Верски рат у Украјини: примирје или кратко затишје?

Почетком септембра 2018. године у Истанбулу је одржан Архијерејски сабор Цариградске патријаршије, који је најавио право ове патријаршије да се меша у послове било које локалне цркве, као „брижне мајке и родитељке цркава“ (мада се сама „мајка и родитељка“ појавила три века после рођења у Јерусалиму хришћанске цркве као такве). На овај начин је коначно уобличена и проглашена такозвана „јерес источног папизма“,тј. порицање саборне природе цркве, утврђене у православном симболу вере (који подразумева да су све локалне цркве и сви епископи, укључујући и оног из Цариграда, једнаки једни пред другима, стога о најважнијим питањима православља не одлучује једна особа, већ сабори, односно саборни ум цркве).

Већ у октобру 2018. године, на основу самопроглашеног права да се меша у послове било које друге помесне цркве, цариградски патријарх Вартоломеј упао је на канонску територију Руске православне цркве (РПЦ) у Украјини, прогласивши канонски непризнате парасинагоге (рус. самочинные сборища, канонска дефиниција самопроглашених псеудоцрквених организација) „Украјинску православну цркву– Кијевску патријаршију“ (УПЦ-КП) и „Украјинску аутокефалну православну цркву“ („УАПЦ“) за део истинске васељенске цркве.

У децембру 2018. Цариградска патријаршија, заједно са администрацијом тадашњег председника Украјине и лично Петром Порошенко, одржала је „Сабор уједињења“ УПЦ-КП и УАПЦ. Тако је од канонски непризнатих „цркава“ створена у Украјини Стамболу подређена тзв. „Света црква Украјине“ (СЦУ). Активност канонске Украјинске православне цркве Московске патријаршије (УПЦ-МП), која је по броју парохија (и уз то верника) била 3-4 пута већа од броја комбинованих УАПЦ и УПЦ-КП, Вартоломеј је „забранио“.

Стогодишњи корени сукоба

УПЦ (МП) сматра се канонском црквом из разлога што је њен епископат, кроз свету тајну свештенства, потиче од самих апостола. Другим речима, овај самоуправни део РПЦ је део апостолске цркве, коју је, према Светом писму, формирао сам Бог пре готово две хиљаде година.

УАПЦ је пре сто година формирана од стране Комисије за ванредне ситуације Украјинске ССР да би ослабила утицај канонске цркве у Украјини. Међутим, у то време ниједан епископ није ушао у новоформирану структуру. А, према православном учењу, „тамо где нема епископа, нема ни цркве“. Стога су верници остали у прогоњеној, али истинитој цркви. 1930. године, УАПЦ је морала да се распусти. 1942. године су њу „оживеле“ немачке окупационе власти,да би се у конвоју са осталим хитлеровцима УАПЦ повукла кад је Украјину ослободила Црвена армија, и настанила углавном у Сједињеним Државама. Под Горбачовом, структуре УАПЦ обновиле су рад у Украјини, иако им је центар руководства остао у САД.

Што се тиче УПЦ-КП, њу је 1992. основао први председник Украјине Леонид Кравчук. Овај бивши шеф идеолошког одељења Комунистичке партије Украјинске ССР, који се током целе своје каријере борио против цркве, сада је прогласио политику „независној држави– независна црква! “Новоизабрани председник Украјине сугерисао је да се бивши старешина УПЦ (МП) митрополит Филарет (претходно уклоњен са руководства –сабор епископа му је забранио служење и каснијега анатемисао због низа канонских прекршаја) придружи УАПЦ и да је на тај начин „канонизује“. Дакле, снагама председничке администрације, Службе безбедности Украјине (СБУ) и под непосредним надзором групе посланика Верховне Раде, одржан је први „сабор уједињења“. Пошто Филарет није признао своје свргавање и наставио да се назива шефом УПЦ (МП), нова уједињена структура постала је позната као „УПЦ-Кијевска патријаршија“. Међутим, већина најутицајнијих „владика“ УАПЦ, на челу са „патријархом“ Степаном Скрипником није признала присилно сједињење са јучерашњим „непријатељем украјинског православља“ (из времена док је био на челу УПЦ-МП). Ове „владике“ заједно са паством напустиле су УПЦ-КП, настављајући са активностима УАПЦ. Присуство наводно „канонског“ епископа није помогло ни „Кијевској патријаршији“, јер је до тада Филарет већ био протеран из свештенства.

