субота, 27. новембар 2021.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Дебате > Црква и политика > Ако бисмо за некога могли рећи да се Богу наслужио и роду одужио, онда си то Ти, Атанасије Српски!
Црква и политика

Ако бисмо за некога могли рећи да се Богу наслужио и роду одужио, онда си то Ти, Атанасије Српски!

PDF Штампа Ел. пошта
Владика Григорије   
недеља, 07. март 2021.

Драга браћо и сестре, богољубиви народе светосавске и световасилијевске Херцеговине, христољубиви народе Херцеговине владике Атанасија, свети оци архијереји, презвитери, монаси и монахиње!

Након 118 година поново се у Херцеговину спушта тијело једног епископа. И то каквог епископа! Епископа каквог заслужује Херцеговина, која је на мученичким костима утемељена и крвљу невиних натопљена. Ми данас, браћо и сестре, испраћамо у тврдошку светињу и спуштамо у тврду земљу херцеговачку нашег владику Атанасија, да би тамо наставио да слави Бога и да се моли за васколики род наш. Испраћамо нашег владику Атанасија, који је значењем имена свога предодређен да иде стопама и путевима бесмртника. Али да се прво подсјетимо његовог служења и пастирствоања док бјеше још овдје, међу нама!

Ми данас, браћо и сестре, испраћамо у тврдошку светињу и спуштамо у тврду земљу херцеговачку нашег владику Атанасија, да би тамо наставио да слави Бога и да се моли за васколики род наш. Испраћамо нашег владику Атанасија, који је значењем имена свога предодређен да иде стопама и путевима бесмртника

Деведесетих година, када је дошао у Херцеговину, на ријекама херцеговачким је владика Атанасије плакао, драга браћо и сестре. Плакао је над разореним храмовима и домовима, плакао је на Неретви, од Пребиловаца, гдје су тек из јаме повађене кости од мина у небо полетјеле, па преко Житомислића и Мостара, преко крваве Брадине до затрвене Придворице! Туговао је и над Брегавом и старим Стоцем и Дубравама! И премда је плакао и сузе гутао, владика Атанасије никада, ни за трен, није заборављао Сион и Јерусалим и непрестано је загледан био у лице Божјег Сина! Његова ријеч и мисао били су сливени у онај чудесни стих: „Ако заборавим тебе Јерусалиме, нека ме заборави десница моја“. А утјеху и пјесму налазио је на Требишњици и – како нам је радо говорио – у слободним српским планинама! Од Леотара преко Зеленгоре до Прења забрујала је пјесма о крсту са којим се ходи до васкрсења!

Несаломивом вјером, сличан оном огњеном пророку Илији, загледан у лице Бога свога, ишао си као ономе коме су јасне оне страшне ријечи што гласе: „Јер и ако пођем поред сjенке смрти нећу се бојати зла, јер си ти са мном. Штап твој и палица твоја, они ме тjеше!“ А онда ја штап твој и палица твоја, као слуге Божјег, постала утјеха и ослонац, снага и стуб, утјеха сирочади којима си постао хранитељ, а чију си муку најбоље разумио, јер си и сâм остао сироче, без мајке, када Ти је било свега четрнаест година. Помагао си и војницима, којима си постао саборац и пријатељ, дом и заштита; потом избјеглима, којима си постао нада и прибјежиште, али и свима уцвијељеним и обезнађеним. Какав је само догађај било твоје служење у Херцеговини! Као један дан, као један јединствени и непоновљиви тренутак, у коме све пулсира и живи дахом и духом Божје милости.

Јесте, било је у то вријеме и уздаха и бола! Уздаха неизрецивих, али они су се увијек и изнова претакали у огромну благодатну енергију, која је гријала све и свакога од првога до посљедњега, а да ми често и нисмо били свјесни шта се пред нама догађа. Онда смо убрзо почели крштавати народ. Тако је, с временом, Требишњица, поред које смо живјели, постала једна велика крстионица. Тврдошка и друге цркве у нашој епархији постале су, зачуђујућом брзином, мјеста Вечере Господње, мјеста у којима се живот доживљавао као однос с Господом у часу евхаристије. Тако се, умјесто да плачемо због бомби, граната, погибија и рањавања, наша жалост топила и нестајала у капима животне радости! Сваком свештенику Христовом владика је заповиједао да не ставља народу „бремена тешка“ и да не буде као фарисеји који „стоје на вратима па нити пуштају друге, нити сами улазе“.

