Početna strana > Debate > Crkva i politika > Jedno razmišljanje u strasnoj sedmici: Poslednja šansa za pomirenje
Crkva i politika

Jedno razmišljanje u strasnoj sedmici: Poslednja šansa za pomirenje

PDF Štampa El. pošta
Vladimir Dimitrijević   
sreda, 20. april 2011.

Počinjem da pišem ovaj tekst uoči Velike srede 2o11. Na Veliku sredu, Crkva pominje kako je Juda prodao Hrista za trideset srebrnjaka. Na Veliki četvrtak, slavi se pomen Tajne večere, a na Veliki petak raspeće Hristovo. Posle Velike subote, kada je telo Njegovo ležalo u grobu, dolazi praznik života i radosti, svetlo Vaskrsenje. Pa ipak, iako je ovo praznik svetlosti i radosti, moje srce zebe. Dakle, u središtu Strasne sedmice (nedelje stradanja Gospodnjeg), ne mogu da se oslobodim misli koje me neprestano ophrvavaju... One se tiču naše crkveno-narodne situacije, i teške nesloge i nesreće izazvane pojavama oko slučaja vladike Artemija. O tome je na ovom sajtu, a i drugde, pisano; pisali su mnogi, ozbiljno i odgovorno, a g. Slobodan Antonić je raskol nazvao „poslednjim zlom“ koje je moglo da nas snađe. Zaista, raskol je najstrašnije moguće zlo, u narodu koji je upropašćen, ojađen, raskoljen politički ... U Srbiji, u kojoj radnici seku prste da bi primili ono što im pripada, i u kojoj političari štrajkuju glađu da bi došlo do vanrednih izbora, sada je stepen nepoverenja i uzajamne otuđenosti toliki da smo, na kraju, došli i do „metafizičkih“ podela...

I sam sam, na ovom i drugim sajtovima, pisao o slučaju vladike Artemija, nadajući se da će razum prevladati, i da će doći do pomirenja. Nije mi to bilo prvi put (na moju, zemaljski posmatrano, štetu; mnogo puta sam do sada čuo prijateljski savet da se ne mešam, da pustim da stvari teku same po sebi, da su to „popovska posla“, da će se „vlast imajući“ obračunati sa mnom zbog plovljenja protiv struje, itd). Kad god sam osetio da nekog napadaju zato što je slobodno izrazio svoje – pravoslavno i srbsko-stanovište, ili mu sude prestrogo i bez bratske ljubavi, kad god se tako nešto dešavalo, pokušavao sam da pozovem da se sasluša i druga strana, da se nađe zajednički jezik, jer smo sinovi i kćeri jednog Oca nebeskog i jedne Majke Crkve, potomci Savini i Lazarevi. Godine 1992, kada su evropski ekumenisti napali pokojnog vladiku budimskog Danila zbog govora na nekom međunarodnom forumu, kada je rekao da Srbi imaju pravo da se brane u ratu koji im je nametnut, napisao sam članak u njegovu korist; godine 1994, kada su neki naši revnitelji, u jednom pravoslavnom časopisu, kritikovali patrijarha Pavla kao pacifistu, ukazao sam da naš patrijarh jeste za mir, ali ne po svaku cenu, i da on ne poriče pravo svog naroda na odbranu; godine 1999, kada se vladika Atanasije (Jevtić) povukao sa aktivnog episkopstva zbog bolesti, u „Pogledima“ sam tražio razumevanje za takav njegov čin, posledicu dugogodišnjeg podnošenja ratnih nevolja i trpljenja bola zbog srbske nesreće; goidine 2oo3. kada su, povodom govora mitropolita Amfilohija nad odrom Zorana Đinđića, svi drugosrbijanci graknuli na njega zato što se usudio da kritikuje Amerikance i njihove saveznike za napade na Srbiju i Irak, rekao sam da je vladika hrabro postupio i osvetlao obraz Srbske Crkve. Godine 2o10, kada su evroatlantski mediji patrijarhu Irineju pripisali žarku želju da papa dođe u Srbiju što pre, podsetio sam da se treba čuvati medijskih manipulacija. Da ne zaboravim: uz g. Željka Kotoranina, bio sam prvi koji je ukazao na tragediju pojave starokalendaraca u nas, pozivajući, u svom zborniku o starom i novom kalendaru („Crkva i vreme“, Beograd, 2ooo.) da se ti ljudi, sablažnjeni ekumenizmom i papofilstvom pojedinaca u SPC, ne odbacuju tako lako. Tada sam pisao: “/.../ Među starokalendarcima ima dobrih i pobožnih ljudi, koji su zaista bili sablažnjeni nekanonskim postupcima pojedinih crkvenih lica, kojima su draži rimokatolici i protestanti, nego sopstvena bratija, makar i zalutala. Zašto niko u našoj Crkvi nije pokušao i ne pokušava da priča sa sablažnjenima? Zašto im niko ne ponudi očinsku i bratsku ruku ljubavi?“ I, naravno, kada se desilo to što se desilo s vladikom Artemijem, nisam mogao da ćutim - oglašavao sam se često, i mnogo, ne samo zbog njega, čoveka koji je preko pedeset godina monah SPC i koji se, svim svojim bićem, borio za Kosovo i Metohiju u Srbiji, pa se našao na udaru NATO-a i njegovih domaćih zastupnika. Oglašavao sam se i zbog toga što sam video opasnost koja se na nas nadvija, opasnost od raskola i nesreće kakvu smo imali sa slučajem vladike američko-kanadskog Dionisija, raščinjenog po Titovom nalogu (o tome, između ostalog, u razgovoru između Miloša Minića i patrijarha Germana, koji je, na sajtu NSPM, objavio naš istoričar Veljko Đurić). Oglašavao sam i zbog tolikih monaha i monahinja, koji odoše iz Eparhije raško-prizrenske, i kojih mi je do neba žao, jer znam šta je zavet monaški, i koliko je monaštvo Crkvi dragoceno. Ne može mi valjda biti draži rimski papa od vladike Artemija i njegovog monaštva.