Зашто је Цариграду требало да од ових псеудо-цркава, које су у рату три деценије, створи сопствену „канонску цркву“?

Геополитички интереси у украјинском питању

Чињеница је да је православна црква у Украјини коју представља УПЦ (МП) и даље по свој прилици последња институција која културно и историјски повезује бившу Малорусију (сада Украјину) са Великом Русијом (сада Руском Федерацијом), Белорусијом и другим деловима историјске Русије у оквиру јединственог етничког простора

Чињеница је да је православна црква у Украјини коју представља УПЦ (МП) и даље по свој прилици последња институција која културно и историјски повезује бившу Малорусију (сада Украјину) са Великом Русијом (сада Руском Федерацијом), Белорусијом и другим деловима историјске Русије у оквиру јединственог етничког простора. САД, које су по сопственом признању геополитички противник Русије, схватају да без значајног слабљења канонског православља у Украјини она не може бити у потпуности преобликована у Анти-Русију („испред носа“ Русије), чиме би се коначно сахранила идеја „Руског света“ (рус. Русский мир). Патријарх Вартоломеј је познат као штићеник америчког Стејт департмента. Штићеник Обамине администрације био је и Порошенко, кога је она и поставила за председника Украјине.

Геополитички захтев „прекоморских партнера“ поклопио се са личним интересима Вартоломеја и Порошенка. Првом–де факто старешини неких петсто Грка који живе у истанбулском округу Фанар (где се налази патријархова канцеларија) и грчке дијаспоре расуте по свету (углавном у САД) – очајнички је потребно да повећа своју паству да би ојачао папске амбиције. Другом је била потребна слава „ујединитеља украјинског православља“ уочи председничких избора 2019. године.

Међутим, идеја о „ујединењу православља“ пукла је одмах на „Сабору уједињења“.

Фијаско уместо тријумфа

„Уједињење украјинског православља“ није успело самом чињеницом да УПЦ (МП), највећа црква у земљи која је вишеструко надмашује све остале цркве Украјине заједно, није дошла на сабор. Упркос жестоком притиску СБУ (укључујући претресе, кривично гоњење, и чак отмицу деце), притиске лично Порошенка и његове вертикале власти, само су двојица од 96 канонских владика Украјине дошли на „Сабор уједињења“. Од њих само један управља епархијом (а и њега је осудила велика већина парохија његове властите епархије), док је други викарни епископ (то јест, нема своју епархију, већ се бави административним радом под владајућим владиком). Притом је канонска црква и иначе намеравала да се отараси ове двојице, знајући њихову наклоњеност аутокефалији.

Даље, „патријарх Филарет“ је, пошто није примио ни један достојан положај у СЦУ од Вартоломеја, напустио „Уједињену цркву“ и наставио са активностима УПЦ-КП. Ситуација је изгледала као „огледало“ догађаја из 1992. године, када су, након првог „Сабора уједињења“, стари аутокефалисти напустили УПЦ-КП и наставили са активностима УАПЦ. Тада је Кравчук доживео фијаско, а сада –савез Вартоломеја и Порошенка.

