. Федерација крста и полумјесеца је рођена, али са урођеном маном.

Хрвати су се добровољно одрекли Херцег-Босне. Од конфедерације са Хрватском се касније прећутно одустало, а ентитетска заједница два равноправна народа (Бошњачко-хрватска федерација) трансформисана је у заједницу десет кантона (Федерација БиХ).

Антагонистичка коегзистенција два народа под једним ентитетским кровом одржавала се како у рату, тако и у миру, искључиво на заједничком непријатељству према „агресорској геноцидној Српској“.

Откако је почев од 2006. заустављена ерозија надлежности Републике Српске и „мањи ентитет“ израстао у „бољи ентитет“, Бошњаци и Хрвати рјешење својих међусобних односа више нису могли да траже у Бањалуци него у Сарајеву. Након неколико споља блокираних покушаја Херцегбосанаца да вакрсну трећи ентитет, Бошњаци су били ти који су од избора 2010. кренули у офанзиву. Пошто се већ показало да не могу да успоставе доминацију над читавом БиХ, одлучили су да то учине барем на цијелом простору ФБиХ. А Лагумџијине политичке марифетлуке на рачун Хрвата током три године безочно су подржавали од в.п. Валентин Инцко и амбасадор Патрик Мун.

Ипак, као што се могло и очекивати, улазак Хрватске у ЕУ и прелазак европског кормила у руке њеног покровитеља Њемачке ојачали су преговарачке позиције Херцегбосанаца. У Сарајеву и Бриселу се поводом лако рјешивог и сасвим начелног проблема Сејдић-Финци заправо говори о врло конкретном и тешко рјешивом проблему односа Бошњаци – Хрвати, које је тешко ријешити без већих резова у Федерацију. Другим мандатом у Предсједништву Жељко Комшић је заиста постао метафора хрватске неравноправности у већем ентиету и када он каже да „неће да иде у Брисел да пљује по себи и од себе прави будалу“, заборавља да трочлани врх БиХ у коме, поред Бакира, сједи још један „Златни Љиљан“ представља још много већу будалаштину.

Позитивне промене

Бесни што након избора 2014. у Предсједништву БиХ сасвим извјесно више неће имати два представника, Бошњаци истовремено и јалово преговарају са Хрватима и оптужују Србе као трећу страну која се користи док се двије свађају. Имају и зашто: у међунанародно протекторском дискурсу проблеми у Федерацију се по први пут не уопштавају на цијелу БиХ и као кривац се не маркира Република Српска, одноно њен предсједник именом и презименом. Штавише, у прилог фокусирања „на грм у коме лежи зец“ на посљедњој расправи код Филеа о заједничким органима БиХ, о Сарајеву се више не говори као о занемареној државној престоници него, такође по први пут, као о мјесту „координације два ентитета“.

О тим позитивним промјенама по статус Републике Српске исцрпније и експресивније обавјештава сарајевска штампа (Ослобођење, Аваз, Дани, Слободна Босна) него домаћа. „Додик завршио посао“, „Додик може да ликује“, „Додик и Босић у Бриселу као посматрачи“, „Додик добија рјешења која му ни Добрица не би понудио“ - гласе наслови или поднаслови. Занимљиво да већ пословичан бошњачки анимозитет према лидеру РС у чланку „Џаба је Соренсен везао кравату“ (Дани од 10. 10.) прераста у својеврсну фасцинацију супериорним противником: „Да ли због неких видовитих способности или можда због доброг познавања односа у ФБиХ, предсједник РС и СНСД је једини предвидио да преговори у Сарајеву неће успјети.“