Сведочење у корист генерала Младића

(Прес)

“Реис Мустафа Церић организовао је масакр Бошњака на Маркалама да би изазвао интервенцију НАТО против ВРС ...”, рекао je GRM 116 из обезбјеђења Алије Изетбеговића на суђењу генералу Ратку Младићу. 

Током прве деценије текућег вијека ова хaшка исповијест заштићеног свједока за многе би звучала потпуно неувјерљиво. Било је то још вријеме када је поред лидера Србије, генерала ЈНА и академика САНУ у кругу окривљених за рат у БиХ била и СПЦ. У не само бошњачким медијима патријарх Павле, заједно са Ћосићем, био је стављан раме уз раме са Милошевићем. 

На оној другој страни били су “најсекуларнији муслимани на свијету који су уз мезетлуке пили меку шљиву и причали вицеве о Муји и Хаси”, па се, самим тим, подразумијевало да је њихов вјерски поглавар био јавно мало утицајна личност. Заборављено је да је Алија Изетбеговић говорио да је његов циљ “исламизација босанских муслимана” и писао како “када постану већина, треба да наметну исламски поредак”. 

Мало је ко изван Сарајева читао ратно Ослобођење са посмртницама у којим су сви Бошњаци погинули у редовима Армије БиХ били шехиди. 

Заборављено је да је Алија Изетбеговић говорио да је његов циљ “исламизација босанских Муслимана” и писао како “када постану већина треба да наметну исламски поредак”. 

Није се ни могло знати изван Предсједништва БиХ да је на примједбу да “шехид” није жртва за домовину, него жртва у славу Алаха, “предсједник свих Босанаца и Херцеговаца” љутито одговорио да то показује да Босну бране само исламски вјерници.

Остало је непознато и шта је у изолованом граду радио реис Мустафа Церић, сем што се повремено и невољко придруживао заједничким католичким и православним молитвама за мир у организацији мисије УН.      

Да је “реис емеритус”, како га данас зову, један од јастребова бошњачке политике шира јавност је открила тек у послијератним годинама када се удружио са милитантним муфтијом Зукорлићем, када је Турску прогласио матицом Бошњака, када је прећутно подржао теористичке испаде вехабија и сл. Почетком рата Изетбеговић га је довео умјесто недовољно радикалног реиса Селимовског – од оца Македонца и мајке Горанке, који је био склонији скраћеној Југославији него независној БиХ. Говорио је, барем у четири ока, да “у Словенији ионако живи невелик број муслимана, и то углавном на привременом раду”. 

Захваљујући њиховој личној блискости, током рата су СДА и ИВЗ дјеловале као безмало јединствена организација.

Алијин изабраник Мустафа, претходно имам загребачке џамије и још прије теолошки усавршаван у САД, био је склонији западним и блискоисточним партнерствима.  

Захваљујући њиховој личној блискости, током рата су СДА и ИВЗ дјеловале као безмало јединствена организација. Након Алијине смрти, та вјерско-политичка симбиоза се наставила, само што главни више није био онај са беретком него онај са ахмедијом на глави.

Све донедавно када је на једвите јаде сишао са врха ИВЗ-а, еф. Церић је био доминантна фигура у бошњачкој политици и на изборима су у правилу побјеђивали кандидати којима је он претходно дао отворену подршку. Послије одласка се вјерске функције најављивао је могућност да скине ахмедију и кандидује се за бошњачког члана Предсједништва БиХ, али је ипак преломио да се ангажује као лидер балканских муслимана у европским исламским асоцијацијама. 

Свједочење бошњачког инсајдера који је изблиза слушао како реис Мустафа и предсједник Алија, заједно са каснијим реализаторима генералима Сефером (Халиловићем) и Талијаном (Мустафа Хајрулаховић), планирају Маркале неће много помоћи оптуженом генералу Ратку Младићу. 

Непуних четврт вијека о Србима, не само у Српској, глобално и систематски се шири слика као о “лошим момцима”, кривим за рат, за агресију, за силовања, за злочине, за геноцид итд. Одавно је забетониран такав интерпретативни оквир и занемарује се све што се у њега не уклапа. Сензационално свједочење GRM 116 не само да није добило публицитет у свијету него ни у српским медијима нигдје није било ударна вијест. 

Невоља је, међутим, што тако себи одузимамо шансу да једног дана, који није далеко, цијелу причу о рату у БиХ вратимо на почетак. 

Српска јавност се већ саживјела и са том “кривицом”и огуглала на све што је демантује. У значајном дијелу националне елите као да је превладало увјерење да нам је најбоље да се с тим помиримо, да све признамо, свима се извинимо и да се са јачима не инатимо. Многи изгледа мисле да, пошто већ не можемо да се изборимо за истину о прошлости, и јесте боље да их послушамо и окренемо се будућности.   

Невоља је, међутим, што тако себи одузимамо шансу да једног дана, који није далеко, цијелу причу о рату у БиХ вратимо на почетак. Чим Хашки трибунал оправда  политичке и војне интервенције Запада против Срба и буде затворен, то ни његовим спонзорима више неће сметати. А материјала већ има у изобиљу и суђење српском војсковођи само ће га, ево, обогатити.