Ali, uvek i uvek, raskol sam smatrao najvećom nesrećom. Još 2oo9, pre svih ovih događaja, objavio sam tekst „Da istinujemo u ljubavi“ (na sajtu „Borba za veru“) u kome sam ukazao da se raskol, i iz crkvenih i iz nacionalnih razloga, mora izbegavati po svaku cenu. Jer, mi smo u 2o. veku doživeli toliko pokolja i pogroma, toliko slomova i poloma, da bi raskol u Crkvi bio poslednji udarac koji nam zadaju naši neprijatelji. Pozvao sam se na hrvatskog ideologa austrofilstva, Ivu Pilara, koji je još 1917. ukazao na to da Srbi mogu da opstanu i bez vojske i bez države, samo dok se drže kulta Svetog Save, to jest dok su okupljeni oko svoje Crkve (Pilarovu knjigu o“ južnoslavenskom pitanju“ ponovo su štampale ustaše u Zagrebu 1942.) Dakle, samo u 2o. veku od Srba su nastali Makedonci i Crnogorci; sad vidimo stvaranje Vojvođana. Ali, evo, sve smo to nekako podnosili - dok je Crkva bila jedinstvena... Svega godinu i po dana posle smrti patrijarha Pavla, ugled Crkve srozan je neviđeno kako zbog bezobalnog ekumenizma, tako i zbog nesloge... I šta sada? Da se delimo na „amfilohijevce“, „atanasijevce“, „irinejevce“, „artemijevce“? A treba da budemo Hristovi, Onoga Boga Koji je pretrpeo nepravedna gonjenja i Koji se sa krsta molio za Svoje ubice. JER NE ZNAJU ŠTA RADE... Koliko ljudi danas u Crkvi znaju šta se radi i šta nam rade?

Iako sam se trudio da budem načelan i dobronameran, već godinama dobijam packe sa raznih strana. Oštro me je kritikovao vladika Atanasije zbog mojih stavova o liturgijskoj reformi. Za jedne sam zilot ne po razumu i rušitelj ekumenskog mira i sloge, a za druge nedovoljno revnostan, kompromiser i plašljivko, koji ne može da ide do kraja u odvajanju od svejeresi ekumenizma. A ja sam se trudio da, pored toga što sam formalno pravoslavan, budem i sadržinski hrišćanin, sledbenik onog Hrista Koji je rekao da će po ljubavi poznati Njegove učenike. Po ljubavi, a ne po mržnji i montiranim procesima. Zato sam uvek pre za dijalog sa odeljenom braćom iz naših redova nego sa papom rimskim koji se moli „blaženom“ Alojziju Stepincu i proglašava za sveca Karola Vojtilu, čoveka koji je Srbima naneo toliko zla u doba raspada SFRJ. Kako je krenulo, verovatno će i mene baciti na neki sud zato što, recimo, ne smatram da vladiku Artemija treba anatemisati, nego da s njim treba razgovarati (kao što se nadam da je i on, posle (u)pada u Duboki Potok, spreman na crkvograditeljski dijalog). Naravno da mi se može suditi – kritika budakom umesto razgovora omiljeni je metod susreta s bližnjim u nas. „Srbin samo iz inata/sekirčetom mlatne brata“, rekao bi Petar Pajić, onaj što je, u istoj pesmi, zapisao: “Ja sam bio u Srbiji,/Srbija je na robiji“. Ali, nije uvek bilo tako: već sam pisao da je Vladika Nikolaj pre Drugog svetskog rata, a zbog razlčitih pristupa rešavanju konkordatske krize, bio u sukobu s patrijarhom Gavrilom i sa Saborom SPC, pa su se pomirili, zbog opasnosti koja se nadvija nad srbski narod, avgusta 1940. a i neki od učesnika sadašnje drame svojevremeno su bili trezveni crkvograditelji – vladike Amfilohije i Atanasije (tada jeromonah) su, krajem osamdesetih godina 2o. veka, sledeći svog duhovnog oca, Justina Popovića, bili najglasniji zagovornici prevazilaženja raskola vladike Dionisija uzajamnom ljubavlju i praštanjem, a ne sudovima i presudama. Tada su govorili da nema tog kanona koji može biti iznad bratske ljubavi, i podržavali sve inicijative srbskih intelektualaca i narodnog sveštenstva koje su vodile pomirenju. Valjda bi i sad trebalo da bude tako. Jer, ako ne bude tako, biće zlo i naopako.

Ove sam redove pisao u nadi da će me bližnji razumeti, i da će se, najzad, shvatiti reči Svetog Nikolaja Žičkog o slozi, oboženju i umnoženju Srba, kao i one, iz njegovog kratkog, ali sadržajnog, NARODNOG PROGRAMA: “Bolje mršav mir nego debela parnica“. Nemam nikakvu drugu moć osim ovih ubogih reči, pisanih iz srca, sa željom da ih oni koji vlast i moć imaju primene u praksi. Nemam mnogo iluzija o uspehu mojih reči; ali, ne mogu a da ih ne saopštim. Nije nam ostalo mnogo vremena. Uskoro će sve krenuti nepopravljivo loše, i naš slom biće strašan. Prava kazna Božja je kad se Bog povuče i pusti ljude da žanju ono što su đavolom sejali. Na umu treba držati bar dve narodne izreke: “Koga Bog hoće da kazni, prvo mu uzme pamet“; i onu, za beznadežne slučajeve: “I Bog je digao ruke od njega“. Zato sada, u ozračju Svetlog Vaskrsenja Hristovog, uznastojmo da se pomirimo, da oprostimo jedni drugima, da se vratimo Istini koja je Ljubav. Jer, baš o Vaskrsenju, Crkva nas poziva da „vaskrsenjem oprostimo jedni drugima“, i kako kaže himna Jovana Damaskina, „da zagrlimo jedni druge, da braćom nazovemo i one koji nas mrze, i da tako zapevamo HRISTOS VOSKRESE IZ MRTVIH, SMRĆU SMRT UNIŠTI I SVIMA U GROBOVIMA ŽIVOT DAROVA“.

 

Ostali članci u rubrici

Anketa

Da li mislite da će ovog leta Vučić i Tači potpisati neki sporazum o KiM u prisustvu Donalda Trampa?
 

Republika Srpska: Stanje i perspektive

Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Baner