Грмљавина пуна бола и правде која је извирала само из једног врела, а то је било твоје срце, које је крварило за оне који су обесправљени!

Био си строг и неустрашив, владико наш, посједовао си колосалан ум, огромно знање, а заправо си заувијек остао дијете џиновског срца и баш зато није било тешко осјетити и препознати твоје мекано, велико и топло срце, попут мајчинског. Ријетко си хвалио и ласкао, био си вриједан и неуморан а понекад и врло радостан и духовит! Били су то тренуци кад смо могли да видимо овдје, у овом суровом свијету, како изгледа људска доброта. Племенитост духа могла се осјетити и помирисати у тим часовима када би нам допустио да је видимо, размакнувши завјесу своје намјерне учитељске строгости, пуне одговорности.

Једном кад смо се срели у манастиру Ватопеду, рекао си ми како је добро што смо се ту срели, а онда си додао да су се ту срели Симеон и Сава. „И знаш“, додао си, „Симеон је рекао Сави – ‘Сине, буди ми отац’“. Убрзо након тог догђаја постао сам епископ херцеговачки, а Ти си 19 година смирено прихватао и поштовао моје пастирске одлуке. Тада сам схватио зашто Светогорци, сви одреда, говоре како је Атанасије оличење смирења! И како нико ко би те са стране посматрао, владико херцеговачки, не би могао разумјети шта су прости светогорски монаси својим духовним очима видјели. И да кажем и оно што сам рекао и за твога најмилијег пријатеља, Амфилохија: Ти се, као и он, ниси плашио земаљских моћника! И то не само да их се ниси плашио – него су се они Тебе плашили и избјегавали на сваки начин, да их не би снашла грмљавина којој се нико није могао супротставити. Грмљавина пуна бола и правде која је извирала само из једног врела, а то је било твоје срце, које је крварило за оне који су обесправљени!

Ако бацимо само један поглед на Цркву у Херцеговини, прије и послије твог духовног орања у њој, онда бисмо могли рећи, слично оцу Лазару, да од Тебе не знамо бољега орача и сијача сјемена Божје ријечи који би у оним смутним временима то боље урадио!

И за крај, да испричам и то како сам једном сав немоћан отишао код оца Лазара у Острог, да се пожалим како је много тешко у Тврдошу и као си Ти престрог и захтјеван. Отац Лазар ми је одговорио: „Замисли да си сав у дијеловима, као нека машина, и ако хоћеш да те неко састави, да будеш чврст и истрајан, онда ја од владике Атанасија на овом свијету не познајем бољег мајстора који би могао да приврне завртње и састави расуте дијелове. А Ти би ми говорио: ,,Чворната смо ми стабла и зато боли кад крене глачање“.

Ако бацимо само један поглед на Цркву у Херцеговини, прије и послије твог духовног орања у њој, онда бисмо могли рећи, слично оцу Лазару, да од Тебе не знамо бољега орача и сијача сјемена Божје ријечи који би у оним смутним временима то боље урадио!

Ако бисмо за некога могли рећи да се Богу наслужио и роду одужио, онда си то Ти, владико херцеговачки; онда си то Ти, старче завјетниче косовско-метохијски; онда си то Ти, Атанасије Српски!

И да поменем још једног стараца-духовника, оца Симеона Сточанина, према коме си толико пажљив био, а који нам је причао у посљедње своје сате, а ја сам Теби, драги владико, препричавао. Рекао је: „Примакла се лађа крају! Јесам ли се Богу наслужио, јесам!“ А Ти си ми рекао тада како је дивна ријеч свијетлога оца Симеона! Ако бисмо за некога могли рећи да се Богу наслужио и роду одужио, онда си то Ти, владико херцеговачки; онда си то Ти, старче завјетниче косовско-метохијски; онда си то Ти, Атанасије Српски! Зато се радуј и почивај у миру, а главу положи на херцеговачки камен, као што си нам завјештао, препун светог предања, да би потомци наши, кад год то пожеле, могли да спусте главу на било који камен у Херцеговини и да ослушну и чују како им говориш ријечи вјечнога живота. Твој живот бјеше пут са страдалницима, твоје најмилије мјесто Јерусалим и Голгота. Радуј се, Атанасије, твоја је ово земља, у њој си прославио Божјег Сина, прославиће и она Тебе, прославиће те Херцеговина! Амин!

(eparhija-zahumskohercegovacka.com)

 

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли мислите да ће преузимање власти у Авганистану од стране талибана довести до преливања кризе у околне земље?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер