Митрополит Амфилохије или о људској узвишености

Говоримо о личности која је иза себе оставила велико дело. Штавише, о личности која је своје дело стварало у две димензије стварног: у духовној и световној. Те две димензије биле су нераздвојно спојене у митрополитовој личности. Али, не само нераздвојно, него и непротивречно, тј. у готово савршеном међусобном сагласју.

Његов духовни развој био је тихо напредујући по вертикали духовних тајни хришћанства и одговарајућој хијерархији звања. Да није било митрополитовог световног живота, дакле оног јавног а не приватног, и тада би остао упамћен по свом духовном делу.

Сабирао је и верни и неверни народ, водио га путем јеванђеовског наука у једноставна а дубока сазнања о човеку и његовој верској природи. Обнављао је цркве и манастире на просторима њихових згаришта и напуштених црквишта из доба владајућег комунистичког антитеизма. Градио нове.

Као чувар Светог Трона Пећког делује на Косову и Метохији за све време погрома, ево већ две деценије. Неуморно је обилазио епархије и парохије Српске православне цркве широм света и оснивао нове.

У домаћем свету новог паганизма који је трајао деценијама, обавио је, заједно са блажено почившим патријархом Павлом, посао достојан прегнућа Ћирила и Методија

У домаћем свету новог паганизма који је трајао деценијама, обавио је, заједно са блажено почившим патријархом Павлом, посао достојан прегнућа Ћирила и Методија. Све то пратила је митрополитова духовна књижевност која је подједанко залазила у сферу „чистог духа“ као и у најразличитије области човекових овоземаљских искушења, грехова, кајања, суочавања са сиромаштвом и свакодневним страховима.

Кажемо, да је толико учинио било би довољно да га верници, монаси, свештеници и јерарси, и његове и свих братских и побратских Цркава, упамте и то у више генерација.

Био је то, међутим, само део његових прегнућа. Она додатна била су у сфери световних ствари, али не као одвојеној од духовне сфере, већ управо у складу са њом. Та световна сфера је непрекидно у главама злонамерних противника и игнорантских цивилних активиста сведена на ниво политичке свакодневице, у најбољу руку на ниво погрешно схваћене „модерне политике“.

У односу на стварни карактер митрополитовог деловања у сфери световног живота, овакво разумевање и злоћудно противничко (управо непријатељско) постављање упало је у две тешке заблуде.

То су, прво, сведено схватање политике као борбе за власт и њено одржање и, друго, секташко схватање улоге цркве у јавном животу, па тиме и у свакодневном политичком животу.

Ова два, на крају крајева, когнитивна ограничења допринела су практиковању, типичном за ауторитарне поретке нашег поднебља, борбеног политичког поклича – сведите Цркву на приватну сферу, у јавној она нема шта да тражи. Митрополит Амфилохије био је током своје тридесетпетогодишње владичанске службе најчешће на тапету друштвених (јавна сфера) и државних (политичка сфера) моћника који су пригрлили ово становште.

А шта је митрополит радио те је заслужио да га онако учестало окивају на крст. Он је само бранио духовну вертикалу српског народа

А шта је митрополит радио те је заслужио да га онако учестало окивају на крст. Он је само бранио духовну вертикалу српског народа. А пошто је она била угрожена од стране обездуховљених световних „играча“, није му преостало ништа друго до да прихвати борбу на терену који су ти играчи схватали не само као свој забран него и као једини прихватљиви терен јавног живота.

Био је уверен да Црква, и он са њом, има не само право него и обавезу да се бори, дакле у датој сфери световног, за онај кодекс вредности који је уграђен у темеље Народа, Цркве и Државе. Тај позив за борбени став није производ ничије конкретне политичке замисли, него знак отпора против наопаког искуства које врши просту замену дубоке прошлости за површну садашњост, свог за туђе, независности за зависност, одговорне слободе за илузију раја на земљи.

Свој световни credo митрополит је огледао на најтежем терену антитеистичког поретка, у Црној Гори.

После деценијама припреманог окружења у којем је црногорски човек напуштао своја историјска својства, после јединственог намерно видљивог насиља над Црквом, њеним служитељима и верницима, баш у време привидног олакшања појавио се велики локални инквизитор који је умислио да дефинитивно доврши посао претходних рушитеља.

За будуће истраживаче овог периода биће најважније да прикажу и објасне сада још необјашњиву симултаност митрополитове обнове Цркве и верског духа народа, с једне стране и аутократовог нихилистичког брисања буквално свега историјског што постоји на црногорској земљи, на другој страни.

Једна судбинска трка између градње и разградње, између принципа историјске виталности и принципа историјске ентропије. Када је ова борба стигла до врхунца, када је морала да се заврши или-или резултатом, и када се могло помислити да ће сила и насиље новоизниклог монтенегринства помогнутог од стране белосветских спонзора однети дефинитивну победу, догодило се чудо.

У Црној Гори је преовладао дух старе вредносне скале у облику божанских литија, а релативно брзо потом и њихов световни еквивалент у виду блиставе политичке победе. Нико не спори да је овде реч о исходу тродеценијске градитељске снаге митрополита Амфилохија

У Црној Гори је преовладао дух старе вредносне скале у облику божанских литија, а релативно брзо потом и њихов световни еквивалент у виду блиставе политичке победе. Нико не спори да је овде реч о исходу тродеценијске градитељске снаге митрополита Амфилохија.           

Када је одлазио са овог света могао је слободно рећи: од мене вам је довољно; од сада идите сами, имате са чиме.

Наравно, могао је још поживети, јер није умро од физичке старости него од данашње опште пошасти. Али, кад год да је умро за њега би у пуној мери важила она Његошева: благо оном ко довијека живи...

Наш митрополит је за свога вијека опослио мисију због које се имао „рашта родити“. Исто као што су пре њега то учинили Свети Петар Цетињски и Петар Други Његош. И сада стоји у небеском реду са њима, онако људски и светачки узвишен.