Након стварања „СЦУ“ до садаје њене редове добровољно прешло око осамдесет парохија (притом већина без свештеника), што је мање од једног процената свих парохија УПЦ (МП). И судећи по чињеници да се то догодило током 2019. године (то јест прве године постојања СЦУ), може се констатовати да је процес добровољног преноса надлежности у целини завршен. Чињеница је да су заједнице које прве прешле у састав СЦУ дуго имале на челу свештенике који су били отворене присталица аутокефалије. То значи не само да су пастири узгајали паству у одговарајућем духу, већ и да је аутокефални елемент природно окупљаооко таквих цркава. Спречавала их је само очигледна неканонска природа УПЦ-КП и УАПЦ. И чим су ови људи дочекали макар какво признање „каноничности“ националне „цркве“, сјурили су се у њу попут лавине.

Тако је већ у јануару 2019. године постало је јасно да масовног прелаза православних хришћана у СЦУ неће већ.

Објава верског рата

Како би спречио да му пропадне главни адут председничке кампање, Петро Порошенко (који је рачунао на гласове искључиво русофобног дела бирачког тела) морао је хитно „ујединити украјинско православље“ насилним средствима. Он сам је прогласио верски рат, неколико пута јавно позивајући на протеривање „цркве земље агресора“ из „украјинске земље“.

Отимање храмова канонске цркве одвија се по следећој шеми: општинске власти у селу које је годинама обрађивано националним телевизијским каналима и званичним медијима гласају за „прелазак“ (а у ствари за превођење) локалне цркве из Московске патријаршије у „Украјинску патријаршију“. Мишљење саме верске заједнице никога не занима. А у било ком месту у постсовјетској Украјини, верници који редовно посећују цркву очигледну мањину у односу на укупни број становника.

Типичан случај снимљен је у селу Барановка, у Житомирској области.

Као што видите, једногласна одлука о одузимању „јазбине непријатеља украјинског народа“ донета је састанком локалне општине на позив посланика регионалног већа у присуству шефа окружног савета, шефа окружне управе (РГА) и шефа сеоског већа. Онда започиње присилно одузимање храма (након ударца у стомак, владика Орест Семотјук је хоспитализован са оштећењем гуштераче). Службе јавне безбедности у томе нису просто неми посматрачи, Полиција је укључена у „неутралисање“ бранитеља храма. У исто време, шеф окружне државне управе оптужује старешину храма да је „изазвао сукоб“ тиме што узурпаторима није омогућио слободан улазу храм (6 минута 53 секунде на горњем снимку). Тако је око стотину православних цркава било присилно пребачено у тзв. СЦУ. Још око две стотине нелегално је пререгистровано (без знања и сагласности верске заједнице), и сада се воде као „спорни објекти“. Аутор овог текста је прикупио најшокантније случајеве одузимања православних цркава уз учешће неонацистичких оружаних група (у сарадњи са СБУ и МУП Украјине), органа реда, и лично представника локалних власти, уз директно физичко насиље над легитимним власницима цркава, и писао о њима у чланку „Најшокантније околности одузимања православних цркава у Украјини“.

У исто време, покренути су кривични поступци због „подстрекивања верске мржње“ против оних који су покушавали да објасне својим противницима (позивајући сена православне каноне и изреке црквених отаца) да је, са хришћанске тачке гледишта, спасење душе немогуће у структурама попут тзв. СЦУ. СБУ је покренула поступак против намесника Кијевско-Печерске лавре митрополита Павла, против представника за међурелигијске односе Ровенске епархије оца Виктора Земљаног, против православног недељника „Мир“, против писца Олега Слепињина, да не помињемо много мање познате, а самим тим и потпуно беспомоћне православне блогере и кориснике друштвених мрежа. Чак је и уредник новинске агенције РИА Новости - Украјина, Кирил Вишински (који је у нехуманим условима украјинског затвора провео скоро годину и по и размењен као „заробљени диверзант ЛНР/ДНР“) приведен у притвор након објављивања на веб страници РИА стручних мишљења о државној политици према цркви, од којих јеједно било негативно.

