Валентин(о), или лојалност се награђује

(Прес, 19. 11. 2013)

Дванаестог једанаестог на сједници Савјета безбједности први пут ми је било некако жао високог представника УН за БиХ ...

Мало што га овдје стално нападају – Бошњаци јер никако да успостави унитарну државу, Хрвати што им не направи трећи ентитет, а Срби што се петља у послове за које по Дејтону није надлежан – него га сада рибају и по свијету. Медијски је већ обзнањено да по европским политичким кулоарима влада мишљење да је В.П. послије вишегодишње политичке кризе у Федерацији БиХ изгубио сваки ауторитет. Нико још неће да недипломатски каже да је ту политичку кризу баш он лично директно произвео, а не би било ни фер јер у томе није био сам. Били су ту и бивши амбасадор САД Патрик Мун, у сјенци, и Златко Лагумџија, као фронтмен, али памти се да је ипак све почело од Инцковог скандалозног укидања одлуке ЦИК-а о резултатима избора 2010. и очигледно се неће завршити до избора 2014. Уосталом, Мун је отишао на нову дужност, Златко је ангажовао Алистера Хамилтона да му поправља имиџ, а Инцку је остало да у Њујорку, грицкајући нокте, од године до године, продужава своје сасвим сигурно посљедње високо рангирано и још више плаћено радно мјесто у међународној дипломатији.

Не би се могло рећи да је у томе баш много креативан, јер већ годинама понавља исту причу да су за кризу у БиХ криви Српска и њен предсједник. Проблем су увијек Додикови иступи којим негира одрживост и будућност Босне, пријети референдумом о отцјепљењу и сл. Било је, додуше раније, и драматичних ситуација када су, уз Инцкову много оштрију критику, ишли и захтјеви за смјену предсједника РС. Али, откако је Додик то блокирао угошћавањем министарке ЕУ Кетрин Ештон у пријестоници РС и љетовањем израелског министра Либермана у граду на Врбасу, поражени Инцко се задовољава понављањем мање амбциозних иступа и све већ прелази у монотони ритуал који обухвата и редовну рутинску подршку америчког амбсадора при УН.

Дипломатски аналитичари су забиљежили да су САД имале резерве приликом Инцковог првог избора, али да су га ипак пропустили пошто се, мимо протокола, јавио на консултације у Стејт департмент. Лојалност се и награђује па је и Розмери ди Карло, актуелна амбасадорка САД, предводила западну подршку Инцковом новом извјештају у коме се и не помиње да у Федерацији три по године није конституисана ни стабилна власт.

У новије вријеме, међутим, усталило се и то да им свима отворено опонира руски амбасадор Чуркин и да се на столу свих амбасадора, као неформални прилог материјалу за сједницу, нађе и Додиков контраизвјештај. Виталиј Чуркин је и ове године замјерио Инцку на пристрасном и необјективном извјештају, упозорио да је у Федерацији “откривено илегално складиште оружја”, да “федерални члан Предсједништва Жељко Комшић пријети да ће се лично латити оружја у одбрани Босне” и сл. Није, истина, закључио да су то много озбиљније пријетње миру и стабилности у БиХ него “Додикова запаљива реторика”, али јесте да је “извјештај из РС објективнији од онога из ОХР-а”.

Послије свега тога није ми уопште јасно зашто се у Бањалуци љуте на В.П. Инцка. Посљедње три и по године он прави штету искључиво по Федерацији, па не стиже ништа да науди Српској. Изазвао је Хрвате да поново затраже Херцегбосну, а да РС стратешки подржава трећи ентитет. Пребацио је фокус регионалне безбједносне пажње из мањег (референдум) на већи ентитет (распад ФБиХ). Уприличио је Виталију Чуркину да на високом међународном форуму демонстрира одлучну руску подршку Српској. Дао је шансу Републици Српској и њеном предсједнику да му се паралелним извјештајем директно супротставе на трибини Савјета безбједности УН. Мало ли је од Валентина?!

Плус, ако погледамо уназад и упоредимо све наше досадашње В.П.-ије, Инцко сигурно није најгори. Поштено говорећи, за Српску је много бољи барем од Петрича, који је српске функционере и законе бахато мијењао и са аеродрома, приликом одласка кући, или Ешдауна, који је неке политичаре у РС толико уцјењивао смјеном, да су изгубили повјерење базе. Из перспективе РС могло би се рећи да Инцко, истина, ничему не служи, али барем и не смета. У мањи ентитет ријетко навраћа, а у Бањалуку долази искључиво на свечаност проглашења спортисте године у организацији Независних новина. Биће ваљда зато што су у конкуренцији спортисти из цијеле БиХ, а не само из РС.

Е сад што нас једном у годину-двије опањка тамо у далеком Њујорку, боже мој. Када би нешто слично учинио овдје, Додик би га сутрадан распалио још јаче, а у сарајевским медијима би бјеснили што га није смијенио уз помоћ “бонских овлашћења”. Очекивати опет од њега да Савјет безбједности УН искрено обавијести да је лоша ситуација у БиХ и Федерацији посљедица његовог властитог чињења и нечињења, било би ипак мало превише. Проблем и није Инцко него његов главни послодавац који води неразумну политику БиХ, а в.п. као и сваки дипломата мора стриктно да се придржава инструкција ако жели да сачува радно мјесто.

Из стенограма са засједања СБ УН, лијепо се види да се тамо и не распарвља о суштинским питањима, као на примјер: колико је досадашња политика “међународне заједнице” реална, даје ли конкретне резултате, да ли узалудни покушаји да се држава силом централизује воде њеном пузећем распаду, не били јој, напротив, повратак изворном Дејтону обезбједио већу стабилност и бољу перспективу, може ли се демократија развијати под протекотратом ...  

А што се Инцка тиче, треба човјека пустити још неку годину да на миру намири за мировину. И, сачекати да напише мемоаре па да прочитамо да није говорио оно што је мислио и да је ћутао о ономе што је видјео. Зато ми је, како рекох на почетку, некако жао високог представника Валентина.