Терористички вебсајт „Миротворац“ (који представља отворену базу личних података украјинских држављана који се сумњиче за „антиукрајинске сентименте“), а који је креирао заменик министра унутрашњих послова Антон Герашченко објавило је личне податке епископа УПЦ (МП) који се отворено противе аутокефалији (укључујући Кијевског митрополита Онуфрија). Подсетимо, да су након сличног објављивања адреса писца Олеса Бузине и јавног радника Олега Калашникова (што је само по себи кршење људских права о поверљивости личних података) обојица убијени на вратима сопствених кућа.

„Хладна фаза“

Након што је Владимир Зеленски победио на председничким изборима 2019. године, масовна отимања цркава су наравно прекинута. Штавише, у августу исте 2019. полиција је покренула кривични поступак против шефа државне службе за верска питања Андреја Јураша због подстицања СБУ на деловање против УПЦ (МП). Јурашу такође није продужен мандат након промене председника, у чему многи виде утицај на Зеленског заменика шефа председничке администрације Сергеја Трофимова, иначе парохијана УПЦ (МП).

Судови и државне управе почели су доносити о длуке у корист локалних парохија УПЦ (МП), које се одупиру присилном премештању у СЦУ (оних 200 „спорних цркава“). Ови случајеви нису тако чести, али су пре само годину и по дана изгледали као научна фантастика.

Актуелног председника не занимају превише ни контакти са Фанаром. Док је Порошенко годинама буквално молио за сусрет са Вартоломејем, Зеленског је – чак и када планирао посету Турској – требало убеђивати да посети цариградског патријарха. Притом је састанак све на шта је Зеленски пристао, учинивши уступак Стејт департменту. „Заједнички апел председника Украјине и екуменског патријарха“, који су раније припремили Фанар и министарство спољних послова Порошенка, није потписан. „Власти се не смеју мешати у црквене послове“, објаснио је Зеленски на конференцији за штампу после састанка који је за Вартоломеја био потпуно бесплодан.

Основно бирачко тело Зеленског неповратно се разочарало у његову политику, будући да су од смене председника очекивали крај грађанског рата, обезбеђење права руско језичне већине у Украјини, смањење зависности од Запада и побољшање односа са Руском Федерацијом

Као што је изјавио Виницки митрополит СЦУ Симеон (онај једини епископ који је прешао у СЦУ), „процес преласка је заустављен“ због „политичких фактора“: „На крају крајева, председником није постала особа која је подржавала идеју аутокефалије. Овај председник заузима неку врсту неутралног става у односу на све. Не знамо шта ће се десити у будућности, али то је такође један од чинилаца“.

И заиста, није искључено да ће у будућности присталице СЦУ имати повода за оптимизам. Основно бирачко тело Зеленског неповратно се разочарало у његову политику, будући да су од смене председника очекивали крај грађанског рата, обезбеђење права руско језичне већине у Украјини, смањење зависности од Запада и побољшање односа са Руском Федерацијом. Зато Зеленски све више покушава да удовољи агресивној мањини – русофобном бирачком телу Порошенка. Онима ту на кога да ослони – његову владу су од самог почетка представљали људи наслеђени од Порошенка и штићеници западњачких фондова. Ово се посебно односи на украјинско Министарство спољних послова.

Црногорски преседан

Илустративни пример су реакције украјинских дипломата током посете старешине УПЦ (МП) митрополита Онуфрија Црној Гори. Одговарајући на питања локалних новинара, Онуфрије није могао да не да своју оцену сукоба државе и цркве у Црној Гори, који је одјекнуо за цело православље. С тим у вези, амбасаде Украјине у Србији и Црној Гори истовремено су дале изјаве.

Према украјинским дипломатама, украјински владика јединствене и саборнеЦркве нема право да коментарише проблеме са којима се суочавата иста јединствена и саборна Црква у Црној Гори –иста Црква којој припада и сам митрополит Онуфрије. Амбасадори су, очигледно, сматрали да имају дубље разумевање цркве и канонског права од канонских митрополита (укључујући Митрополита црногорско-приморског Амфилохија, који је уступио трибину брату из Кијева). Али, „стручњаци за канонско право“ некако су „заборавили“ сопствено, световно право. Наиме, према уставу Украјине, црква је одвојена од државе.

Штавише, украјинска амбасада у Црној Гори није смислила ништа паметније у критици црквене јурисдикције старешине УПЦ (МП) Онуфрија него да цитира прес-службу непријатељске СЦУ, тврдећи да је „једини старешина аутокефалне Украјинске православне цркве, митрополит Кијевски и читаве Украјине ... митрополит Епифаније“ (тј. старешина СЦУ).

Државни службеници су овде очигледно премашили своја овлашћења. Али уместо да санкционише своје представнике у Србији и Црној Гори, Министарство спољних послова Украјине подржало их је изјавом у којој се УПЦ (МП) карактерише као „субјекат руске агресије на Украјину, која се одвија у различитим димензијама“, и „чија су мета овог пута посталенаше колеге дипломате које раде у Црној Гори“.

„Оцене које је објавила амбасада одражавале су перцепцију украјинских међурелигијских односа у држави домаћину“, наводи се у коментару Министарства спољних послова. А у ствари, украјинска амбасада у Црној Гори поново је на својој страници објавила клевету о УПЦ (МП) локалног новинара – присталице Мила Ђукановића, преневши њу као „општи став Црногораца“ према канонској цркви у Украјини. То јест, према сопственој саборној Цркви, али оном њеном делу који делује у Украјини.

Уместо тога,о „перцепцији украјинских међуцрквених односа у држави домаћину“ најбоље су сведочиле овације којима је стотину хиљада учесника литије у Подгорици поздравило старешину СВОЈЕ цркве у Украјини. Стога се може констатовати да је украјинска амбасада оклеветала не само цркву, већ и народ Црне Горе.

Али чак и ако на тренутак замислимо да то није лаж –да ли је посао украјинске амбасаде да обавештава „земљу домаћина“ о перцепцији нечега у њој? Да ли Црна Гора није спремназа самоспознају без страних амбасада? Није ли функција амбасаде да обавештава „земљу домаћина“ о перцепцији нечега у земљи коју амбасада представља?

У ишчекивању прекоморских избора

Истог дана, Влада Украјине одобрила је постављање Олене Богдан, још једног производа Сорошевих фондова, за шефа државне службе за верска питања. Довољно је рећи да је на конкурсу министарске комисије за ово радно место Богдан (која је променила своје презиме из „сумњивог“ руског Богданова) заузела тек треће место. Али, „студије“ социолога Олене Богдан показале су се несумњивим, јер у њима је постојала јасна наклоност према „аутокефалности Украјинске цркве“. И то је разумљиво – у једном од својих радова Богдан је претходно „открила“„реакционарни карактер“ канонског православља.

Истовремено, кривични поступак против претходника Богданове – горе поменутог Андреја Јураша– очигледно прикочен. Али су зато оживљени судски поступци против листа „Мир“, писца Слепињина и многих других.

Можда је разлог томе посета државног секретара САД Мајкла Помпеа Кијеву, током које је гост провео у канцеларији тзв. СЦУ више времена него у кабинету председника. Узимајући у обзир шик пријем који је претходно био приређен шефу СЦУ у Вашингтону, ово су више него транспарентни сигнали кијевским властима„коју цркву треба да воле“. Хоће ли се Зеленски одупрети искушењу да по овом питању стане у службу „прекоморских партнера“? И да ли ће моћи томе да се одупре у случају да ове јесени републиканац Трaмп буде смењен представником демократа, који су много више ангажовани у украјинској политици на страни русофобних и антиправославних снага.

Дмитриј Скворцов је истакнути украјински блогер на теме православља и националног идентитета. Широј јавности је познат по привођењу на кијевском аеродрому у јануару 2016. године због „уношења у земљу забрањене литературе предвиђене за вођење информационог рата против Украјине“. Превод НСПМ.